Досије

Мишљење

Зашто су нација и национална свест битни

Дејан Перишић, Нови Сад

Због силних дисконтинуитета наше историје, нарочито ове новије, код нас још увек нису разјашњени неки основни принципи који интегришу друштво. Тако је још увек спорно питање да ли је нација позитиван или негативан феномен, те да ли је човеку легитимно да има националну свест, уколико жели да заснује своје постојање на универзалним принципима – да се назове човеком.

Дух самопорицања проноси један мањи, али екстремнији и агресивнији део друштва, док је већину захватила летаргија по питању сазнавања основа заједничког постојања. Зато „другосрбијанци“, како су колоквијално названи поменути екстремисти, успевају да наметну као легитимне оне теме које би у сваком нормалном друштву биле одбачене као суицидaлне. Тако се ми морамо бавити  питањем има ли нација вредност, саму по себи, или не. По њима, професионалним екстремним аутошовинистима (част изузецима који су то из убеђења), нација је зло, она је конструкт нагона за смрћу који је бестијално захватио овдашњи пук и њихова „света мисија“ је да ове просторе деконтаминирају. Као да спроводе ону паролу која се попут мантре понављала у филму Јутро Пурише Ђорђевића: „Измениђемо лице ове земље! Изменићемо душе наших људи!“. Онда ће нас тако испране – деконтаминиране, ослобођене баласта прошлости, традиције и идентитета, денацификоване увести у светлију будућност.

Циљ је, по њима, да ,,живимо као сав нормалан свет”, а то значи као покорни ученици светских моћника, колонизатора – цивилизатора, који су нас бомбардовали због нашег добра. Јер као што добар васпитач користи понекад и изузетно строге методе, тако су и наши „цивилизатори“ морали да нас најпре политички дезинтегришу, да нам одузму суверенитет, затим да нас економски униште најпре санкцијама а потом транзицијом, да нас бомбардују и медијски сатанизују, и то све због нашег добра. То је било строго, можда и сурово васпитање, али је било праведно, јер су тако исправљали наше неваљалство – сматрају врли „другосрбијанци“. Кад деконтаминирани и денацификовани приђемо светским моћницима, заслужићемо њихову милост и даће нам место у цивилизацији које нам припада. Добро, то ће бити на самом крају периферије, готово на депонији, заједно са земљама усрећеним арапским пролећем, али ми ћемо се због унутрашњег блаженства осећати као да смо балканска Швајцарска. Бићемо модерни и прогресивни, ослобођени вековног крвног непријатеља – српског национализма.

Овакав сценарио недвосмислено подсећа на Орвелову 1984. и многе друге антиутопије у којима се преобликовање човека врши путем контроле мисли и од њега ствара послушни шраф тоталитарног система. Будући да поништавање достојанства нације значи напад на човечност, у нашој апологији вредности нације и националне свести централна тема треба да буде човек и његова природа.

Главно питање јесте, да ли је нација конструкт који се човеку намеће, или је она неодвојива од човекове природе – видљив израз његове унутрашњости, односно, његовог архетипа.Неки ће рећи да је бесмислено нацију доводити у везу са архетипом, јер је она продукт француске револуције, дакле, млад историјски појам. Међутим, француска буржоаска револуција само је деконструисала и, поред других ствари које је изменила, десакрализовала један прастари феномен, а то је народ, и створила појам нацијe. Овај појам тумачио се на разне начине, али његово основно значење остало је непромењено и, укратко, могло би се рећи да народ који има свест о себи, о свом субјективитету, јесте нација. Због тога нација није датост, већ задатост и она подразумева осећај припадности. Неко може бити рођен у једном народу и говорити језиком тог народа, али не мора припадати тој нацији. Национална припадност је субјективни доживљај, понајмање она има везе са биолошким пореклом.

Народ који има свест о себи, а то значи национално јединство које се огледа у заједничкој традицији, прецима, кулутри, духовности, митовима, језику, биолошком пореклу, једној територији, осећању заједничке судбине – јесте нација. Суштина народа јесте ЗАЈЕДНИЦА, која због своје вертикалне осе превазилази породични праг и завичајне међе. Парадокслано, али архетип духовног јединства, општег братства свих људи јесте оно што формира народну заједницу – нацију. Зашто се овај архетип не остварује универзално, друго је питање, али чињеница је да не постоји органска свест о заједници на нивоу целог човечанства. Она постоји као философска идеја(свечовечанства) и политички пројекат (светске државе), али не постоји осећај припадности светској заједници. Романтичарски космопитизам јесте тражење тананих веза међу народима и то је нешто што треба поштовати, али заједница вредности које интегришу целокупно друштво може се остварити само у оквирима једне нације. Зашто је то тако, можда нам одговор даје библијска прича о градњи вавилонске куле.

По хришћанству свејединство је могуће само у Царству Небеском. Христос је заповедио својим апостолима и ученицима: “Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“(Мт. 28, 19).Дакле, Христос апостоле упућује на прoповед Jеванђеља народима а не човечанству. („Човечанство, како то звучи чисто и бескрвно“ - рекао би Достојевски.) Теолози који као аргумент за оспоравање нације узимају цитат апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина...“, врло некоректно скрађују тај стих, у чијем наставку се каже: „нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви један (човјек) у Христу“ (Гал. 3, 2.). Апостол говори о анакефалеосису – возглављењу, када Христос поново дође и учини свеопште јединство све твари са Богом. У пракси ово значи да нема неке нације, друштвене класе, или пола вреднијег од другог, али не укида реалност разлика у историји. У Цркви нема поделе на изабране и мање важне, нити које друге суштинске, вредносне поделе међу људима, што не значи да су укинуте све разлике. Божја башта је шарена, баш као и свет и живот.

Баш као што међу народима не постоје гвоздене и непролазне ограде, тако је и међу људима. Поставља се питање да ли човекова индивидуалност значи да је он самозатворена монада, или је личност – биће односа и заједнице. Став наше хришћанско-народне традиције је да је ово друго. Личност не поништава индивидуалну посебност; управо је наглашава, јер чини човека непоновљивим бићем које се остварује само у заједници са другим људима. То што људи живе у заједници, није социолошки феномен настао из практичних разлога, већ израз онтолошке претпоставке постојања човека; како неко рече: „Човек човека чини човеком.“ Однос љубави и слободе, који представља основу сваке заједнице (друго је питање колико заједнице отпадају од те основе), представља  и суштину човекове личности.

Народ, односно, нација јесте заједница духовне природе. Зато се и Црква назива народ Божји, а не именом неке друге заједнице, која је чак и приснија, као што је породица или пријатељи. Породична заједница је биолошка датост и њу не можемо да бирамо.  Пријатељску, пак, заједницу сами остварујемо и градимо, али она нема сама по себи неко наслеђе. Народ или нација је заједница којој није довољно да припадамо по рођењу, (јер „може Бог и од камења створити децу Аврамову“ – народ Божји), већ треба слободно и из љубави да прихватимо њено наслеђе. Свест о припадности јесте основ народне заједнице, односно, нације. Та свест уводи нас у заједницу историјског континуитета који превазилази личну пролазност. Ми смо у заједници са нашим прецима, и то нас чини потомцима, али аутоматски и прецима неким будућим нараштајима. Заједништво са прецима и још нерођеним потомцима, које се остварује већ овде и сада кроз учествовање у народној заједници – нацији, која се доживљава као духовни организам са којим имамо целину, најбоље изражава појам саборност. Саборност је хришћански појам заједнице по икони, образу и подобију Свете Тројице у којој неколико непоновљивих личности чине једно биће. Биће нашег народа назива се српство.

Дучић је у праву кад каже: „Верујем у Бога и српство“! Српство није само појам, идеја или мисао; оно је субјект историје који реално постоји као духовно – органско биће. Како ће живети у будућности; да ли ће цветати или закржљати па и увенути и отпасти са чокота живота, зависи од нас, од наше љубави, не само према српству, већ и према конкретним људима – сународницима и ближњима, као и од наше жртве која се огледа у одговорности за заједницу. Ако будемо имали солидарности међу собом и одговорности за сопствено постојање, наћи ћемо начина како да претрајемо у ова апокалитична времена, јер „Бог прегаоцима даје махове“.

Аутор је идејни покретач Удружења "Зрно словесности" из Новог Сада

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)