Досије

О заједничком злочиначком подухвату

Постмодернизам у међународном кривичном праву

др Горан Ђорђевић, Ниш

Несумњив куриозитет времена у коме живимо јесте чињеница да облици међународних кривичних дела (чак и када се налазе на нивоу друштвено опасних или криминолошко занимљивих догађаја) добијају све новије и сложеније изразе. Илустративан је резигнирајући закључак Хане Арент: „Ти злочини, чини ми се, више не могу бити схваћени јуристички и баш их то чини чудовишнима. За такве злочине више не постоји адекватна казна: обесити Геринга је, додуше неопходно, али сасвим неадекватно. То значи да та кривица насупрот свеколикој криминалној кривици надмашује и разбија сваки правни поредак. То и јесте разлог што су нацисти у Нирнбергу тако задовољни; они то наравно знају[1]“. Стварност нових израза међународних кривичних дела, оставила је дубок рез и на однос кривично дело-кривична одговорност. Управо у таквим околностима, одговорност по основу заједничког злочиначког подухвата величином преседана који нарушава базични однос кривично дело – кривична одговорност, претоворио се у истинску претњу принципу индивидуалне кривичне одговорност.

Имајући у виду временски тренутак у коме се поставља ово питање, а које је карактеристично по својеврсној превласти англосаксонских процесних форми над решењима старог континенталног поретка, а које су продукт ширих друштвених кретања, и који свojу трeнутну привлaчнoст  дугуjу глoбaлизaциjи кao изрaзу хeгeмoнистичкoг пoлoжaja кojи у дaнaшњeм глoбaлизoвaнoм свeту уживa зeмљa њихoвoг пoрeклa јасно је да питање у контексту једним делом превазилази оквире кривичног права. Имајући у виду наведене околности,заједнички злочиначки подухват се поставља као приоритетни легат нововековног кривично правног прозелитизма.

За разлику од грађанског права, савремено кривично право заснивало се искључиво на индивидуалној одговорности. То је најпре прописано у Општој декларацији о правима човека. Принцип индивидуалне одговорности „последњи пут“ је потврђен и у пракси Хашког трибунала у одлуци Жалбеног већа  у предмету Тадић да се „нико не може сматрати кривично одговорним за радње или послове у којима се није лично ангажовао или на неки други начин учествовао“. Међутим, пракса применеоблика одговорности за међународна кривична дела указује да је кривично дело (схваћено као општи појам) претворено у полигон за својеврсну објективизацију кривице прелазећи дуг пут од директног умишљаја до несвесног нехата. Рат је одавно постао репрезентативна константа времена, али не и привођење правди одговорних лица за најтежа кршења међународног хуманитарног права. Један од значајнијих инструмената представљају доктрине дистрибуције кривичне одговорности које имају за циљ да додатно појачају правну заштиту у условима оружаних сукоба у којима је однос према људском животу од почетка сведен на ниво инстинкта и најгрубље људске природе. Паралелно су настајали и други супститути кривичног права у виду доктрине о заједничком злочиначком подухвату, поимању „јединственог извршиоца кривичног дела“, те кривичне одговорности држава.

Може се рећи да од својих почетака овај облик одговорности представља предмет бројних контроверзи и полемика, тако да без обзира на чињеницу да је реч о институту који је прихваћен од стране ad hoс судова и данас је предмет критичких разматрања од стране правне теорије. Пракса ad hoс судова оставила је значајан траг у погледу примене овог института који је нашао своје опредмећење и у Статуту Међународног кривичног суда. На почетку можемо указати да се овај институт  примењује у случајевима где се више лица појављују као учиниоци кривичних дела. Он се употребљава како би се назначило постојање заједничког плана који у суштини представља план о вршењу кривичних дела у чијем стварању и реализацији учествује више лица, и то како оних који се јављају као непосредни извршиоци, тако и лица која су инспирисала, планирала или на други начин омогућила извршиоцима непосредно извршење ових кривичних дела.

Иако се у пракси Хашког трибунала одговорност по основу заједничког злочиначког подухвата појавила знатно касније у односу на почетак рада Трибунала (тек са другостепеном пресудом у предмету Тадић од 15.07.1999. године), у периоду након доношења другостепене пресуде у случају Тадић, институт заједнички злочиначки подухват готово да постаје опште место у оптужницама и пресудама Хашког трибунала. Наведеном у прилог иде и чињеница да је у периоду од 25. јуна 2001. до 01. јануара 2004.године тужилаштво Хашког трибунала 64% оптужница директно засновало на заједничком злочиначком подухвату Међутим, површан поглед на овај институт, посматрано кроз праксу Хашког трибунала, наводи на закључак да Хашки трибунал није заузео једнообразан став у погледу утврђивања одговорности за заједнички злочиначки подухват. О томе сведоче и потпуно различити приступи већа Хашког трибунала у предмету Тадић  и у предмету Стакић.

Утврђивање кривичне одговорности у условима када више лица учествују у извршењу кривичног дела, представља једно од најсложенијих питања кривичног права. Са овим изазовом суочило се и међународно кривично право, које је покушало да одговор на ово питање пружи кроз доктрину о заједничком злочиначком подухвату. Природа међународних кривичних дела изнедрила је потребу да се са кривичном одговорношћу суоче и највиши представници организованих ентитета који стоје иза кривичних дела. Без обзира на чињеницу да се међународна кривична дела углавном врше од стране више учинилаца, не сме се ни једног тренутка пренебрегнути чињеница да се кривична одговорност и казна односе на појединце, те да другачије становиште представља кривицу на основу удруживања. Међутим, суштинско питање и даље остаје„Да ли су оптужени по основу заједничког злочиначког подухвата криви због радњи својих саучесника или су криви због својих радњи?“, као и на који начин се утврђује веза између појединачних радњи и самог заједничког циља. Као претходно питање се поставља начин одређивања злочиначког карактера заједничког циља или плана. Упадљиво је и инсистирање Статута Међународног кривичног суда на појмовима као што су „план или политика вршења кажњивих дела“(члан 8.), „деловање које се заснива на основу или поводом политичког програма државе или какве друге организације“ (члан 7.), „лица која имају ефективну извршну контролу над делом“ (члан 8. бис амандмана из Кампале). Уз то указујемо на тенденције некритичког прихватања овог облика одговорности у међународноправним актима. Последње конвенције захтевају инкорпорацију наведених одређења и у националне легилатуре што ће свакако бити велики изазов и за српско кривичноправно законодавство.

Нема сумње да је јуриспруденција Хашког трибунала оставила веома контроверзан легат у погледу могућности утврђивања кривичне одговорности путем заједничког злочиначког подухвата. Посебно је спорна диференцијација овог облика одговорности на три категорије, које је међу собом суштински разликују, и омогућавају кретање виности од директног умишљаја до нехата. И судска пракса не даје поуздане основе за прихватање тезе о заједничком злочиначком подухвату без критичког промишљања. Као закључак на нивоу инцидентног у коме можемо тражити пластично појашњење доктрине заједнички злочиначки подухват наводимо закључак Хашког трибунала у предмету Тадић: „Присуство оптуженог за време учињења злочина од стране неке групе је довољно да подразумева његову одговорност уколико је претходно играо активну улогу у сличним делима које је учинила иста та група, а није се изричито изјаснио против понашања те групе. Овај став је посебно значајан јер је оптужени био актер нижег ранга, особа без икакве формалне власти...[2]“.

На основу оваквог наслеђа заједнички злочиначки подухват представља „отворени  ковчег“ из кога свако узима само оно што му треба. И тако унедоглед. Додатни проблем представља од стране Хашког трибунала прихваћена могућност постојања више заједничких злочиначких подухвата у оквиру једног заједничког злочиначког подухвата, креирање заједничког плана имплицитно и на лицу места или постојање сукоба два заједничка злочиначка подухвата.

Посебан изазов за кривичну одговорност представљају покушаји (који данас већ сежу до нивоа судске праксе имајући у виду праксу Хашког трибунала) који иду ка неограниченој дистрибуцији кривичне одговорности. Сама дистрибуција кривичне одговорности не представља проблем сам по себи јер је присутна у традиционалном саучесништву, али ова дистрибуција има своје границе. Те границе имају за циљ спречавање креирања објективне одговорности која свој вулгаризовани приказ има у виду присилне супституције. Ово тим пре што објективна одговорност представља у суштини двоструку илузију кривичне одговорности. Зато, треба одбацити све предлоге који индивидуалну одговорност (макар и имплицитно) претварају и наличје објективне одговорности, који прете да се кривична одговорност претвори у метафизичку одговорност која сеже до Достојевског према коме смо „сви криви за све“.

Будућност кривичне одговорности захтева шире одређење међународних кривичних дела, и уже схватање кривичне одговорности. Зато указујемо на опасну политику кривичноправних изузетака. Актуелне тенденције и иновативни облици кривичне одговорности омогућили су утврђивање кривичне одговорности кроз последицу, запостављајући узроко тј. радњу дела. Заједнички злочиначки подухват са своја већ чувена три облика представља израз постмодерног схватања кривичне одговорности. Зато је кривичном праву потребна „нова антропологија“ кривичне одговорности.На крају се намеће  закључак да исход овог експеримента треба окончати кроз часно одбацивање овог облика кривичне одговорности у овакво (не)одређеним поставкама.

 

Аутор је адвокат из Ниша

 

 

                                                                         

[1] Х.Арент у писму Јасперсу, 17. август 1946;H. Arendt, К. Jaspers, Briefwechsel 1926-1929, Piper, Munchen, 1985, стр. 90.

[2] Пресуда Претресног већа у предмету Тадић, параграф 690; Пресуда Претресног већа у предмету Квочка, параграф 259.