Досије

Мрачна Олимпијада

Слободан Владушић

Током Олимпијаде, човек седи, стоји, онда скаче, вришти и на крају плаче. То се зове навијање и то нема никакве везе са размишљањем. И треба да буде тако. Касније, када се бука стиша и откуцаји срца поново постану нормални, нешто крви дође и до мозга. Тада Олимпијада показује своју другу страну, тужну и тамну. Тада постану видљиви и они невидљиви олимпијски спортови, чије преносе нико не прати, чије победнике нико не слави, а због којих Олимпијада, заправо а нажалост, и постоји.

Први такав олимпијски спорт се зове: избор за домаћина Олимпијских игара. У њему учествују чланови Међународног олимпијског комитета. Они заиста верују у мисао Пјера де Кубертена, да је важно учествовати. Важно је учествовати у избору домаћина Олимпијских игара, јер тада злато стиже само. У овом спорту га има и превише. За разлику од других олимпијских спортова где златну медаљу добија победник, овде је број добитника много већи. 

Посебно је атрактиван био разултат ове игре 1996. године на стогодишњицу заснивања модерних Олимпијских игара које су први пут одржане у Атини, 1896. године. Такмичари су сто година касније, у конкуренцији Атине, за домаћина одредили....Атланту. Тада се вероватно доделило највише злата у овој игри, само што се златне медаље или њихове противредности нису показивале пред камерама, већ су се депоновале у сигурне куће на Кајманским, Девичанским и осталим офшор острвима где се чувају вредне успомене на успешну спортску и пословну каријеру. Четири године касније, исти ови такмичари су домаћинство Олимпијаде доделили Атини. Тачно, 104 године некон првих модерних Олимпијских игара одржаних у истом граду.

Вероватно су се овај пут задовољили и сребром. Из пијетета према Кубертену.

Друга невидљива дисциплина на Олимпијади је сабирање медаља по државама. На први поглед, то је врло једноставна игра. Заправо је врло компликована. Ево о чему се ту ради.

У античкој Грчкој сва олимпијска такмичења су била подједнако важна, јер су те Игре биле огледало једног народа и једне слике света. Модерне Олимпијске игре су међународне и то се види и по олимпијским спортовима. Не само да нису све земље подједнако успешне у свим спортовима, већ сви спортови немају исти статус у свим земљама. То је нормално, јер се државе и даље разликују још по нечему, а не само по богатству.

Национални идентитети се на Олимпијади испољавају тако што свака држава има неколико својих спортова који су укорењени у њену културну матрицу. Рецимо, постоје државе у којима је пливање јако важна и јако популарна ствар. У неким другим државама, то су рецимо, борилачке вештине. Негде је то гимнастика. И тако даље.

Дешава се да некада важан спорт у једној држави умре; дешава се да неки до недавно небитан спорт, у некој држави постане важан. Иако изгледа да путања рађања и умирања спортова зависи од успеха или неуспеха, ствари нису баш тако једноставне. Рецимо, иако је Шпанија последњих деценија знатно боља од Литваније у кошарци, нисам сигуран да Шпанцима кошарка значи исто оно што значи и Литванцима. За Шпанце је кошарка забава, за Литванце ритуал. Када би у Шпанији забранили кошарку, на симболичком плану се не би догодило ништа. Када бисте то урадили у Литванији, та држава би у симболичком смислу нестала. Реч ,,Литванија” не би више произвела ни једну асоцијацију. Да би неки спорт постао део неког националног идентитета, нису потребни дакле, само пуки успеси: потребно је да се око тог спорта створи низ прича, легенди, искустава, у којима једну већа група људи види свој одраз у огледалу. Потребно је дакле, и време.

У том контексту бројање медаља постаје бесмислено: ако свака земља има неколико својих спортова, онда је њој заправо најважније да освоји медаље управо у тим спортовима. Тада сваки спорт постаје нека врста микро-борилишта, на коме се појављује неколико земаља којима је тај спорт важан. То не морају бити и нису само колективни спортови, већ и појединачни спортови који у неким земљама имају традицију и симболички потенцијал, а као наставак те симболичке важности и материјалну инфраструктуру.

Када у неком спорту медаљу освоји појединац из земље у којој тај спорт симболички не постоји, или је престао да постоји, (па самим тим не постоји ни значајна материјална инфраструктура) онда је то заиста чудо. Додао бих: једно меланхолично чудо. Меланхолично зато што безмало нико у тој држави неће моћи да осети и доживи врхунско достигнуће тог јунака или јунакиње. Тако људи могу да постану олимпијски прваци и да њихова титула остане да лебди у ваздуху, неко време, сама самцијата: као да јој ништа не претходи, као да ништа иза ње не следи. У најбољем случају, добиће 5 минута медијске славе, а онда ће њихово постигнуће завршити у некој историји спорта, као обичан податак, као сува информација. Због те меланхолије, ови људи су, за мене, убедљиво највећи хероји Олимпијских игара. Сами против свих, укључујући ту и своје.

(Ако би неко од лидера у овој земљи заиста желео да се одужи Штефанеку за злато које је освојио, то би могао да уради тако што би створио услове, материјалне и симболичке, да на следећој Олимпијади неко настави тај низ у рвању. Само ће тада његова медаља остати упамћена. У супротном, за неколико година, то злато ће бити само пука случајност коју више нико неће моћи емоционално да доживи).

И тако долазимо до поменутог олимпијског спорта: пребројавање медаља. У том спорту нестају разлике између симболичких важних и симболички мање важних спортова, јер изражавање успеха у бројкама изједначава све спортове. У овој дисциплини нема разлике између случаја да су Литванци прваци Олимпијских игара у кошарци и случаја да је неки Литванац освојио злато у пуцању на глинене голубове. Штавише, ако би неки Литванац освојио злато у бадминтону, то би онда у спорту пребројавања медаља, био дупло већи успех Литваније, него да освоје само злато у кошарци. Јер 1 + 1 = 2. (Иако би 99% Литванаца више волело да буде 1 = 1 посебно уколико би на пораженој страни кошаркашког терена били Американци или њихови стари архитакмаци, тј ми.)

Па ипак и поред те бесмислености, пребројавање медаља је најважнији спорт на Олимпијади, јер се у њему међусобно такмиче најважније земље света, а и неке неважне, али искомплексиране, преко сваке мере. Било је тужно и мучно гледати дуел између САД и СССР-а током Хладног рата у овом спорту, а ништа мање тужно није гледати ни садашњи не толико отворени, али присутни дерби између САД и Кине.

За разлику од других спортова у којима можете уживати и као неутралац, праћење пребројавања медаља изазива језу. Док у другим спортовима има и вештине и емоције и лепоте, у овом невидљивом спорту свега тога нема. А нема ни правила, ни поделе на дозвољена и недозвољена средства. Постоји само огроман капитал који се улаже у рационално одређени скуп спортова који треба да донесу медаље; ствара се скупа инфрастуктура, купују се know-hоw стручњаци из других, мање богатих држава, за паре; натурализују се спортисти сиромашних држава, за паре; користе се скупи high-tech методи тренинга и хемијске спреме да би се пливало брже, скочило даље или више, да би се веслало јаче. То су обично спортови у којима хемија или математика могу да однесу превагу, спортови у којима има мало маште. Јасно је да се у таквим бржим, вишим, даљим, спортовима, иза сцене, у тами, стварају победници, захваљући ресурсима које друге државе немају, нити могу да имају.

И то није све: овоме треба додати и лобирања, негативне кампање, медијска шиканирања противника и сличности, како би се непријатељи збунили, обесхрабрили, сатанизовали. Све као у правом рату. А на теренима, све то изгледа тако наивно и безазлено, као да су сви исти, као да сви имају исте шансе, као да сви имају исте услове, као да је свака победа  чиста као сунце.   

У таквим ,,олимпијским” експедицијама нема оних меланхоличних јунака и јунакиња, који су дошли са малом или никаквом подршком државе, попут нашег Штефанека,  којих се домовина сети тек онда када нешто сами освоје. Уместо њих ту су добро плаћени плаћеници иза којих стоји моћна инфраструктура, а испред њих задатак: да донесу медаљу, јер се само зато такмиче. Не такмиче се зато да би учествовали, већ да би победили. Не такмиче се да би били део нечега, већ да би створили илузију да су јединствени, изузетни, бољи од свих осталих, не у појединачном спорту, већ у свему. Јер имају највише медаља.

Данашњи олимпијски рат је супротстављен духу древног олимпизма, његовој аполонској светлости која је сваки спорт обасјавала истом симболичком важношћу, славећи јунаке који су у својој дисициплини били најбољи, ма који то спорт био. Олимпијада је сада увод у расистичку поделу популације планете на оне који су бољи, вреднији, јачи, бржи и они су мање вредни, слабији и спорији.

Ово постаје све важније у контексту стварања атмосфере да је планета Земља пренатрпана људима. Зато Олимпијада ствара подлогу за нови/стари расизам, за нову поделу људи на надљуде и мање вредне људе. Тај расизам се више неће базирати на боји коже, већ на цивилизацијској подели коју Самјуел Хантингтон оцртава у својој књизи Сукоб цивилизација. Олимпијаде – ова и будуће – треба само да бројем медаља пруже тзв. ,,егзактну” потврду ко је бржи, бољи, јачи, способнији....па самим тим и вреднији.

То разликује ову олимпијску дисциплину од било које друге: неко може, примера ради, бити најбољи у ватерполу, али врло слаб у веслању или пуцању на глинене голубове. Та чињеница га учи скромности; она га уверава да и други нечему вреде и да није сам на овој планети.

Они који се такмиче само у пребројавању медаља, плашим се, то раде само из намере да покажу да су суштински бољи од неког другог, бољи у свему, те да тај други зато може бити уништен без милости, по законима борбе за опстанак и прибављања онога што су нацисти називали Lebensraum-ом, животним простором који су намеравали да добију чистећи га од Јевреја, али – не треба то заборавити – и од Словена.

Можда је Кубертен требало да Олимпијаду остави тамо где ју је пронашао.

Аутор је писац, есејиста и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)