Досије

,,Панамски документи” као пас чувар неолиберализма

Слободан Владушић

Не знам колико људе у Србији тренутно занима случај ,,Панамских докумената” (Panama papers), а посебно по страни од домаћих финансијских асова који су се нашли на том списку. Цео феномен је много занимљивији од српских избора, јер показује, суштински, између чега можемо да бирамо. Да би се уопште дошло до те суштинске црте, морамо ипак да испратимо блатњаве трагове краткорочне спин-операције, која је прати – видећемо нимало случајно.

Прво, Панамски документи се односе на списак већег броју (богатих) индивидуа који су прикривали свој новац преко панамске фирме Мосако, желећи између осталог, да на тај начин избегну плаћање пореза или одговор на питање одакле им тај новац. Ко је дошао до тих података? Одговор, International Consortium of Investigative Journalists  (ICIJ) кога чине 165 новинара, из 65 земаља. Преведено на језик реал политике: то је међународна огранизација основана у Америци, чији се HQ такође налази у Америци.

Тај податак може бити значајан зато што се, када се подвуче црта, показује да резултати истраживања  кореспондирају са правилима шоу бизниса (а то значи што више славних личности), али и америчком спољном политиком: Лионел Меси је умештан у исту причу са именима кинеског, руског и сиријски председника, који су индиректно доведени у везу са радом фирме Мосако. Ту се спомиње, гле чуда, и Перуанац Марио Варгас Љоса, који је и поред своје правоверне политичке линије која је обухватала и подршку мартовској кампањи НАТО пакта, 1999. год. ипак завршио на стубу срама, као пешак који се може жртвовати и то у рубрици ,,забављачи”. Поштена класификација.

Елем, председници Кине, Русије и Сирије, нису једини поменути људи из сфере политике, али су ту, и свакако су звучнији пример од удовице бившег гвинејског диктатора . Друштво им прави трагикомични и помало скривени Дејвид Камерон: и он индиректно, via отац. Та релативна скривеност Камерона, ипак нескривено шаље јасну поруку: ако заиста желиш да изведеш UK из ЕУ, ево у које ћемо те друштво стрпати.   

Други моменат: на списку се не налази ни један значајан амерички политичар или бизнисмен. Њујорк Тајмс то објашњава на следећи начин: ,,До сада није јасно колико би америчких могло бити умешано. (…) Један од разлога би могао бити тај што је прилично лако основати фирме  које би скривале трансакције новца (shell companies) у Америци. Американци ‘збиља не морају да иду у Панаму’ казао је Џејмс Хенри, економиста и виши саветник Tax Justice Network, часопису Фјужн. ‘Заправо, ми имамо идустрију која производи ошфор рај у Америци и која је гарантује тајност, као било где другде.”

Могло би се рећи да је та врста индустрије у Америци и боља него било где другде, јер подаци нису цурили из Америке, већ из Панаме. Један експерт, који је желео да остане анониман, поменуо ми је да би позадина Панамских докумената могла бити и суптилни предлог клијентима Мосака и сличних компанија да је новац најбоље скривати тамо где се и штампа. Није лоше имати овај податак у виду, јер показује прави домашај тзв. ‘објективности’ која се натура свима у Србији, када им се говори да прво треба да очистимо своје двориште. Иако је основан у Америци, што значи са офшор индустријом пред носом, ICIJ се није позабавио својим двориштем. Већ панамским.

Но, ако прођемо кроз овај спин незаротирани, и ако раздвојимо презентацију резултата, од самих резулата, онда нам ова офшор прича говори и нешто више. Можда баш оно што стоји на крају текста у Економисту: да постоје смртници за које порез није обавезан и сви ми остали за које јесте. То јесте важан моменат, јер он показује консеквенце целог постмодерног неолибералног стања, стања Мегалополиса, у коме већ дуго времена борави већи део планете.

Наиме, традиционални либерализам је проповедао да свако има право да тражи своју срећу, али под условом да тиме не нарушава туђу срећу. Постмодерни либерализам, пак, у контексту своје максиме anything goes, заборавља на тај услов. А зашто би га и памтио? Ако се хвалимо својим атеизмом и свешћу да живимо у постхришћанским временима, зашто би уопште обраћали пажњу на ближњег. Јер ближњи у постхришћанским временима не постоји. Неко ће да завапи: али постоји колектив, постоји заједница… Да, али неолиберализам, како је то добро приметио Бурдије* 1998. године, јесте програм за методичко уништавање колективног.  Дакле, осећање заједнице, јесте нешто против чега се неолиберализам системски бори. Појединца треба осободити од заједнице и колектива и сви смо казали супер! Бићемо коначно слободни. (Сећам се чак и да је један мој пријатељ тврдио да би било добро да пропаднемо у кошарци, јер ће нас то ослободити колективизма. Ето докле је то лудило ишло.) Само, сада се појавио један мали проблем: ако је колектив заиста нестао, а Бог је наводно, мртав, шта нас онда спречава да не тражимо своју срећу по сваку цену. Јер бити моралан значи обраћати пажњу на другога, на ближњега, а то је могуће једино ако постоји јако осећање заједнице. Да појединац нема сам по себи морал, на то смо заборавили.

Знао је то и Аристотел. Мој омиљени цитат из његове Политике гласи: ,,А онај ко не може да живи у заједници и коме ништа није потребно, јер је сам себи довољан, није део државе, те је или звер или бог”. Неолиберална еуфорија у коју верује неколицина људи које познајем, последица је ове слутње да могу да постану богови. На крају ће, међутим, постати само звери које ће се цео живот плашити већих звери. У томе је проблем. Нема разлике у мишљењу између фризера који вам не издаје фискални рачун, иако зна да га ви плаћате новцем од ПДВ-а, и банкстера са Волстрита који добитке присваја себи, а губитке прослеђује држави – разлика је у квантитету, али не и у светоназору. Оба наиме, верују да не постоји никаква заједница, да нису обавезни према ближњем; оба верују да је све само у њиховим рукама и да су други само оруђе за задовољавање њихових снова: ајфона за фризера, а јахте величине носача авиона за банкстера.

Проблем настаје када видимо да офшор прикривање новца и избегавање пореза није у неолиберализму никакав скандал, јер је све подешено управо тако да ништа не може да се избегавању пореза супротстави на плану идеја. Прикривање новца и избегавање пореза је само консеквенто прихватање неолиберализма: а како би се таква очигледна суровост система прикрила, онда се измишљају ,,храбри” међународни новинари као ,,савест” система. (Успут њихова појава је и одличан начин да се човек који је прочитао неку од Рељићевих књига  о медијима, исповраћа до дна душе). У исту групу спадају и моралне фекалије ограниченог рока трајања попут забављача Љосе. Њихов задатак је да спинују истину, пошто се она више не може прикрити.

Зато се и цела прича о Панамским документима раствара на циљање политичких (сиријски председник) и идеолошких непријатеља (кинески и руски председник), да би им се кредибилитета ради, придодали и плаћеници ограниченог рока трајања (од Љосе до саудијског монарха), или пак небитне индивидуе из свог дворишта: италијанска тв водитељка, чешки тенисер, итд. Тиме се чини оно што је ЈЕДИНО важно: не додирује се само језгро неолибералног мишљења, које оправдава и дресира људе да буду грамзиви и себични што значи да свој на разне начине прибављен новац чувају само за себе. Путем Панамских докумената чува се сам неолиберализам, јер се злочин грамзивости дислоцира ка политичким противницима или просто изван западне хемисфере, у Африку, Блиски и Далеки исток, Русију, како би се увек могло рећи да неолиберализам (под именом ,,демократија”) није можда идеалан режим, али је вероватно најбољи могући. (Под условом да штампамо резервну валуту, или да смо неколико стотина година пре тога, колонијално злостављали остатак света, правдајући се да су они као неспособни да владају сами собом. Када неки таксисти у Србији – лично сам то чуо – моли Бога да се Норвежанима омогући да управљају Србијом (???) јер ће је они као уредити, онда је то само фарсично понављење истинске трагедије колонизованих народа којима су колонизовали прво државу, онда тела и на крају душе. Ово последње се односи на глупље или поквареније примерке тих народа.) 

У сваком случају: ПРОМЕНА ПАРАДИГМЕ МИШЉЕЊА је место где почиње политика, то јест права политика. Права политика нема никакве везе са Панамским документима, тзв. ,,храбрим новинарима истраживачима” који више подсећају на медијске плаћене убице, него на мученике истине. Права политика почиње тамо где се ствара идејна подлога која људима даје алиби да се према другим људима понашају крвожедно као звери што значи незаинтересовано и равнодушно: да се они питају, сви око њих би могли да цркну од глади.

То мишљење је оно што треба променити, и то је и ПРОМЕНА која се СПРЕЧАВА: ако покушате да на неолиберизам ударите демократским суверенизмом, оптужиће вас да сте фашиста и диктатор (то се дешава широм Европе). Ако се пак залажете за осећање солидарности између грађана оптужиће вас да се сте комуниста (то се дешава у Америци, где се ова оптужба лепо наставља на колективно несвесно Хладног рата). У сваком случају хоће да вам поруче да алтернативе нема, што значи, имаш зубе па гризи наоколо као што то радимо сви.

Па када те неко закоље зубима (а није Бановић Страхиња, већ само звер и ништа друго) немој да цмиздриш: сам си на то пристао.  

Лично, мислим да алтернатива ипак постоји.

Аутор је писац и есејиста, ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду

*Пјер Бурдије, ,,Суштина неолиберализма”, у часопису Златна греда, новембар-децембар 2012.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)