Интервју

Године у којима су студенти појели студирање

Aутор: Александар Врањеш

Чедомир Антић, интервју

Пажњу јавности привукло је скорашње угрожавање безбедности др Чедомира Антића, доцента Филозофског факултета у Београду, а све поводом отворене критике на рачун мање групе студената која је доскора блокирала рад овог факултета. То нас је навело на размишљање којим путем иде високо образовање, шта су узроци и последице очигледног суноврата из којег мања група студената извлачи корист на уштрб оних најбољих, а уз подилажење државе коју изгледа једино интересује куповина социјалног мира. Све ово је био повод за разговор са др Чедомиром Антићем, историчарем, председником „Напредног клуба“ и некадашњим председавајућим Главног одбора Студентског протеста 1996/1997. године.

Занимљиво је да сте и сами као студент Филозофског факултета учествовали у протестима деведестих година, али повод тада и данас је у потпуности различит. Шта се у међувремену променило? Да ли су данас студенти задовољни демократијом, слободама, националним достојанством и свим оним што је недостајало у време протеста Ваше генерације?

Демократија је немогућа без великих грађана. Дешавања на Филозофском факултету личе ми на дрхтај нерава тек умрле демократије. Присталица тоталитарног режима има на сваком слободном универзитету. Наша посебност и проблем су апатија и безвољност већине. Демократију смо добили на једвите јаде, уз помоћ немила и недрага, уз обећања управо оним слојевима народа који су били ослонац комунистичког и касније банкротираног ауторитарног Милошевћевог режима. Корупцију народне већине пратила је одвратна, недемократска, себична партитократизација демократских странака које су постале камен у туђој руци, посвећене отимању народне имовине и корупцији својих вођстава. Тешко је на универзитету говорити о демократији и бранити је ако знамо да су САД, Британија, СР Немачка и народна већина помогли великом броју вођа ранијих протеста да се претворе у корумпирани, издајнички, богаташки и таблоидни олош. Такве прилике користе екстремисти. Они већ осам година злоупотребљавају слабости професора и студената Филозофског факултета. Реч је о педесетак силеџија, међу којима нема мојих студената, који нису способни да привуку потребну већину студената за штрајк или протест, па онда ланцима забрављују врата на учионицама и нападају професоре и студенте. Мислим да на такво насиље треба одговорити насиљем, онога ко је у демократској држави овлашћен да чува људска права – полиције. Одлука већине професора је да тако не треба чинити. Мојим студентима рекао сам да не одговарају на насиље и нису то чинили, међутим мало њих је устукнуло и отишло са предавања и вежби на којима су били малтретирани, гурани, пљувани, изложени разним аудио-мучењима... Издржали смо. Победили смо. За моје студенте није било блокаде. Када сви који са њима нису сагласни пруже отпор насиљу, криминалу и тоталитаризму ови маргиналци ће нестати. У старој Атини они који остану неутрални у превратима губили су грађанска права. Ми смо своја права у демократској српској држави одбранили. Захтеви ових тоталитарних типова су занимљивији. Они не траже бесплатно студирање. Иначе би се борили за малобројне студенте (10% свих студената на Филозофском факултету) који плаћају школарину... Они се боре за награђивање нерада и лењости. За студенте који студирају већ девету годину, за оне који су таквом блокадом успели да упишу годину са 48 уместо 60 бодова, за оне који трећи пут излазе на испит па желе да такав луксуз нерада не плаћају… Они посредно раде на томе да квалитет наших студија буде даље умањен, а углед срозан.

Као историчар, да ли можете ставити у исту раван студентски протест из 1968. године, затим протесте из деведесетих и савремене протесте? Шта се десило са студентима? Шта се десило са системом вредности?

Демократија је систем који наизглед нема идеологију. Идеологија демократије су родољубље и врлина појединца утемељена на ортачким вредностима. Све то је у Србији током бројних протеклих деценија запостављено, поништено, систематски ружено… Студенти су постали жртве коначне “монтаже” – од идеалиста и заштитника свега најбољег, постали су авангарда транзиционих губитника. У земљи у којој 75% грађана верује да су сиротиња којој у свему треба државна помоћ, капитализам је наметнут корумпирањем те већине. Пре осам година читав парламент је гласао за Устав посвећен “суверенитету” Србије на Косову и Метохији, данас сви посланици Народне скупштине безрезервно подржавају улазак у ЕУ без обзира на услове… Реч је листом о истим посланицима. Зашто би такво друштво имало другачије студенте? Генерације из 1968. и 1996. биле су дирљив и бизаран изузетак. У овој земљи су заборавили народног јунака Милана Тепића - човека који је 1991. изабрао да буде нови Синђелић - али зато на насловну страну недељника и најтиражнијих новина долази размажено богаташко дерле, зашло у четврту деценију живота, које хоће да силом укине државу Србију и њене демократске установе, хвали тероризам и нетолеранцију.. Можда тоталитарне идеологије немају велико подршку међу студентима, то показује малобројност активиста блокаде, али када се заложе за мање рада, мање одговорности и једноставнији пут до диплома, наравно да многи и то не само међу студентима већ и међу професорима, остану “расположено неутрални”.

Да ли се на овај начин ствара будућа елита чија је основна вредност конкретан и тренутан профит, данас у виду ECTS поена и јефтиног образовања, а сутра у финансијском и материјалном смислу?

Нажалост, тако је. У томе је суштина. Способнији међу анархистима и комунистма ће једнога дана са позиција политичара и богаташа са сетом спомињати ова времена као доба невине, младалачке наивности (када су пљували и тукли професоре, кукавички их анонимно клеветали по медијима)… Такав је био Солана, такав је Барозо… А да не спомињемо многе наше милионере који су се у младости играли Чегеваре и Дучкеа. Са том разликом што у Шпанији и Португалу ипак нису угрожене демократија и слобода. Плашим се да је студентски екстремизам, код нас тренутно ограничен на један факултет, тек симптом. Проблем је систем вредности у друштву и понашање елите. Наше елите су непоштеним и лошим односом према начелима демократије, принципима државе, имовини грађана и националним интересима, промовисали принцип “отми и бежи”. Анархисти, комунисти и нацисти на факултету данас подржавају комодитет и апатију својих вршњака промовишући у апсурду демократије своје идеологије. Са таквим захтевима (они не штите малобројне студенте који плаћају школарину), они траже да буду награђени за нерад, просечност, прорачунатост… Они који калкулишу са дуготрајним студирањем, који желе бесплатне студије после осам година неуспешног студирања, који желе бесплатне пријаве и када по трећи пут падну на испиту, који желе додатне рокове, суштински обесмишљавају систем универзитетске наставе. Много је других разлога за бунт… Политичке нећу да набрајам у банкроту националне, економске, социјалне политике… Хајде да говоримо о универзитетским циљевима: студенти заслужују далеко веће посвећивање професора (у Британији професор са студентима ради 21 сат недељно), заслужују већа улагања у библиотеке, нове технологије, модернизовану наставу, укључивање страних професора, тржишно понашање факултета, знања која котирају на тржишту, промишљену политику развоја униврезитета и уписа, заслужују да бирају део курсева, тиме сами моделирају своје образовање и евентуалним неизбором изборних курсева допринесу одлуци да ли ће поједини професори остати на факултету. Многим професорима ова бедна и увредљива кампања тоталитарних типова у ствари годи. Чак и ако раде много мање, њих критикују са позиције транзиционих губитника и животних готована… У том случају овакви студенти (који су код нас срећом тек мање од 1% свих студената) и не заслужују универзитетске професоре (каквог год квалитета), већ средњошколске наставнике, а можда ни њих.

Шта је данас држави важније, да подилази лошим студентима купујући тако социјални мир, или да улаже у оне најбоље? Како сутра створити елиту која ће бити покретачка снага, ако држава највише енергије троши на поткупљивање медиокритета међу студентима?Коначно, да ли се тако стварају потенцијални анархисти који ће „планути“ оног момента када држава не буде могла одговорити на њихове захтеве, решавати њихове проблеме, запослити их у јавном сектору, финансијски им помоћи, итд?

Српска држава нема просветну ни омладинску политику. Да ли сте некада чули да је неки политичар пре избора кандидат за министра просвете? Да ли сте некада сазнали како српске елите виде наше друштво за тридесет година? Први реформски министар просвете сазнао је да ће бити министар када су састављали владу. Радије је писао о томе како игра тенис, него о плановима за будућност. Други министар је сумњао у Дарвина. Трећи је признао “Босански језик” док њиме још нису говорили ни у Федерацији БиХ, а део ужег кабинета завршило му је у затвору. Четврти се бавио Косовом и Метохијом, а не просветом. Пети је био запослен код приватног власника универзитета где је примао четири пута већу плату од министарске. Пети је на том месту био неколико месеци. Шести, садашњи, је постао министар након што је послао писмо са својим програмом премијеру Вучићу… Дакле током тринаест година министри су смењивани на мање од две године, потицали су из чак пет странака. Колико се њих међусобно званично састало? Примило дужност? Зашто стратегије образовања личе на проспекте обуке за исказивање персоналитија кандидаткиња за мис? Сетимо се само програма стипендија за студирање у иностранству… Током неколико година милиони евра издвојени су за финансирање мастер студија у иностранству најбољих студената… Само су заборавили наши министри да треба да имају неку стратегију где да упуте те талентоване студенте, за шта су им потребни, где да их запосле… Слали су их просто из ревијалних разлога. Неко је дакле плаћао порез да би неки студенти путовали и живели у иностранству. Студирање је било њихова приватна ствар. Кнежевина и Краљевина Србија су током шездесет година школовали студенте у иностранству, више новца је улагано у те сврхе него у рад Народне скупштине, плански и наменски од пашалука су створили савремену демократију… Овде је после две-три године грамзиви Динкић пребацио тај фонд у Министарство омладине које је водила чланица његове партије… Кад је почела криза само су тим јадним студентима стипендију смањили за 40%. После су је и укинули. Како да у таквим условима очекујемо успех?

Колико данас припадника академске заједнице дели ваше мишљење и зашто ћуте?

Велика већина има јасан, морални и одговоран однос. Ипак, реч је о научницима, интелектуалцима… Виде да управа није одлучна, да државу није брига… Ја имам 120 студената, на предавањима и вежбама је увек присуствовало између 70 и 90% – чак и онда када смо предавања држали на степеништу, изложени вриштању, претњама, увредама, заглушујућој музици, пљувању, ударцима… Међу професорима, нису сви спремни да трпе кампању увреда, насиља, претњи, клевета, медијског линча… Ипак, мисао да је све одгворност декана… Уверење појединих да могу да не раде, узимају незарађену плату, неки чак да се ангажују на другом радном месту за време блокаде, само обесмишљава двестагодишње напоре стварања модерног српског универзитета.

Који би био Ваш савет оним најбољим студентима, којима се, нажалост, држава најмање бави?

Свака промена почиње од појединца. Верујте ми, никада се нисам јавно борио да поправим сопствени положај. Моја породица је увек живела добро. Имали смо више новца за време Милошевића него данас (моји родитељи су фармацеути, радили су у производњи лекова). Бунили смо се због начела, слободе, демократије и националних права српског народа… Приватан успех је у нашим земљама, када нису биле окупиране, увек од рада и знања појединца. Ако добро уче и раде, ако им је здравље добро, поштени су и имају реалне циљеве, сигурно ће успети.