Досије

Лестер Сити, фудбалски Нови Полис

Слободан Владушић

Један од разлога зашто је спорт, а фудбал пре свега, толико популаран у свету и код нас, јесте чињеница што на први поглед он нема никакве везе са реалним светом. Када гледате и слушате велике спортске звезде (како играче тако и тренере/менаџере) заиста је тешко у њиховим речима и ,,бригама” пронаћи било шта што њихове животе повезује са животом обичног човека. Напротив: наоружани огромним уговорима и заштићени од њиховог раскида на начин о коме тзв. ,,обичан” човек може само да сања, ови људи представљају заправо остварење сна тог ,,обичног” човека. И када то кажем, не мислим само на новац.

Мислим да они имају и нешто друго, што је још важније. То је осећање сигурности, које обичном човеку недостаје. У низању спортских сезона, у каријерама играча и тренера има нечега предвидивог и праволинијског. Сваке године се појављују млади таленти, а стари играчи доказују да се годинама може одолевати (уз одговарајућа хемијска средства, наравно). Велики клубови освајају титуле, велики тренери добијају све боље уговоре, играчи су све скупљи, све богатији, као и предузећа. То је слика општег напретка, слика оптимистичке будућности спорта у којој бити још више пара, још више гламура, још више безбрижности. И што је најлепше, чак и они који у тим ,,спортским ратовима” губе (ове године: Милан, Интер, Челси, Манчестер јунајтед...) заправо ништа важно не губе, самим тим што су део тог света, део те будућности.

Упоредите то са потпуно другачијим осећањем будућности ,,обичног” човека: иако већина људи будућност осећа само најасно, сви слуте да смо сведоци великих промена. Прво и најочигледније: упорно гурање Трансатланског трговачког споразума (ТТИП) који треба да угуши суверенитет, а самим тим и демократију у ЕУ (плус, у њеним околним колонијама, Србија included) тако што ће омогућити свакој корпорацији да тужи сваку државу наднационалном, корпоративном суду,ако јој ова неком својом одлуком онемогући стварање профита. (Интересатно је да неки од критичара ТТИП-а говоре како је ова пракса нормална за земље трећег света, али да не би требало да буде примењивања на Западу. Јасно. Наш суверенитет, наша демократија се може уништити, њихов... е ту је проблем).

Ништа боље од тог примера не показује шта се догодило на Западу након пада Берлинског зида. До тада, под притиском идеолошког судара, Запад је морао да чини уступке хуманизму у односу на профит, како би показао да постоји средњи пут између капитализма и комунизма. Минимум привилегија хуманизму, постојао је без обзира на предзнак влада (тзв. ,,левица”или тзв.,,десница”).

Није случајно што пад Берлинског зида прати појава термина глобализација. Тај термин је имао следећа два задатка: прво, да легитимизује премештање индустријских послова из земаља Запада на најближи (европски) исток и Далеки исток, где су вишеструко мање плате и мањи порези на профит омогућавале значајно повећање профита. Друга ствар: термин је легитимизовао побуну западне елите која је практично напустила своје народе, полако их преводећи из својих су-грађана у своје робове. Да би тај процес текао несметано, начињени су озбиљни идеолошки захвати на плану школовања и идеја. Рецимо: Болоњска реформа високог школства сасвим извесно смањује степен знања којима располажу студенти. Кратко и јасно: чини се све да млади људи знају што мање. Што мање знаш, слабије ћеш се оријентисати у свету и бићеш подложнији манипулацији.

Други пример, (кога нисмо вероватно ни свесни): инсталирана је опозиција глобално/локално чиме је национална судбина сведена на ,,локални”, дакле, мање важан проблем (из те перспективе, нестанак неког народа постаје потпуно неважна ствар). То су два примера, између многих.

Погледајте и трећи: пред свима нама се догађа Грчка и оно што се еуфемистички назива ,,дужничка криза". Шта се тамо дешава? Па ево шта: смисао једног народа и једне државе сведен је на то да све што произведе и заради одлази на враћање дугова: другим речима, они постају робови. Да ли ће неки од тих робова умрети при том или не, то робовласнике/веровнике не занима.

Ако неко од читалаца сматра да су се Грци сами задужили, запитао бих га: да ли заиста верује да је неко Грцима понудио довољно информација на изборима поводом економске политике своје земље? Најзад, коју су количину информација о будућим потезима владе гласачи добили на НАШИМ изборима? Управо никакву. Зашто функционере владајуће партије медији о томе нису испитивали? Одговор на то питање је једноставно дати: зато што су медији под директном или индиректном контолом оних који треба да имају директну корист од тога да грађани ове земље знају што мање.

Дакле, пример Грчке – да не идемо даље – показује да постоје центри моћи који профитну стопу/стицање богатства стављају по важности испред живота човека. Запитајте се сада да ли постоји неки ТЕРМИН који описује тај злочин?

Не. И у томе је ствар: јер цела савремена појмовно-идеолошка платформа постављена је тако да се на сваком кораку проналазе ,,фашисти”, ,,националисти”, ,,хомофоби”, као некада ,,вештице” и ,,јеретици”. Међутим, ниједна реч, ниједан појам не може да опише овај МЕГА ЗЛОЧИН коме данас присуствујемо, а то је чињеница да постоје људи који мисле да је сасвим нормално да ви директно или индиректно живите краће како би они били још богатији. И не само то: цела апаратура негативних термина (,,националиста”, ,,фашиста”, ,,хомофоб”...) приписује се онима који желе да именују тај МЕГА ЗЛОЧИН који ће у будућности још више ескалирати, уколико му се неко не супростави.

И тако долазимо поново до спорта, до фудбала. Оно што на први поглед нема никакве везе са реалним светом, јесте заправо бајковита слика онога што се у свету догађа. Лига шампиона и најмоћније националне лиге  непрекидно нам приповедају једну једину причу: да све све може купити (сваки играч, сваки тренер); да је квалитет директно зависан од квантитета, да су најбољи најбогатији, и да нема потребе нити смисла борити се против те чињенице.

Напротив, оне дресирају поклонике фудбала тако што им недвосмислено поручују: одабери једно од тих предузећа и навијај за њега: купи његов дрес, распиши се на његовом официјелном форуму на енглеском језику заједно са другим људима из земаља у којима клупски фудбал не постоји, а када једном себи приуштиш одлазак на стадион свог омиљеног предузећа, немој да заборавиш да направиш селфи. И тако, док ти је деда славио титуле ,,локалног” клуба (рецимо, Партизана или Звезде) ти чеш славити то што си физички/реално био на неком стадиону глобалног предузећа. Човек и не примети како се провинцијализује, како изгуби величину амбиције и суверенитет жеље.

И онда се догодило ,,светско чудо” – Лестер. Клуб који се прошле године борио да остане у енглеској Премијер лиги ове године је освојио титулу првака Енглеске. Испред оба Манчестера, Челзија, Арсенала, Ливерпула....укратко, испред НОВЦА.

Лестер је постао глобални феномен – што значи да су ме недавно и људи за које сам сигуран да у животу нису погледали две фудбалске утакмице, питали да ли ће Лестер бити првак Енглеске. Није тешко погодити зашто је то тако: у свету чијим већим делом влада економски тоталитаризам, Лестер је постао симбол симболичке победе отписаних и заборављених (кладионичка квота 1/5000 пре почетка шампионата) над богатим, моћним, познатим.

Наравно, сада када се та симболичка победа догодила, следи њено отимање, односно укључивање у економске токове којима владају они који навијају за Манчестере, Арсенале, Челзије, Реал Мадриде и Барселоне. Премијер лига ће наиме, знати како да искористи Лестер за креирање додатне компоненте њеног имиџа, јер ће наредних година сваки мало успешнији аутсајдер бити крштен именом Лестера (руски Лестер..., немачки Лестер..., шпански Лестер...) чиме ће се симболички оцртати мапа фудбалске Метрополе (оригинални Лестер) и фудбалских провинција (остали fake Лестери). Не би ме чудило да се ускоро сними филм о Лестеру, који ће наравно бити гледан широм света, или да се ускоро поред дресова глобалних предузећа чије копије можете да купите било где, нађу и дресови Лестера (бар овог лета). 

Другим речима, иако је на први поглед знак побуне, Лестер је већ уграђен у систем против кога се буни. (Најзад, његов власник је тајландски бизнисмен који живи у Лондону). То значи да ће се његова маркетиншка злоупотреба, ускори згадити сваком човеку који види више од телета који буљи у шарена врата.

Ипак из целе приче о Лестеру вреди запамтити само једну реч: ЧУДО. Лестер је чудо, јер нема рационалног објашњена како се Лестер догодио. Његов тренер, Клаудио Ранијери нема победнички менталитет и није бољи тренер од најбољих тренера у Премијер лиги; играчи сигурно нису тренирали више од играча осталих клубова и сигурно, на почетку сезоне, нису ни сами веровали да могу да освоје шампионат. Дакле, то што се догодило је ЧУДО. Али шта је то ЧУДО?

Чудо је онај сегмент стварности који се не може израчунати, планирати, испрограмирати. Чудо је она компонента стварности која је могућа и бунтовна и коју баш зато на све могуће начине моћ жели да спречи: гласнинама, мрежом термина који је онемогућују у домену идеја, па самим тим и у стварности, ширењем неверовања, апатије, бездушности, ,,рационалним” објашњењима експерата...

Што се мене тиче, нисам имао потребе да навијам за Лестер. Навијао сам за једно много реалније, веће и поштеније чудо: навијао сам и играо сам за Нови Полис.

Нови Полис је настао захваљући једној група људи, који су у финансијском смислу припадали средњој класи (то су и даље). Они су одлучили да направе један сајт  који се неће финансирати ни средствима страних фондација (које ће нежним критеријумима грантова заправо преузети уређивачку политику сајта) ни новцем политичких субјеката који ће тражити уређивачке против-услуге. Желели су да остану часни и независни, и да овај сајт финансирају својим новцем, надајући се да ће им се ускоро придружити и други људи који слично мисле.

Такође, одлучили су да сајт ИМА политичку компоненту, и да на њему објављује паметне текстове који баш зато што су паметни, не би могли бити објављени на већини других, тзв. угледних сајтова и часописа.

Исто тако, веровали су да постоје људи који ће сарађивати на том сајту, иако за то неће добијати хонорар, јер верују да постоји неку боља,  лепша, вреднија исплативост од 50 € за текст.

Оснивачи Новог Полиса су све то учинили зато што нису желели да учествују у деполитизацији читалаца, бавећи се само културом односно јефтином забавом. Нису желели да буду још један од бројних сајтова који ће својим читаоцима индиректно или директно поручивати  да је тренутни колонијални статус земље и народа коме припадају нешто што нема алтернативу, нешто што мора да буде тако и никако другачије. Нису желели да учествују у брисању историје, брисању критичког мишљења, брисању мишљена уопште. Нису желели да навијају за Манчестере, Реале, Барселоне, Арсенале, и праве селфије када се нађу на Олд Трафорду, Бернабеу, Ноу Кампу....Хтели су да се боре и побеђују, у пркос свему, у инат свему.    

Другим речима, Нови Полис  није желео да се помири са овом  реалношћу, али није желео ни да је напусти у име бајки које се причају деци пре спавања. Желео је да у овој реалности отвори простор за чудо.

Људи који су га основали, веровали су у чудо – веровали су да је могућа једна реалност која је толико различита од ове, да изгледа као потпуно немогућа. И верујући да је такво чудо могуће, ми смо, пре приче о Лестеру, почели да градимо овај сајт што значи да смо, као и играчи/навијачи Лестера, сваког дана веровали да ћемо опстати, упркос реалности, која је израчунала да такви какви јесмо не можемо да опстанемо.

И опстали смо.

При том смо свесни да за разлику од Лестера, чије је првенство трајало годину дана, наше првенство траје много, много дуже. И да за разлику од Лестера, који је учестовао у једној симболичкој борби, ми учествујемо у једној стварној.

И то је наша велика предност, јер прича о Лестеру је и завршена и потрошена, а наша тек почиње и трајаће знатно дуже. Ако верујете у чудо, а то значи у борбу, обуците дрес Новог Полиса и заузмите своје место међу играчима и навијачима.

Имате за кога да навијате; имате своје саборце.

Аутор је писац, есејиста и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)