Досије

Оловка на путу ка музеју или на колико се степени Фаренхајта крчкамо?

Весна Адић, Нови Сад

Ускоро се навршава годину дана откад је Финска из државних основних школа избацила часове писања руком заменивши их искључивим коришћењем тастатуре и других електронских уређаја. И у осталим земљама Европе воде се полемике о томе да ли децу треба подучавати писању, јер је по мишљењу неких, оно застарело и превазиђено употребом компјутера. Француска је имала кратак прекид у настави писања, који је за сада остао на нивоу експеримента, док се у Британији у протекле три године често чују јавни заговорници искључиве употребе компјутера.

Ова идеја потиче из Америке, где је још 2010. године 45 држава усвојило стандард по коме настава писања није обавезна, већ је појединачним школама остављено да саме одлучују. Статистике показују да се већина школских радова обавља и предаје у електронској форми, што је у комбинацији са ограниченим ресурсима америчких државних школа узроковало рапидно напуштање наставе писања. Присталице оваквих реформи тврде да је приврженост ручно исписаном тексту само одраз конзервативности, као и да странице исписане руком треба третирати као неку форму уметности која је лепа али не и есенцијална за образовање. Стручњаци из области неурологије и когнитивне психологије, међутим, упозоравају да значај наставе писања вишеструко превазилази питање естетике или привржености традицији.

Не само да ће будући истраживачи без владања писањем много теже читати и проучавати рукописну историјску грађу, већ ће и мождани развој нових нараштаја бити нарушен уколико се настава ручног писања заиста избаци из школског система. Користи писања су огромне и почињу већ на нивоу уанпређења моторике, односно координације покрета очију и руку. Најважнија је моћ писања да развије нове сазнајне способности у раном животу индивидуе. Када дете учи да пише оловком, неурони у његовом мозгу формирају нова нервна кола која трајно остају у употреби. Различити покрети руком који су неопходни за свако слово успешније стимулишу обе мождане хемисфере, од типкања на тастатури, које је идентично за сва слова. Нараштаји који не би умели да пишу руком, највероватније не би ни читали с папира, па би свој ионако умањен ангажман с писаном речју обављали путем “геџета” на којима забавни и рекламни садржаји знатно ометају могућност фокусиране пажње. Неуролози су већ доказали да је повећана употреба дигиталних технологија скратила интервал пуне концентрације на свега осам секунди, а процене су да је овај тренд растући, јер је 2000. године интервал фокусиране пажње трајао 12 секунди. 

Поред наведених медицинских разлога треба се запитати како напуштање писања руком изгледа из културолошке перспективе. Заговорници укидања наставе писања тврде да је оно анахроно, да писање изискује пуно времена као и да није корисно. Корисно за шта? Ова је реторика преузета из ужурбаног света бизниса у коме се пре свега брине о материјалној користи. Систем образовања је сходно томе угрожен захтевима за профитом, који су знатно урушили популарност и опстанак друштвено - хуманистичких наука, јер оне, наводно, “нису корисне”. У овом новом систему вредности не цени се учење ради учења, то јест сазнавања, већ учење ради “успешног” тј. уносног запослења, најчешће у технолошки напредном амбијенту. Писање руком ту има своје место само у виду личних потписа, који се и сами замењују електронским парафирањем, а у перспективи можда и очитавањем чипованих импланата. У овој крајњој инстанци огледа се смер у коме цео систем иде, а то је комплетна зависност људи од разних електронских и дигиталних уређаја. Генерације које неће умети на папиру да саставе ни обичан списак за супермаркет биће принуђене да све писане садржаје конзумирају и бележе на константно умреженим уређајима, што и ми данас радимо али својом вољом и уз могућност избора -  а та би могућност, укидањем наставе писања и искључивим везивањем деце за компјутер, у будућности нестала.

На послетку, треба поменути да је избацивање писања из основних школа најбрже напуштено тамо где је и започето, односно у Америци, где поједине државе као што су Калифорнија, Џорџија, Масачусетс и Ајдахо законима враћају обавезну наставу писања. Зашто би онда европске земље, почевши од Финске, имплементирале идеју која је и на свом изворишту уочена као штетна? Остаје нам да се надамо да ће фински експеримент остати усамљен, као и да ће кратко трајати, јер бисмо се у противном могли обрети у Бредберијевом паклу “Фаренхајта 451”.