Досије

Бизнис у политици

Слободан Владушић

20. јануара на сајту ЛА Тајмса, појавила се вест да би се Марк Цукерберг, власник Facebook-а могао кандидовати за председника Америке 2020. године. Након првог пасуса схватио сам да се вест темељи на претпоставци, а претпоставка на слободном тумачењу неких поступака овог милијардера из Силицијумске долине. Да ли ће се ова претпоставка обистинити или не, то још наравно нико не зна, али чињеница да неко прави овакве претпоставке занимљива је сама по себи. Наиме, у безбројним анализама Трампове победе можда није превише наглашен један (јако важан) моменат. Трамп је показао да бизнисмен, без политичког искуства може да на демократским изборима победи представника политичке класе. Има у томе и неке правде: од почетка 21. века све више се говори о постдемократији у западним државама, што преведено на српски значи да политичка елита све више служи крупном капиталу, а све мање народу који је за њу гласао. Па ако је тако, зар збиља не би било поштеније да се на политичкој позорници појаве директори циркуса (бизнисмени) уместо кловнова (,,политичара”)?

Наклоност бирача према бизнисменима може се објаснити и на други начин. Ваљало би се запитати како изгледа један просечан бирач у неолибералној држави? Ево помало симплификованог приказа: то је човек за кога је знање сведено на информисање, а главни извори информисања су електронски медији – телевизија и интернет. Његова идеологија: не постоји друга вредност осим новца, па је, према томе, обогатити се једина важна ствар у животу. То значи, заправо, да у данашњим неолибералним државама више не живе грађани за које је новац (тзв. ,,стандард”) само један од елемената онога што се зове пристојан живот, већ потрошачи за које се све може изразити језиком нула (новцем) и присуством у електронским медијима. Ако је тако, онда не треба да нас чуди зашто су од адвоката, лекара и професора универзитета – некадашњих примера угледних грађанских занимања – данас знатно угледније старлете, тв водитељи и остале фигуре индустрије забаве: зато што се чешће појављују на телевизији/интернету и зато што имају више пара.

Када се овај однос снага пренесе у сферу политике, онда видимо да би идеални кандидат за овај тип гласача био селебрити-бизнисмен. Дакле, особа која се редовно појављује у електронским медијима и која је зарадила огроман новац.

Да ли је случајно што и Доналд Трамп одговара и једном и другом параметру? Наиме, Трампово богатство је позната ствар, али се заборавља на чињеница да је овај човек, пре кандидовања за председника САД, 14. година заредом био домаћин популарног ријалити шоу програма The Apprentice који се емитовао на мрежи NBC. Врло је могуће да без те селебретизације Трамп не би могао да остане препознатљив лик својим гласачима током медијског топлог зеца кроз који је пролазио.

Ако је то тачно, зашто му онда глобалисти не би супротставили...Марка Цукерберга, који такође одговара и једном и другом параметру, уместо неког хилариозног клона који ће Трамповим гласачима наставити да прича како је политички коректно да они живе све горе.

Наравно, ово не значи да ће се у будућности на изборима кандидовати само бизнисмени и да ће традиционална политичка каста изумрети. Међутим, било би наивно превидети компаративну предност бизнисмена: у постмодерним, неолибералним државама, у којима осећање заједништва и солидарности између грађана копни, императив личног богаћења постаје не само кључни, већ и једини смисао егзистенције. Бизнимени тада постају неприкосновени хероји заједнице који нуде својим гласачима следећу погодбу: ако сам знао да се обогатим, онда ћу као председник или премијер помоћи и теби да зарадиш више новца – ако гласаш за мене, разуме се.

Рачуница је једноставна, а делимично је функционисала и код нас – сетимо се (заборављеног) Милана Панића у Србији, када су људи око мене управо тако правдали наклоност коју су имали према њему, или пак релативног успеха (заборављеног) бизнисмена Зорана Дракулића који је бранио боје ДСС-а на изборима за градоначелника Београда 2004. године. Данас су ствари другачије: док у Америци мултимилијардери из Силицијумске долине и Волстрита плаћају некакве своте како би их називали филантропима и алтруистима (а не тајкунима и олигарсима) српске бизнисмене још увек баш брига како их зову. То највише говори о њиховим (суженим) амбицијама. Ако се те амбиције одједном буду јавиле, то ће значити да неки бизнисмен или жели да увећа своје богатство политичком трансакцијом или жели да из (заборавне) економије пређе у незаборавну историју.

Не треба заборавити да је Први српски устанак подигао управо извозно оријентисани бизнисмен који је, узгред буду речено, на почетку устаничког бизниса одбио турски мито у вредности већег имања у Аустрији.

И тада је од трговца постао вожд.

Текст је објављен у штампаном издању магазина Печат, 03. фебруара 2017. године