Досије

Шта нам саветује интелектуална елита Србије из времена пре Великог рата?

Помоћ пријатеља

Слободан Владушић

Онај ко чита први том књиге Срби 1903-1914 неминовно мора себи да постави једно питање: чему ова књига? Стара фраза, или лепше речено, опште место да је историја учитељица живота, неће нам бити од велике користи, будући да једини наук који нам историја нуди управо тај, да су народи слаби ученици, и да ако нешто и науче, то чине под притиском тојнбијевског јединственог сусрета са нечим што из основа мења њихов начин живота и тако их излаже смртној опасности. Дакле, насуровије речено, бојна поља, реална и она симболичка, јесу ефикасније школе од библиотека са историјским књигама. На жалост, стоји и опаска историчара да су и знања преживљавања које се на ратиштима уче, тек привремени наук који се лако заборавља у историјском трајању – још једном нажалост, одличан пример за то је управо Србија након 1918. године, која је врло брзо заборавила оно што је научила на убрзаном курсу преживљавања започетог 1903. године.

Историјске чињенице су историјске чињенице. Проблем настаје онда када треба да их уградимо у свакодневни живот, у властито делање. Тај проблем је повезан са концептом времена у који верујемо. Неки концепти времена, можда чак безмало сви, доводе у питање моћ деловања на основу историјских чињеница. Можда је Ниче то наслутио у свом познатом спису О користи и штети историје за живот када је казао да “Историјско образовање наших критичара уопште више не допушта да дође до дејства у правом смислу, наиме, до дејства на живот и активност.”

Шта је дакле, за нас, период између 1903. и 1914. године? Захваљујући Предрагу Палавестри, у књижевности то доба називамо златним добом. У књизи Срби 1903-1914 показује се да та формулација није пречесто понављања у опису доба. Да ли бисмо данас могли да кажемо, како је у односу на нас садашње, то било златно доба Србије – оправдање те формулација нашли бисмо у очигледној, понављам очигледној чињеници да је Србија у том периоду била знатно конкурентнија у светским оквирима него што је то данас: тада су нас и они који су нас мрзели третирали као субјекте политике, а данас смо као народ и као држава, пуки објект који трпи радњу.

Проблем са концептом златног доба, јесте у томе што се он налази у темељу онога што је Ниче назвао монументално поимање историје. На основу таквог разумевање историје, све највеће се већ догодило у прошлости. Ако је тако, шта онда преостаје нама осим да се служимо тим временом као утехом за све наше промашане покушаје, и алибијем што више ништа не покушавамо. То није историја која даје енергију. То је историја која даје алиби да ту енергију немамо.

Можемо наравно, то време да гледамо и у оквиру Шпенглеровог концепта времена по коме културе настају, развијају се и пропадају. Један мој познаник из деведесетих година, говорио ми је да ми немамо више никакве везе са тим људима из времена 1903 – 1914. године. Да је тај народ мртав. Ако је тако, ко смо онда ми данас? Резидијум, или талог југословенског идентитета; пример да постоје не само народи без државе, већ и државе без народа; група људи без непријатеља како се данас неки хвала у наше име, што преведено у реалну политику значи да свако може да нам уради свашта а да му ми то нећемо замерити. Дакле, ако заиста са тим периодом немамо ништа, онда то може да значи да смо сада само то – ништа. Што није тачно. Истина је само то да је мој познаник, који се тако лако одрекао континуитета са тим временом, постао ништа. Никада више нисам за њега чуо, никада га нисам видео, никада ништа о њему нисам сазнао.

Најзад, можемо да верујемо у линеарну концепцију времена па да сањамо свет као јединствену државу са једном владом, чиме имплицирамо да је управо то остварење оног сањаног хиљадугодишњег царства мира. Замислимо ту светску државу, тај нови Рим, на основу онога што сада видимо око себе: некадашњи варвари који су опседали границе империје би, помоћу поткупљених лидера, без испаљеног метка постали робови у том новом Мегалополису. Неким примерцима те робовске снаге, било би дозвољено да се населе у границама империје и да служе плебејцима па чак и да се воле са њима: тако би у једном тренутку и сами обезбедели статус плебејаца за себе или за своју децу, па би комотно могли да се и сами са презиром односе према ропском свету из кога су потекли. И то би био њихов највећи животни успех и испуњене најлуђих снова.

Тај плебс би у том новом Риму/Мегалополису био изложен свим замамним производима индустрије забаве, али и индустрије наркотика, чија ће се дистрибуција, јавно или тајно озаконити. У сваком случају, биће одвојен од света реалности, од јавних послова, а за сваки случај, биће и строго надзирани и подељени социјалном балканизацијом, на разне групе и субгрупе које ће међусобно бити хушкане једна против друге. Тако пацификовани, испраних мозгова и празних срца, њима ће се једном у четири године дозволити да изаберу једног од ниже позиционираних патриција да њима влада, а онда би били гурнути назад у своје рупе у којима једина светлост припада оној која долази са монитора и смарт тв екрана, који осим што емитују тв програм бележе и коментаре онога што се око екрана види и чује.

Патрицији, прави патрицији ће за то време владати у том Риму/Мегалополису, удаљени и од плебса, срећног што може да презире робове и од робова који уместо слободе сања да буде плебс. Они ће владати тако што ће по потреби да проређују број робова, на миран, пацифистички начин, а на сличан начин ће смањивати и број плебса, пуштајући неку групу да умре, а дајући живот некој другој. Број њихових комбинација биће безграничан, јер је и њихова власт безгранична. Сви ће их гледати са дивљењем или са беспомоћном завидљивошћу, у оним ретким тренуцима када се покажу пред плебсом и робовима: а и тада у рукама ће им бити прегршт слаткиша, као да долазе у посету деци чија се љубав купује чоколадицом.

Да, биће то хиљадугодишње царство мира, али и хиљадугодишње царство угњетавања, чију суровост свет у својој историји није видео ни осетио. Јер до сада, свет је увек имао и неку идеју да ће негде бити боље, или пак да ту где јесу, може бити боље. У таквом Мегалополису, неће постојати ни једна идеја. 

И заиста, из такве перспектива, Срби између 1903. и 1914. године заиста нису ништа друго до дивљаци: некакав народ који није веровао да треба да постоје патрицији, плебс и робови, већ суверен народ; некакав народ који није имао потребу да некога мрзи, па је зато могао да се буде место окупљања других народа; некакав народ који су чинили моћни интелектуалци који су писали оно што су мислили, а не оно што пише у очекиваним резултатима пројекта које су им доставили заједно са решењем о гранту; интелектуалци који нису говорили да увек могу да ураде мање него што су плаћени, већ су увек урадили више од онога за шта су плаћени. Да, без сумње, грозили би се самог помена таквог народа, пре свега зато што је то био народ.

Како дакле, уопште приступити свим бројним подацима, анализама, увидима у то време с почетка века које доноси књига коју је приредио, али добрим делом и написао Милош Ковић?

Чини ми се да је један од могућих одговора овај: хајде да књигу Срби 1903-1914 читамо са јасном свешћу о времену у коме данас живимо, али не зато да бисмо та два времена упоређивали, или да бисмо упоређивали нас и њих, већ зато да бисмо од њих преузели неке инструменте или особине који би данас, нама могли да помогну да остваримо своје циљеве, а то значи пре свега, да не постанемо робови Мегалополиса у својим главама.

Ево неколико таквих инструмената или особина тих људи које бисмо и данас могли да употребимо.

Најпре, 1) антидогматска свест. Неколико врхунских српских интелектуалаца тог времена почели су на левици. Па ипак баш зато што  нису имали догматску свест, успели су да реше парадокс левице који се може формулисати отприлике овако: како можеш да будеш на страни слабије класе, али не и на страни слабије државе која је изложена претњама претњама Империје. Зато је Скерлићев став одличан пример начина на који се решава такав парадокс. Треба бити интелектуално доследан: ако сам на страни слабије класе, онда сам и на страни слабије државе, то јест: Србије у сукобу са Аустро-угарском. То је тачка у којој се показује недовољност политичког мишљења које се дели на ,,левицу” и ,,десницу”.

Лицемерје данашње тзв. ,,левице” најбоље се види управо у том ставу: они се номинално залажу за тзв. ,,мањинска” права, а да истовремено не доводе у питање легитимитет Мегалополиса да угрожава и сатире суверенитет мањих држава. Као да припадници мањина било оних правих било оних конструисаних не живе у истој тој држави и као да они не би имали користи од задржаног суверенитета: да сами одлучују о томе како ће водити своју државу.

Потом, под 2) знање и вештина да се национални интереси (који су обухватали и своју леву компоненту) изложе себи и испричају странцима на језику епохе. Ту се види у којој су мери тадашњи врхунски српски интелектуалци били у дослуху са језицима епохе у којој су живели и борили се. Они су сватали да се борба за властите интересе не сме претворити у борбу два времена, јер тада побеђује оно новије. Стога она мора остати борба унутар једног времена. При том, говорити језик епохе не значи изгубити из вида језик традиције. Напротив, интелектуална моћ – а ти људи су били врло, врло моћни – базира се управо на могућности превођења језика традиције на језик садашњости. Сцена у којој Ракић на Газиместану слуша како српски официр рецитује његову истоимену песму, виртуозни је пример моћи превођења.

Најзад, 3) лична одговорност. Човек масе се препознаје то по томе што своје чинове правда позивајући се на масу. Крадем, јер сви краду. Корумпиран сам, јер су сви корумпирани. Апатичан сам јер су сви апатични. Пропао сам, јер је све пропало. Највећи српски интелектуалци с почетка прошлог века, били су личности: то значи да себи нису могли да дозволе позивања на масу. Код њих је био присутан култ личне одговорности, који их наводио да себе виде као примере обрасца у који су веровали, а који није морао да има ништа са друштвеном климом у којој су деловали. Они су желели да мењају ту климу, а не да дозволе да та клима мења њих.

Осећање личне одговорности наводило је ове личности на учестовање у јавном животу: били су научници, али и јавни радници и политичари. Они су међутим, врло добро разумели један битан моменат јавног рада, а то је да се он не може исцрпети само у политичким расправама и борбама. И Јован Скерлић текстом ,,Лична иницијатива”, и Цвијић текстом ,,О националном раду” упућују своје читаоце да узму учешћа у јавном животу као делатници. Од њих се тражи да постану грађани Полиса, што значи да своју државу схвате као нешто што свакога дана стварају по мало. Вероватно није случајно што данас постоје видео игре које опонашају изградњу градова или држава: човек ужива у процесу стварања и данас. Међутим, док виртуелно стварање производи и виртуелно уживање, које је млако и привремено, ово реално стварање сопствене државе, у коме су учестовали водећи српски интелектуалци тог времена и народ који им је веровао, производило је животно уживање чији нам је интензитет данас вероватно непознат. То је зато што смо државу навикли да гледамо као краву музару, или маму и тату који нам даје џепарац (па ако је џепарац мали, променићемо родитеље).

Разимирајмо: времена се мењају, али то не значи да су животни програми и принципи с почетка века данас немогући. То постаје јасно ако схватимо да личности одређују оно што је у неком тренутку могуће. Наравно, данас су околности у неку руку теже, али исто тако у неку руку и лакше. Генерација о којој говори књига Срби 1903-1914 прелазила је 1915. Албанију. Ми кроз ту врсту чистилишта, вероватно, нећемо проћи. Међутим, нећемо погрешити ако кажемо да свака генерација личности има своју Албанију: нечија је на географској мапи, а нечија... у главама. Обе се морају прећи, ако не желимо да завршимо као робови који сањају да постану плебс.