Интервју

Тамним коридорима моћи

Миша Ђурковић, интервју

Недавно објављена књига Др Мише Ђурковића „Тамни коридори моћи“ у издању београдске Укроније само је повод за разговор са овим истакнутим политичким теоретичаром и публицистом. Рођен 1971. године у Београду, Миша Ђурковић је 1996. godine завршио основне студије на Филозофском факултету, одсек за филозофију,  магистрирао 2001. године и докторирао 2005. на тему „Либерализам и држава: политичка филозофија Џона Стјуарта Мила“. Запослен је на Институту за европске студије у Београду. Аутор је више књига(Поредак, морал и људска права, Диктатура, нација, глобализација, Капитализам, либерализам и држава, Крај и почетак: политика и култура у Србији 1999-2005, Политичка мисао Џона Стјуарта Мила, Конзервативизам и конзервативне странке), преводилац и аутор књиге за децу „Медологија – веселе приче о медама“.

Ваша књига је састављена од низа есеја који говоре о различитим друштвеним феноменима: хомосексуализам, гојазност, елита, породица, нација…. Убедљиво показујете да су то примери нетранспарентне политике: извесне политичке одлуке производе и усмеравају ове феномене у одређеном смеру, стварајући катастрофалне последице, а да о тим политичким одлукама јавност не зна пуно, нити је имала прилике да о њима расправља. Да ли сам у праву ако кажем да Ваша књига показује да је поље политике много шире него онако како се углавном схвата: као борба за власт политичких партија?

Тако је. Још почетком прошлог века озбиљни теоретичари су изнели мање више све проблеме са којима се либерална демократија суочава показујући како се систем који наизглед пружа једнаке прилике свима заправо трансформише у владавину олигархије која поседује новац, медије и остале инструменте моћи. Данас се то види на још вишем нивоу због повећаних могућности манипулције и контроле. Данас се увелико говори о микрополитици, о биополитици о сајбер ратовима итд. што указује на то да се сви елементи живота и функционисања људског бића политизују и постају предмет контроле, надгледања, усмеравања и манипулације. Ова књига управо жели да укаже на то како је задатак политичког филозофа или теоретичара да се бави стварним токовима практиковања моћи, а не само нормативним поставкама које нам све мање говоре.

Различити интелектуалци попут Борислава Пекића и Теодора Адорна, бране породицу. Читајући Ваше есеје дошао сам до закључка да реформе породичног законодавства претварају родитеље у пуке храниоце деце. Родитељи дакле, више нису особе које васпитају децу. Ако се сложимо да нисмо наивни и да не верујемо у то да деца сама себе васпитају, ко онда васпитава нашу децу? Држава? Мултинационалне компаније?

Традиционална породица као основна институција запaдне цивилизације је током последњег века доживела невероватну количину системски организованих и координираних напада усмеренх ка њеном разарању, подривању и уништавању. Прво су жене, мајке, као традиционални темељ породичног живота, извучене из породице и кућног дома и бачене на тржиште рада. На пример, још пре педесет година свега трећина жена је радила, а данас је та бројка прешла две трећине. Тако смо на пример, остали без куване хране, јер запослена жена нема кад да је спрема па се онда сви хране на улици или брзом храном. Затим је подстицан промискуитет, слободан и необавезујући секс, дошли су разводи, па поистовећивање ванбрачне са легалном брачном заједницом, па популарисање бездетних веза, па популарисање хомосексуализма и истоплоних бракова, рађање деце из епрувете итд. Дакле иде се ка томе да се деца индустријски производе, одузимају од родитеља и да их по својим све болеснијим принципима обликују вртићи, школе, популарна култура и медији. А иза свега тога стоје компаније и носиоци глобалне моћи којима треба раскорењена радна санга, а не самосвесни, повезани и слободни грађани.

Пишући о гојазности уочили сте амбивалентан однос либерализма према држави. Са једне стране, он повећава права појединца у односу на државу. Са друге, либерализам је, по истој логици, принуђен да чува остале појединце од одлука појединца које могу имати лоше последице по њих. Гојазност дакле, не штети само појединцу, већ и целом друштву. Да ли Вам се чини да је у нашој земљи тај колективни аспект либерализма намерно скрајнут?

Ми уопште нисмо релевантни у погледу разумевања који принципи или политичке филозофије стоје иза система који ми овде градимо. Ми се понашамо као стока којој неко црта торове у које треба да се сврста, а да уопште не покушавамо да стварно разумемо како је систем у који улазимо направљен. Тако и стока улази у индустријска постројења у којима је хране, поје и држе на топлом, све до тренутка док је не одведу на кланицу, а онда је већ касно да рефлектује шта јој се стварно дешава. Ово што се данас издаје за либерализам је наслеђе екстрмене богоборне левице која систематски настоји да уведе нове облике тоталитаризма под фирмом да то долази са запада и из ЕУ па је због тога по природи добро. Класични либерализам је био базиран на јаком хришћанском наслеђу, породица је била светиња па је зато развио целу филозофију приватности и одбране приватне сфере. Данас се међутим, све ради да се подрије и ништи тај простор слободе и независности за породицу и да се породица уништи и развласти. Тако се и око гојазности уопште не разуме да либерална држава легитимно признаје и рачуна на колективне циљеве као што су здравље нације и њена војна и свака друга безбедност те да због тога мора да сузбија гојазност и механизе који до тога доводе. Западне земље тек бојажљиво почињу да то увиђају и да се против тога боре, а ми потпуно игноришемо епидемију гојазности која се шири међу нашом децом.

Сведоци смо да у Европи ниче читав низ нових партија  које ремете традиционалне политичке односе у појединим земљама. Да ли је по Вашем мишљењу тачна теза неких политичких аналитичара да подела на левицу и десницу више не одражава разлике у политичком спектру.

Нетачно. Идеологије и системи вредности постављају основу нормалне политике и разлоге зашто би људи њоме требало да се баве. Без тога добијате српски политички систем у коме је политика постала само механизам за запошљавање и пљачкање. У западним земљама се идеологије такође сузбијају од стране глобалних владара који би да све сатерају у исте оквире и да направе норме које сви морају да поштују. Али народ се томе опире и тражи право на идеолошку борбу и на одбрану својих вредности. Левица и десница нису исто што су били пре сто педесет година али и даље су нпр. у Америци врло јасне разлике око абортуса, хомосексуализма, положаја религије у јавном простору, третмана породице, пореза итд. Дакле, политика и идеологије су итекако живе. Ово што се у Европи дешава је радикализација те борбе јер су мејнстрим партије постале корумпиране од стране капитала. Ако мејнстрим десница свуда прихвата хомосексаулне бракове онда је попутно логично што јачају радикалне десне партије. Тиме ће и десни мејснтрим морати да преиспита своју политику и да се врати на своје некадашње позиције. Или ће их људи попут Марин Ле Пен одувати.

Како гледате на све већи број протеста у земљама ЕУ. Рецимо, конкретно, на велики протест у Бриселу  на коме је према извештачима било око 100 000 људи. Шта те простесте узрокује и какве могу бити њихове последице?

Људи у Европи имају развијену културу борбе и боре се за разне ствари у које верују. Неке су повезане са вредностима, а неке са базичним интересом. Синдикати су у Европи веома јаки и организовани у снажне лобије. То има и добре и лоше стране. Добра је то што се тиме спречава лако овладавање компанија и политичара њиховим животима. Лоше је то што на пример пољоопривредни лобији захтевају огромне субвенције и протекционизам којим се уништава пољопривреда у трећим земљама које не могу да буду конкурентне високо субвенционисаним европским пољопривредним прозиводима. Због затвавања руског тржишта сада се проблеми додатно компликују. Али осим социјалних постоје и вредносни протести. Покрет Маниф пор ту у Француској изводи на улице и до милион људи који протествују против насилног увођења хомосексуалих бракова. Чини се да се политика враћа на улице европских градова и да ћемо видети разна занимљива дешавања у следећих пар година.

У Србији се већ дуго времена форсира подела на политичкој сцени по којој постоје прозападне партије и оне које би желеле да Србију претворе у руску губернију. Како гледате на ту линију разграничења?

Генерално, као на идотизам и као на одраз недостатка озбиљне националне елите која би јасно поставила приоритете и одвојила их од питања инструмената, тактике и стратегије. Овако смо постали простор у коме странци са обе стране могу да раде шта хоће. Наше политичке партије су бесмислене и сведене на заводе за запошљавање. Александар Вучић који је највећа поштаст која је могла да нас задеси је с друге стране урадио велики посао чишћења дотадашње политичког простора. Нестали су разни паразити попут Г17, ЛДП, ДСС итд. Близу тога су и ДС и ако настави овим путем и СПС. Последњи чин тог чишчења биће нестанак СНС јер то није партија него покрет који ће остати заједно док има власт. Наш највећи проблем је питање шта после? Дакле ко и како ће да попуњава тај простор кад нестану садашње политичке партије? Тиме се домаће структуре не баве...

У савременој филозофији се већ извесно време говори о деполитизацији становништва, као последице нове организације града/мегалополиса. Какво је ваше мишљење о томе?

Увек се враћам на основни диктум теорије тоталитаризма: човек који је извучен из природног и социјално окружења лако се претвара у шта год хоћете, а атомизација је основа тоталитаризма. У Америци су имали правило да се мали црни робови одмах одвајају од својих родитеља и да се морају подизати у ван хуманим условима дакле без осећаја за породицу. То је нажалост модел који следе и они који покушавају да створе нови тоталитаризам и зато су мегалополоси иделани за пројекције таквог живота. Ту се мисли на посао, хедонизам а егоизам постаје основни окретач живота. Ако тиме из човека извучете спремност на жртву, на солидарност, на духовни развој као надређен потрошњи, онда нема ни политике. Имате само социјални, економски, саобраћајни и сваки други инжињеринг у мегалополису као великој машини за производњу ... чега? Одређење смисла живота је увек основно питање на које морамо да се враћамо.