Досије

Лавиринт Србија

Ксенија Цвјетичанин, Београд

Најпре бих желела да кажем како ова анализа почива на објективном сагледавању ситуације, а то је могуће зато што нисам ни професионална политичка аналитичарка – која има свог послодавца – а нисам ни гуска са тв екрана. Разултат ове анализе неће зато бити показивање прстом за кога да гласате: то ћете морати сами да одлучите. Оно што ћу ја да вам пружим јесу анализа три вектора политичке сцене у Србији данас.

ЕУ

Кренимо од кључне политичке чињенице у Србији, а то је ЕУ. Грађанима се углавном сервира питање да ли су за ЕУ или не. Иако се то исто питање поставља овде још од деведесетих, оно је у великој мери променило свој смисао јер се тада веровало да улазак у ЕУ за једну државу значи економски просперитет. Дакле, још увек се мислило о шаргарепи. Међутим, у међувремену се догодило неколико ствари: рецимо, Грчка. Ова чланица НАТО-а и ЕУ-а, доживела је тежак економски и политички суноврат, какав би чланство у ЕУ, по дефиницији, требало да спречи. Када су нам деведесетих причали о ЕУ тако нешто се није спомињало. Други пример је Бугарска: јавност у Србији је могла да види какав је притисак изведен на Бугарску да се одрекне Јужног тока...да би се тај ток преселио на север, што значи Немцима (Северни ток 2.0). Објективни посматрач из примера Грчке и Бугарске може врло лако да закључи каква је судбина намењена Балкану у ЕУ: да буде извор јефтине радне снаге и свежег генетског материјала за наталитетски посрнуле земље Запада. Ако су Бугарска и Грчка тако третиране, шта мислите каква судбина очекује Србију?

Већина бесплатних еврофанатика у Србији (оних који за тај фанатизам нису посредно или непосредно плаћени из бриселских фондова) јесу за ЕУ само зато да нас не би поново бомбардовали или изложили санкцијама. То је оно што себи не могу да признају, али је то заиста тако. Дакле, ЕУ нас данас више привлачи штапом него мрквом. И не треба имати никакве илузије да овлашћене особе за нас у ЕУ тога нису свесне. То значи да ЕУ Србији неће дати ништа више од онога што ми од ЕУ очекујемо, а то је управо то: нећемо вас бомбардовати, нећемо вас излагати санкцијама. А заузврат, ви ћете се у потпуности одрећи свог суверенитета, односно пристаћете на све што тражимо од вас.

Да ли ЕУ уопште има идеју да нас икада прими као пуноправог члана? Скептична сам по том питању из два разлога: прво, зато што би се на тај начин укинуо један моћан инструмент дисциплиновања Србије. Тај инструмент функционише на следећи начин: ако неко у Београду почне да води самосталнију политику у односу на ЕУ, активира се Војводина понудом, да ће уколико изгласа независност, постати члан ЕУ. У земљи у којој се бебе прво уче да ЕУ нема алтернативу, а потом да имају маму и тату, јасно је шта та понуда значи.

Други разлог: зато што унутрашња и спољашња антисрпска пропаганда деведесетих година, која се у двадесет првом веку само утишала, јасно сведочи о томе да је англосаксонски и германски Запад, повукао демаркациону линију у односу на Србију. Другим речима, они нас не интегришу у европски простор, већ нас свесно удаљују од нашег европског идентитета. Пример ради: тешко је помислити да је рецимо британски предлог ,,беатификације” Сребрнице, којима би се Србима налепила етикета народа-злочинаца добар увод за примање Србије у ЕУ. Напротив. Ако некога желите да примите у своје друштво, нећете му лепити такве етикете. (Обратно: ре-усташизација Хрватске се мирно прећуткује. То је зато што хрватски културни и национални идентитет има своје место у ЕУ, и то такав какав је).

Најзад, ту је и незаобилазна промена свести која нам се намеће – ако се дакле Србима промени свест, шта ће они бити? Одговор је: нажалост, ништа. То се може рећи и на други начин: постаће ,,Европљани”, ,,Грађани света” и слично. А како ,,Европа” и ,,Свет” немају ни своје пасоше, ни своје правно установљиво држављанство, онда ће ти апстрактни ,,Грађани света” и ,,Европљани”, врло брзо постати сасвим конкретни Румуни, Бугари, Мађари, Хрвати, Немци, Аустријанци, или било ко други. И тако ће се филозофски идеал космополитизма по ко зна који пут претворити у реалну политику покрштавања.

Ово је суморна, али нажалост тачна анализа односа ЕУ према српском националном и културном идентитету. Имам много пријатеља и пријатељица који су фини људи, образовани и паметни, и њих ће ова анализа разочарати. Нажалост, то је тако, али не зато што смо ми за нешто криви. Јер да има добре воље, отворио би се и неки простор којим би се Срби као народ интегрисали у Европу. Такав простор није направљен. Напротив. Србима је намења судбина Индијанаца. Алтернатива која се нуди јесте да Срби и престану да буду Срби и да се неким одабраним примерцима тих празних биолошких честица потом дозволи да постану неко други, односно да своју децу прекрсте у неки други цивилизацијски идентитет. Остали, а то значи већина, били би осуђени на одумирање. Уверена сам да добар део становништва Србије то осећа и да баш ЗАТО напушта Србију. Знам људе који су напустили ову земљу и поред чињенице да су имали посао и надпросечна примања за српске услове. Дакле, могли су овде да живе. То што су одабрали да овде не живе, јесте знак да нису могли да издрже идентитетско искључивање који нам је ЕУ наметнула, искључивање које има особине једног продуженог геноцида.

Русија 

Тако долазимо до следећег вектора на српској политичкој сцени, а то је Русија. Понашање Русије у великој мери нервира све русофиле у Србији, зато што Русију не доживљавају као потенцијалног савезника у неким пословима, већ као свемоћног старијег брата. Међутим, руска политика у Србији је у великој мери рационална и логична. Као што неки људи не могу да прихвате начин на који нас третира ЕУ, тражећи упорно грешку у нама самима, тако и русофили не могу да схвате да Русија у Србији има свој интерес. Он се у неким сферама поклапа са српским интересом. Наиме, Русији је јасно да једна проруска влада у Србији не би трајала дуго и да би она била релативно лако срушена. На њено место би тада дошла једна стопроцентно ЕУ влада, која не би имала никакву обавезу да учини било какву концесију Русији, јер би се рушењем ,,руске” владе у Србији срушио и руски утицај који Русија има у овом тренутку у Србији. (Иста логика је присутна и код ЕУ: и они знају да би без акција Русије у српској влади, ова била потпуно ЕУ влада, што би дугорочно јачало утицај Русије у Србији, будући да би се опозиција влади преливала и у опозицију ЕУ. Стога је неки проценат руских акција добродошао и за ЕУ и за Русију. Улазак Србије у НАТО би ту минималну равнотежу потпуно уништио.)

Оцењујући тако прилике у Србији, Русија се задовољава да има својих 20% у свакој влади, што је дугорочно боље него да има 80% у влади која би трајала 3 месеца. То је рационално размишљање. Русофили који сањају руску владу, не схватају да не постоји инфраструктура која би ту владу одржала на власти. (А и да постоји, више бих волела да влада коју бирају грађани Србије буде српска, него про-нечија.)

Оно што Русија овде не схвата јесте то да је имплицитна наклоност становништва у Србији према Русији – што је последица геноцидне политике ЕУ/НАТО-а према Србији – ипак промењива чињеница. То значи да процес промене свести може довести и доводи до тога, да један народ суштински нестане, иако физички може да постоји још неко време. Тада би у Србији руске акције биле у слободном паду (са 20% пале би на 5% па на 0%.). Рецимо, данас у Србији постоје Срби који не могу да смисле Русију, иако за то не постоје никакви историјски разлози или рационално оправдање; није случано што су ти исти Срби дубоко огрезли и у дух самооспоравања. Процес промене свести циља на то да број таквих Срба буде што већи. Дакле, оно што у руској политици није јасно, то је питање зашто Русија до сада није започела јасну транспартијску политику очувања постојећег стања свести у Србији. Та политика би била транспартијска, јер не би била усмерена ни за једну ни против једне партије понаособ, већ би преко појединаца и удружења грађана радила на очувању језгра националне и културне самосвести, од које би Русија имала јасну корист – ако ништа друго, оно да обезбеди трајање оних 20% удела акција у свакој будућој српској влади.

Постполитика у Србији

Тако долазимо до трећег вектора у овој анализи, а то су системске политичке партије у Србији (СНС, ДС, СПС). Одлика системских политичких партија у Србији, или системских политичара, јесте то да су то партије и политичари који су прихватили чињеницу да се Србија не може супротставити ЕУ. Та чињеница је (донекле) тачна: у економском, политичком и безбедоносном смислу, тешко је замислити да се може водити нека ефикасна и разборита анти-ЕУ политика и то из једноставног разлога: инструменти притиска на Србију су у овом тренутку много снажнији него инструменти одбране суверенитета у овим областима. Та чињеница ће послужити свакоме од политичких играча присутних у српском парламенту или у српској јавности, да за 50 година каже да су учинили оно што се могло учинити. Тиме ће желети да оправдају чињеницу да, осим што су се борили за власт (што значи привилегије), њихова политичка егзистенција није имала никакав други смисао. Међутим, истина је другачија: могли су да ураде много више, а ништа нису урадили.

Ако је данашња Србија немоћна да се озбиљније супротстави ЕУ у сфери економије, политике и безбедности, то не значи да је потпуно немоћна да осмисли једну идентитетску политику која би се супротставила геноциду под именом промена свести. То би био увод у једну рационалнију, праведнију, и нормалнију сарадњу са ЕУ, која се не би завршила на релацији господар-роб. Ако су дакле, министарство одбране, економије и привреде за сада изгубљени, онда посебну важност добијају министарства науке, културе и просвете. То је дакле, оно поље у коме је не само могуће, већ је и нужно парирати ЕУ, јер вас нико неће бомбардовати ако вам Народни музеј ради, или ако снимите филм о биткама на Церу или Колубари, уместо што у властитим филмовима себе приказујете као звери. Међутим, нема никаквих назнака да СНС, СПС или ДС имају било какав план за идентитетску политику која је данас једино могућа у Србији. (То симболизује чињенице да су СНС-овски министри на овим позицијима комотно могли управљати тим министарствима и у ДС-овој влади.) Напротив, пре би се рекло да набројане партије, укључујући ту не само лидере већ и већину чланова, нема ништа против да и ово бојно поље напусти у замену за понеку бриселску привилегију, јер ,,ЕУ нема алтернативу.” Ако се идентитетско питање укине, онда се са тим питањем укида и свака могућа политика у Србији. Оно што тада остаје јесте туча гангова за то ко ће да рекетира преостала јавна предузећа и преостале српске бизнисмене. У том случају било би поштеније да народ остане у кућама, а њима дати пушке и пиштоље, па да то реше на начин на који доликује ганговима.

Ми

Да наравно, постоје и остале партије у Србији: она Тадићева или Јовановићева или Чанкова нпр, али на те голе плаћенике не треба узалудно трошити речи. Постоје и ,,Сириза”-идеје и промотери ПРЕОКРЕТА, али је мало сумњиво како те идеје наилазе на благонаклон однос водећих медија у Србији који  би, по логици њихових страних власника, требало да их бојкотују као што су корпоративни медији бојкотовали Сиризу у Грчкој. Постоји и Шешељ, али тешко је видети да би Шешељ и сада, као и било када до сада, био способан за рафинирану идентитетску политику; пре ће бити да му је намењена улога онога ко би требало да је компромитује, за скромну парламентарну надокнаду. Најзад, остаје и вансистемска коалиција ДСС-Двери, која је такође прошла кроз низ цепања и подела: чини ми се да ће њихов успех (прелазак цензуса) директно зависити од тога да ли ће успети да се наметну као заступници оног слоја гласача који нису шовинисти, али које исто тако не желе да им страни амбасадори одређују стање свести.

Најзад, постојимо и ми и то не треба заборавити. У постполитичкој средини каква је Србија постала, посебну важност могу да добију удружења грађана које спаја међусобно поверење и свест о потреби да се заштити језгро идентитета, а не ЕУ грантови којима се људи купују, за мале паре. Шта ће се у овој земљи у будућности дешавати, у великој мери зависи од личних иницијатива пристојних људи и могућности да се они удружују око јасних циљева и јасних идеја идентитетске политике, која неће робовати ни предрасудама да ЕУ нема алтернативу и да су у ЕУ сви једнаки, али ни томе да се све своди на чекање и обожавање  Русије.