Интервју

Поглед правог космополите

Aутор: Александар Врањеш

Зоран Ћирјаковић, интервју

Разговарали смо са Зораном Ћирјаковићем, предавачем на Факултету за медије и комуникације, бившим специјалним дописником "Њузвика" и "Лос Анђелес Тајмса", некадашњим новинаром НИН-а, стручњаком за интеркултуралне комуникације који је пропутовао цели свет.

Често можемо чути у одређеним круговима да управо путовања омогућавају како "ширење видика", тако и усвајање космополитских вредности које наводно недостају у нашем друштву. Опет ви сте често на мети тих истих кругова, а обишли сте велики број земаља Африке, Азије и Латинске Америке, као и већину западних земаља. Колико вам је то помогло како у професионалном развоју тако и у "ширењу видика"?

Један од омиљених предмета који предајем је "Теорија и пракса интеркултуралних комуникација", првенствено због искуства која сам стекао путујући по земљама Трећег света. Фасцинирају ме разлике између култура и мислим да то није случајно. Ми се налазимо на простору који некако и јесте и није у Европи, и стално се сусрећемо са збрком по питању где се Србија стварно налази. Нажалост, ментална мапа Европе је много компликованија него што то изгледа на папиру. Чињеница да је клеветање Срба, ружна есенцијализација, "звери српске", "контаминирани"..., углавном било везано за "робовање" једној наводно лошој, убилачкој култури. У Латинској Америци и Индији, многи левичарски интелектуалци су се бар фокусирали на разоткривање механизама потчињавања сиромашних слојева, који су и тамо редовно диксвалификовани и ућуткивани као наводно некултурне. Нажалост, насупрот њима, наши паралевичари се упиру да докажу да је радничка класа заслужила да пати зато што је националистичка и слуша Цецу. Знате, када одете у Индонезију, у Мароко, у Мексико, у Египат, или у албанску кафану у Скопљу, сва та места где нема Милошевића, и нађете нешто што невероватно личи на турбо-фолк, не само музички или естетски, већ у сваком смислу, од пратећих феномена до односа елите, тих културних, писмених, онда и Србију и деведесете, најгоре године наших живота, гледате другачијим очима, из другог угла. Онда више не можете, бар ја не могу, да пристанете на то да наше зло, наша срамота има везе са нашом културом, како тврди део Друге Србије.

Да ли постоје културолошке разлике између тзв. Прве и Друге Србије?

Херт Хофштеде, један од политички некоректних аутора које волим, описао је културу као "софтвер мозга", невидљиву силу која се увлачи у главе људи који долазе из исте средине, били они богати или сиромашни, паметни или глупи, леви или десни... Он тврди да је гомила наших поступака, одлука и избора условљена културом у којој смо стасали, иако обично мислим да је све то наш избор, да сасвим сами доносимо све те судове и изводимо закључке. Хофтеде пише да културни обрасци понашања имају огроман утицај на то како схватамо моћ и различитост, како се односимо према неизвесности или како стварамо слику непријатеља. Наравно, постоје индивидуалне разлике, али погледајте наше институције, наше странке, невладине организације, биле грађанске или националистичке, оне имају "божанство" на врху и онда хиљаду празних места. Нема броја два, нема броја три... У том смислу све је исто код Коштунице, код Соње Бисерко, код Пајтића... газда је увек сам на врху. Ето, то је пример онога на шта се мисли када кажемо култура у "интеркултуралним комуникацијама", и такво схватање културе, које нема везе са религијом и традицијом, јако је корисно за разумевање наше политике, наших медија, нашег активизма. У том смислу, припадници Прве и Друге Србије су деца исте културе. Да ли неко слуша Ацу Лукаса или гледа Вон Кар-Вајеве филмове, ту је сасвим небитно. Реакције ће у многим кључним моментима бити идентичне. Обликовани смо културом која нас наводи да свет посматрамо у црно-белој боји. И Први и Други, ко год у Србији данас био Први, то одавно није јасно као што је било деведесетих, када вреднују ставове неистомишљеника имају тенденцију не само да суде, већ да изрекну "смртна пресуду", симболичку, али у основи то је то, неистомшљеник не заслужује да постоји. Једну последицу истог "културалног програма", тог менталног софтвера који делимо, одлично је запазио Стеф Јансен, мудри белгијски антрополог. Код нас је и "антинационализам" некако националистички и то је њему било занимљиво. Како један "друго-српски" (ја не подносим реч србијански, сматрам је расистичком) антинационалиста види или, што би рекли, конструише слику свог идеолошког непријатеља је често исто као што један екстремни националиста замишља свог етничког неприjaтеља, као одвратног и нељудског, недостојног човечности.

Шта Вас мотивише да промишљате толико интензивно о Другој Србији?

Мене фасцинира и инспирише перверзија, не толико зло по себи. Не користим ову реч у неком пуританском смислу. Оно што је код Друге Србије перверзно јесте што многи, никако не сви, мрзе, гаде се, презиру Србе на исти начин на који ултранационалисти презиру Хрвате, Бошњаке, све муслимане, итд. То је та перверзија која мене дира, тврде да су либерални, да су демократе, а мрзе друге мржњом шовиниста. Али мислим да је јако важно истаћи да нису сви у Другој Србији исти, да многи нису ни плаћеници, нити аутошовинисти. То је много сложенији миље него што се обично верује. Наравно, постоји група, која није велика, али је прилично гласна, коју можемо оправдано назвати аутошовинистима. Нажалост, њихов утицај и у иностранству и у Србији није мали, посебно на младе људе, који ускраћеност све чешће везују за чињеницу да живе међу Србима.

Откуд толика мржња према сопственом народу код припадника те групе који се опет, с друге стране, барем декларативно залажу за неке универзалне вредности, као што су нпр. људска права и слободе?

Велики број тих људи верује да смо ми писали, с чиме бих се и ја сложио, веома срамне и ружне странице наше историје 90-их година. Али проблем лежи у онима који објашњење злочина везују за "озверивање" сопственог народа. Дакле, није проблем да кажете да су неки Срби 90-их поступали злочиначки, нељудски, већ да доказујете да је комплетна нација контаминирана и својом културом програмирана да убија, практично да наши злочинци убијају баш зато што су Срби. Код многих је присутно схватање да, практично, постоји геноцидна гравитација српске културе и да су се они некако "отргли". Тако нпр. има и оних који када подижу децу воде рачуна о томе да не иду у обданишта, да не слушају турбо-фолк, да се не друже са обичним вршњацима, да се случајно не контраминирају. Понекад је тешко поверовати шта се све може чути у грађанском Београду.

Значи, према том становишту, комплетан српски народ је геноцидан?

Доминатно тумачење појаве нацизма у Немачкој јесте да је за све злочине криво 2% "трулих јабука". Значи, холокасут обично бива објашњен патолошким понашањем појединаца какво постоји у свим народима света, ту нема ничег немачког. Званична верзија, на пример, Аушвица, јесте да су кривци отпадници од културе, од софистицираног немачког друштва, и зато увек слушамо о нацистичком злочину, а јако ретко о немачком злочину у Аушвицу. С друге стране, када се говори о Сребреници и српским злочинима, онда су они апсолутно српски, бивају објашњени једном наводно патолошком културом. Дакле, стално нам се сугерише да је Аушвиц случајно немачки, омакло им се, баналност једног сасвим универзалног зла, а да Сребреница није само српска већ слика и прилика српске културе. Такво, расистичко тумачење није случајност. Оно је производ моћног интелектуалног и активистичког предузетништва, ауторитета који упорно "доказују" да геноцидна вертикала креће од не знам ког Немањића, који је наводно силовао малолетнице, преко Гарашанина и мемораднума САНУ, па онда, Сребреница постаје једини могући, природан завршетак српске историје, што подразумеваи да је сваки Србин постао контаминиран нашом геноцидном културом. По том одвратном наративу, сви смо "заражени" и свако од нас мора не само да се деконтаминира, већ сви морамо да живимо деконтаминацију и стално доказујемо да се нисмо у међувремену реконтраминирали, да одолевамо тој геноцидној гравитацији. То је једна софистицирана, и самим тим опаснија и перверзнија врста расизма. То више није онај примитивни, дискредитовани есенцијализам. Неоесенцијалисти су одустали од еугенике и физиогномије, њихов расизам је културалан и социолошки, делује научно, и зато је много подмуклији, тешко га је дискредитовати и назвати правим именом. Интелектуални очеви и мајке нашег аутошовинизма се стално позивају на различите, озбиљне научне приступе и теорије, воле историју дугог трајања и антрополошке студије,и онда закључе да смо болесни и да нам нема лека, да је цела Прва Србија "ћелија геноцидиста-спавача" који само чекају следећу прилику да кољу и силују.

Ако посматрамо злочине које су починили припадници српског народа, ту се налазе и разноразне чистке, стрељања српских интелектуалаца непосредно након Другог светског рата, Голи оток, и сл. Како то посматрају, у контексту наведеног наратива, ти исти радикални заговорници западних вредности у Србији?

Пре свега, сам Запад има амбивалентан однос према насиљу, а самим тим и они који себе овде сматрају прозападним. О томе је много писао мој омиљени аутор Махмуд Мамдани, професор на Колумбији. Он је вишеструка мањина - Индијац, припадник једне од малих шитских заједница, рођен у Уганди, из које је протеран са осталим "Азијатама" у време Иди Амина и, коначно, муслиман који се 11. септембра задесио у исламофобичном Њујорку. Значи, скоро цео живот је провео на местима где је био културално сумњив, контаминиран, што би рекли наши фанатици суочавања, и био је сведок насиља које је имало сличне последице и логику али је сасвим другачије тумачено. Бавећи се у својим делима Руандом, односом према муслиманима на Западу, уоквиривањем Дарфура у западним медијима, Мамдани истиче да је на Западу насиље врло често посматрано као легитимно, "бабица" не само историје већ и прогреса. Скоро све што си поменуо је за многе припаднике Друге Србије то, такозвано, "добро насиље" и Јово Капичић је њихов идол. Дакле, терају нас да верујемо да није сваки злочин лош, да није свако насиље криминално. Узмимо нпр. Хирошиму и Нагасаки, ја не знам којим вудуом то може да се не прикаже као геноцидни чин, а мало ко га тако назива. Па, сасвим су отворено говорили да неколико стотина хиљада цивила треба да буде убијено да не би гинули амерички и британски војници.

Онда би на тај начин и поједини српски злочини 90-их могли бити окарактерисани као "легитимно насиље"?

Такво насиље никада и нигде није легитимно. Проблем је у нечем другом. У време ратова деведесетих, новинари неких од најугледнијих западних листова учествовали су у нацификацији српског зла, трудећи се да у својим текстовима Србе представе као "културалне нацисте" и тако деполитизују ратове. Зато можемо говорити о медијској нацификацији не само српског национализма него врло често и Срба у целини. Неки су сматрали да је њихова главна професионална и морална дужност да допринесу да Запад што пре "бомбардује Србе", буквално, тим речима. Један британски новинар је био изложен мобингу колега зато што је после пада Западне Славоније са емпатијом писао о реци избеглица, Србима као жртвама. Неки су чак покренули потписивање петиције да буде отпуштен из медија, у коме тада чак није био стално запослен, зато што компликује слику и одлаже бомбардовање.

Како изгледа Србија данас у контексту споменутих подела?

Има једна одлична књига Волфганга Шивелбуша под називом „Култура пораза“, у којој он анализира последице три велика западна пораза, једног америчког, једног француског и једног немачког. Када то прочитате видите да се и ми понашамо као једно типично поражено друштво. Не треба заборавити ни да је рат око Косова можда први озбиљнији сукоб у коме једна страна није убила ни једног војника друге стране. Колико год то некоме може звучати грубо или претрано, нас превише западних моћника посматра као огромну септичку јаму и верује да само треба обезбедити да се балкански "измет" више не прелива. Штавише, врло често је и помоћ коју добијамо везана баш за такву логику. Али, оно што је кључно, јесте да Запад жели коначно решење балканског питања и зна да неко мора да плати немалу цену решења за које верују да ће донети трајну пацификацију региона. То се у теоријама међународних односа зове 'right-sizing' i 'right-peopling' the state, односно свођење државе и њене популације на "праву меру", и, после Хрватске, оно је 1999. године спроведено и на случају Србије и Косова. Наравно, пошто таква доградња и разградња држава одавно звучи не само превазиђено већ је и нелегална, добили смо хашке и друге судове, стварне и измишљене ратне злочине као изговоре, различита политички коректна оправдања да и остале балканске државе у будућности буду лакше преуређена у етнички и територијално самоодрживе варијанте. Косово је некада био највећи проблем, али он је мање више решен. Данас је Босна и Херцеговина постала ново „буре барута“ за које нема бољег решења од дејтонског, али оно је једној страни - Бошњацима, из разлога који нису сасвим неразумљиви, потпуно неприхватљиво. Та страна има огромну подршку Запада и зато се Босна налази у стању сталне нестабилности коју Запад, на дуге стазе, покушава да разреши логиком коначног решења коју сам поменуо. Из њиховог угла, имамо једну, по схватању многих, злочиначку нацију, српски народ који је грешком у Европи, и он треба да плати највећу цену. При томе многи на западу верују да Србији дају превише, да Срби нису довољно кажњени и да су уз то незахвални.

Како на то гледају данас Прва и Друга Србија?

Па, Прва Србија дефинитивно више не постоји. У скупштини нема ниједног посланика кога би било могуће тако описати, колико год да растегнемо тај појам. Друга Србија се пак распала и један део се претворио у нову Прву Србију, или бар интелектуалну и идеолошку легитимацију инстант европејства новог вође. Мада, често се губи из вида да је Друга Србија и раније била дубоко подељена. На пример,ако би питали Соњу Бисерко кога највише мрзи, не бих се изненадио ако би њен одговор био – Соњу Лихт. Да није Јеврејка, верујем да би се већ нашао неко из круга око Латинке Перовић ко би је и јавно прогласио за "нацошкињу", наравно српску. Многи људи нису свесни колико су, скоро од самих почетака, сукоби у Другој Србији били прљави. Нажалост, грађанске патриоте су често губиле битке, углавном од циника и морално хендикепираних ликова чији су главни циљ биле стране донације и спрчена, микро Србија.

Како мислите да је Друга Србија постала Прва?

По свему судећи је тако. Највећи доказ је сам Александар Вучић, који је од Латинке Перовић преузео политички програм, идеологију и њено виђење будућности Србије. Петар Луковић, као донедавно један од њених миљеника, то је јасно препознао. Уосталом, и неки од кључних људи из најближег Ђинђићевог окружења данас отворено подржавају или директно раде за Вучића. Чак и када је реч о контроли медија, Вучић се показао као прави Латинкин наследник. Наиме, многи заборављају да је у њено време Србија била једини део титоистичке Југославије у коме је чак и Тарзан био проглашен за шунд, где су спаљиване књиге и опорезована популарна култура. Латинка је била поносна на то што је цензор и у Крагујевцу, свом родном граду, организовала је "Конгрес културне акције", покушај шумадијске синтезе Кардеља, Орвела и Мао Це Тунга. С друге стране, таленат за политику лидера бројних конзервативних и националистичких странака је миноран. Харизма није била Коштуничина јача страна, а госпођа Рашковић Ивић је има још мање.

Због тога медијској сцени Србије више није потребан „Утисак недеље“?

Медији нису били слободни ни под влашћу ДС-а. Нажалост, и Оља Бећковић је злопотребљавана за тихо "етичко чишћење" информативног програма Б92, растеривање истински независних новинара. Годинама су програм уређивале две жене које су биле "војници" Демократске странке, цензори у правом смислу те речи. Пазите, да би схватили о чему говорим, једна од њих је 2008. године у врху странке разматрана као главни кандидат за место премијера. Тешко је пренагласити улогу Демократске странке у уништавању српских медија. Ипак, Вучић је отишао још даље.

На крају, где планирате следеће путовање?

У Египат, да видим пост-пост-револуционарни Каиро. Занима ме шта се све променило.