Интервју

Владе су продужена рука корпорација

Др Биној Кампмарк (Wikileaks Party), интервју

Саговорник Новог Полиса је др Биној Кампмарк, предавач на аустралијском RMIT унивезитету, као и аутор текстова за бројне портале и часописе попут CounterPunch-а – једног од ретких независних часописа чије анализе нису плаћени огласи мултинационалних компанија и њихових фондација. Сем академског искуства, доктор Кампмарк има и практично политичко искуство: уз Џулијана Асанжа био је кандидат Викиликс партије на аустралијским изборима 2013. године. Интелектуално поштење, знања из области историје, дипломатије и међународних односа, учинили су доктора Кампмарка идеалним саговорником за први овогодишњи интервју Новог Полиса.  

Година које протиче, била је у знаку ратова у Украјини и Сирији, који још трају. Истовремено, пажљивији пратиоци збивања у међународним односима могли су да виде и један други фронт на коме се одвија необјављени рат регионалних економско-политичких савеза који се међусобно потиру и искључују: рецимо, споразум Транспацифичком партнерству (TIPP) чији је покровитељ Америка, искључује Кину, док преговори о Трансатланском партнерству (TAFTA) искључују Русију. Са друге стране, земље BRIKS-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) покушавају да парирају креирањем финансијских институција које би биле алтернатива Светској банци и ММФ-у. Да ли можете за читаоце који нису стручњаци за међународне односе да објасните ко су стране у сукобу и које су вредности за које се оне залажу?  

Људи који прате међународне односе склони су да их виде као шаховску партију или слагалицу. Комадићи се уклапају, фигуре се померају. Постаје све теже укопити комадиће. После завршетка хладног рата остала је само једна супер сила: Сједињене Државе. Што се других држава тиче, једне су слабиле (Русија), а друге јачале (Кина и Индија). Статус Сједињених Држава као супер силе се сада доводи у питање, што је резултат бројних варијабли и изазова. Државна благајна САД се празни скупим интервенцијама на Блиском истоку. Страхујући од напретка Кине, Вашингтон је заинтересован за продор у азијско-пацифичко подручје, као и за слање војника у аустралијске базе. Такође их све више занима како да маргинализују утицај земаља BRIKS-а, премда су ове силе одлучиле да учине неколико ствари којима ће парирати блоку сила на челу са САД: да оснују инфраструктурну банку; потпишу енергетске споразуме (Русија-Кина) и створе неку врсту економског блока насупрот групи коју предводи Вашингтон.

Претпостављам да споразуми о Транспацифичком партнерству (TIPP) и Трансатланском партнерству (TAFTA), настају из истих разлога и у истом духу: за почетак, они су тајни и јавност мало зна о њима. Друго, нешто што је везано за читаоце Новог Полиса: сасвим је сигурно да ће и државе које нису чланице ЕУ – рецимо Србија – бити принуђене да прихвате све одредбе одговарајућег споразума, а то у нашем конкретном случају значи Трансатланског партнерства. Да ли можете да претпоставите на који ће начин ће ови споразуми утицати на живот обичних људи? У каквом ћемо се том врлом, новом свету пробудити, када и ако ови споразуми буду усвојени?

Ти споразуми, постигнути у тајности, представљају највећи изазов модерној демократској политици. Чудна је то слика: политичари који промовишу демократске вредности од Вашингтона до Канбере, а свим силама се труде да то чине у тајности. У извесном смислу они подривају друштвени уговор на којем почива њихов легитимитет. Оптужују земље попут Русије и Кине да су недемократске и да не поштују међународно право, а потом сами прибегавају техникама тајновитости при склапању споразума. TIPP и TAFTA ће утицати на десетине хиљада радних места, као и на могућност корпорација да подигну тужбе због изгубљеног профита против влада које служе јавном интересу (или бар делују у име оних који су их изабрали). Последице могу бити веома тешке. Владе ће престати да служе народу и постати продужена рука управних одбора корпорација. Може се рећи да се то већ дешава.

У марту ове године, писали сте о годишњици НАТО напада на Србију и Црну Гору. У Србији, један број људи још увек верује у хуманитарни подтекст бомбардовања, чиме се оправдава напад НАТО-а. Други људи сматрају да је проблем био у вишку суверенитета односно слободе одлучивања који је Србија тада имала у односу на Брисел и Вашингтон. Какво је Ваше мишљење о томе? Да ли можемо рећи да је напад на Србију био својеврсни предговор глобалном сукобу коме сада присуствујемо?

Хуманитарни изговори за убијање људи нису нимало корисни и углавном су опасни због претеране моралне ревности. Зар се може пронаћи икакво хумано упориште у пројектилу, метку или топу, које су често произвеле фабрике које не занима ништа друго осим величине зараде? То је највећи проблем који стоји иза идеје о хуманитарној интервенцији. Постоје диктатори, слажем се. Постоје окрутни режими, слажем се. Но, један од аргумената који стоји иза “права да заштити” како га прихвата пракса Уједињених Нација базира се на томе да се нападну они који су одговорни за сурова и варварска недела, при чему се самој земљи не сме нанети штета, а сви изложени се морају заштитити. То се може назвати врстом моралне хируршке интервенције, јер се одстрањује оболели део док се остатак тела не дира. То скоро никад не бива тако. Интервенције на Косову/ СЦГ, у Ираку, Либији, Малију, као и прокси интервенције у Сирији и Украјини једноставно служе томе да створе још већу нестабилност, подстакну на промену режима и подрију државу. Резултат је још више суровости, још већа нестабилност и бруталније стање ствари. Природа не подноси вакуум, па треба добро пазити чиме ће природа попунти тај вакуум.  

Били сте на листи Wikileaks партије, за аустралијски Сенат, заједно са Џулијаном Асанжом на изборима 2013. године? Да ли можете да нам кажете како је дошло до те сарадње И да ли сте Асанжа знали раније?

Ја бих то назвао случајем кафанске политике. Упознао сам оца Џулијана Асанжа, Џона Шиптона, у кафићу у улици Свонстон у Мелбурну почетком 2013. године. У Викиликсу су пратили текстове које сам објављивао о њиховој организацији, али и о ширим темама. У то време је и Викиликс партија већ била основана, прва на нивоу глобалне политике. Сматрали су да бих се радо кандидовао са Џулијаном за аустралијски Сенат, јер се не плашим да се ухватим у коштац са онима на власти. Размислио сам о предлогу, и пристао, са свим политичким и личним импликацијама. Пружила ми се шанса да заталасам, да се тако изразим, и подсетила ме на то како је француски писац и бивши министар у Де Головој влади, Андре Малро описао политику: То настојање је само по себи неки вид правде. Ако политика не служи другима, онда једино може служити самој себи. И тада она пада на испиту.

Шта је био мотив за Вашу кандидатуру, и које су то политичке вредности за које се Ви лично залажете?

Као и у претходном питању, осећај да се бирачима може понудити алтернатива био ми је у првом плану. Аустралијска политика, као и у многим другим државама, постала је бајата. Машина контролише одлуке, а партијски саветници имају контролу над руководиоцима. Партијски руководиоци имитирају једни друге у трци медиокритета. Политичке платформе постале су екстремне, али су сличне. Све изгледа суморно, слично, и наликује бајатом хлебу. Партијску оставу треба преуредити, а ја сам се надао да ћу донети свеж хлеб. Састојци су били једноставни: транспарентност и одговорност за политичке моћнике и правда за народ у смислу одлука које доноси влада. Иако се Викиликс партија можда чинила радикалном, била је радикална само за оне силе које су заборавиле зашто су ту. Та партија је настојала, као што и даље чини, да поврати избледели сјај одговорности у политици.  

Да ли сте и даље у контакту са Асанжом? Да ли можете да нам опишете његов тренутни боравак у амбасади Еквадора?

Нисмо више у толико редовном контакту у којем смо били током изборне кампање прошле године, али и даље постоји веза. Није лако боравити у ограниченом простору током дужег временског периода. Асанж, међутим, није обични притвореник. Он пише, обраћа се јавности, обавља послове везане за издавачку делатност Викиликса. Технологија му помаже. Амбасада му је нека врста платформе одакле може да се обрати свету, а од еквадорских власти добио је још просторија на располагање кад сам га посетио средином 2013. године. Има своје присталице. Има своје посетиоце. То га држи усредсређеним, ангажованим и изузетно активним. Могли сте чути како кажу да га притвор исцрпљује, али он настоји да га учини што подношљивијим и да то време уторши најбоље што може. Премда би желео да буде пуштен на слободу, он такође зна да тиме што користи време у притвору најбоље што уме доприноси сопственим циљевима као и издавачкој делатности Викиликса.

У платформи Wikileaks партије могле су се прочитати занимљиве ствари: на пример, тврдња да је аустралијски политичари већ дуго под утицајем страних сила и транснационалних центара моћи. Истовремено, у јавности се форсира теза да је време суверенитета држава нешто застарело и да не треба да ронимо сузе над тим нестајућим суверенитетом. Да ли је по вашем мишљењу заиста тако, и на који начин је могуће, по вама, сачувати суверенитет националних држава у 21. веку?  

Развој политике Викиликса је занимљив. С једне стране, осмишљена је као експеримент радикалне транспарентности. Поприма обличје вигилантске политике тиме што јавности открива материјале из тајних, поверљивих извора. То је умногоме учињено као вид борбе против тог губитка суверенитета. Државе су људска творевина. Оне постоје само као резултат људске жеље за контролом, и управо из тог разлога оне морају полагати рачуне. Ту контролу, уколико верујете у либералну политику, спроводи становништво. Али земља као што је Аустралија само привидно контролише своју политику. Главни нагласак је на томе да се наставе пријатељски односи са Сједињеним Државама, које понекад личе на насилног супруга (или супругу). Асанж није случајно обелоданио америчке депеше. Учинио је то да уздрма ову позицију моћи.

За крај, једно опуштеније питање: како тече Ваш радни дан?

Речи су мој доручак и оне обично попримају облик чланка који обавезно напишем сваки дан. Пишем за низ јавних гласила, укључујући часопис CounterPunch, који има широку читалачку публику и повремено контроверзне садржаје, затим држим предавања, и обављам истраживања на различите теме које ме занимају. Менторишем студенте на нивоу докторских и мастерских студија. Такође сам укључен у рад разних невладиних организација које се баве безбедношћу и политичком транспарентношћу. Тамна страна свих ових активности, а то није својствено само њима, јесте што је природа бирократије таква да ускраћује живот. Кад папирологија победи људски дух, знајте да живот копни.