Досије

Мишљење

Са Црњанским у Розатију

Слободан Владушић

,,Нећу да признам, на пример, да је нешто веома лоше учињено Индијанцима у Америци или црним људима у Аустралији. Нећу да признам да је учињено нешто лоше тим људима, чињеницом да је јача раса, виша раса, раса мудрија у светским стварима, да кажем на тај начин, дошла и заузела њихово место.”

Винстон Черчил, 1937. године.[1]

Недавно сам разговарао са једним својим докторантом, који се бави темом рецепције српске књижевности на Западу од деведесетих година прошлог века, па све до данас. Ни мени ни њему није било пријатно када је казао да се као опште место у извесним славистичким круговима, понавља теза о геноцидном капацитету српске књижевности. Да, добро сте прочитали: геноцидни капацитет српске књижевности. То значи да је сваки писац српске књижевности од најранијих дана па до данас, геноцидан, и да свако онај ко се бави српском књижевношћу јесте геноцидан, те да, на крају крајева, сваки припадник српског народа, јесте геноцидан, јер ако му је књижевност таква, како онда он може бити другачији. Теза о геноцидном капацитету српске књижевности тако највише подсећа на оно што су нацисти мислили о јеврејској књижевности, односно о књижевности коју су писали Јевреји. Ни ту није било изузетака.

Искрено, ја заиста не знам ни једног српског писца који је икада изрекао реченицу попут оне коју је у моту овог текста изрекао Винстон Черчил, добитник Нобелове награде за књижевност. Али знам неке писце који нису добили Нобелову награду само зато што су били и остали српски писци – Павић на пример. А да је неки српски писац и изјавио нешто попут Черчила, то би значило да је он лично геноцидан, а не да је таква српска књижевност или пак да је таква енглеска књижевност, којој мемоариста Черчил припада. Ниједна књижевност није геноцидна.

Па ипак, данас живимо у времену у коме се књижевност непрекидно понижава на различите начине. У случају српске књижевности то понижавање је сурово, брутално и експлицитно; у случају енглеске књижевности или неких других књижевности, оно је суптилно, рафинирано. Али, верујте ми на реч, веома присутно. У првом случају, циљ је – дословце – свести један народ (српски) на стадијум биомасе, дакле, стадијум живих бића које мање вреде од животиња (постоје друштва за заштиту животиња, али не и друштва за заштиту биомасе). У другом случају, циљ је укинути један тип човека (мушкарца или жене) који заузима један посебан став према свету: тај став ћу назвати књижевним ставом.

Одмах желим да кажем да књижевни став није резервисан за оне који студирају или предају књижевност или за оне који читају много књига. Не, књижевни став почиње од читања књижевности, али се не завршава читањем. Ради се о томе да се неколико вештина које у човеку развија књижевност, и то пре свега књижевност великих писаца, пренесе у сферу свакодневице, али и јавног живота. Овде ћу навести само једну од тих вештина: вештину да се у истој причи, истом човеку, призору или месту, види много више него што је очигледно. Онај ко не располаже таквом вештином, сиромашан је човек који живи у једном оскудном свету. Тај свет подсећа на слику са монитора слабе резолуције: само највеће ствари су колико-толико видљиве, све остало је мутно. Ако човек нешто покуша да зумира, уместо детаље, види замућени квадратић. Људи који живе такав сиромашан живот, најчешће се препознају као туристи који желе да за свој новац добију највише (позната вам је та синтагма) а њихове исповести, њихова књижевност- то су бројне рецензије разбацане по интернету.

Ево како је, на пример, ресторан Розати на Тргу Народа, у Риму, описао извесни  Ернестомделапена (Орландо, Флорида УСА): ,,Замка за туристе! Није вредно новца, изаберите други ресторан док можете. Услуга је ок, осим што келнер тражи напојницу и што стоји иза ваших леђа да би био сигуран да сте му нешто оставили. Рачун је био нешто већи од 80 евра, за двоје: имали смо по једну супу, један рижото, капрезе салату, по једно пиво и воду.”

Овај туриста из Америке, видео је у Розатију само један прескупи ресторан, у коме је све платио много више него што је он мислио да вреди. Ернестомделапена је типичан пример човека који НЕМА КЊИЖЕВНИ СТАВ према животу, што значи да може да види само оно очигледно: шта је појео, шта је попио и најважније: колико је то платио. Захваљујем Богу и извесном сплету животних околности што нисам као тај човек са Флориде. Наиме, и ја сам био у ресторану Розати, али уопште нисам размишљао шта колико кошта и да ли сам за те паре могао негде да добијем нешто више. Не. За мене Розати био нешто више од места које се појављује на сајту Tip Advisor – за мене је то место у коме је Црњански дочекивао своју учитељицу италијанског, госпођицу дела Клоету, током кишних дана у септембру 1940. у Риму, о чему пише у свом чувеном роману Код Хиперборејаца.

То наравно не значи да књижевни став значи да човек иде по кафанама и ресторанима који се спомињу у књигама. За тако нешто било би довољно бити туриста који рецимо, уплаћује туру шетње по топонимима Рима који се појављују у роману Анђели и демони Дена Брауна. (Исто то, у Паризу, односи се на роман Да Винчијев код, истоименог писца.) Тај бестселер хаџилук нема никакве везе са рестораном Розати, о коме Црњански пише, а који сам ја желео да видим, апсолутно незаинтересован за цену кафе, супе, рижота или проценат напојнице. Разлика је у томе што је веза између Розатија и Црњанског, тајна и скривена: нигде у том ресторану не постоји помен Црњанског, нико не зна ко је био Црњански, јер Црњански није глобално препознат писац: то га, срећом, спашава од туристичке вулгаризације које је уништила Кафку у Прагу (ко је био у Прагу, зна на шта мислим) и од оне туристичке аутоматизације која читаоце Браунових бестселера претвара у стоку коју водичи воде од места до места која се помиње у романима за који ти исти читаоци могу да кажу само то да се брзо читају и да се продају у милионским тиражима. (Исто важи за готово све бестселере).

У томе и јесте разлика: за мене је Розати пре свега, место једне загонетке, врата која ме воде у једно невидљиво, али слућено искуство, које баш зато што никада не може да буде спознато до краја,не може ни да ме засити. Туристи који обилазе топониме из Браунових романа учиниће то једном и заситиће се, јер се све то већ видело. Ја бих у Розатију могао да седим годинама. И што је још важније, могу да уживам годинама.

У чему је загонетка тог ресторана?

Прво, код Црњанског ништа није случајно: он се са госпођицом дела Клоета, налази баш у том Розатију на Тргу народа, а не код ,,Розатија, на Виа Венето, где је било састајалиште снобова, глумаца, филмских глумаца”. Провинцијалац другосрбијанске провинијенције отишао би на овом помодно место, где би добио улогу воајера/туристе којом би се хвалио у повратку у своју вукојебину. Црњански, међутим, има књижевни став према животу, јер он у Розатију на Тргу народа, тражи нешто што није очигледно (филмски глумци), нешто што не виде они који немају књижевни став према животу. Како он има такав став он на Тргу народа види пут којим су у прошлости у Рим ,,улазили цареви и краљеви, војске и гомиле путника. Гете и Стендал, Гогољ и Андерсен. А са својим аустријским батаљоном, и онај мој сународник, који се био напио, па умало није решио избор једног Папе.” Црњански дакле, у видљивом види оно невидиљиво.

Друго: зашто Црњански уопште узима часове италијанског? У Хиперборејцима, на једном месту он каже ,,Уосталом, ја сам говорио талијански, тада, већ двадесет осам година, како‑тако, а нисам ни имао намеру, да ме госпођица дела Клоета, учи.” Па зашто онда узима часове? Црњански прво каже да је то због његове жене. Она је узимала часове код те девојке која се бавила “давањем талијанских часова по страним амбасадама у Риму”, и када је отпутовала ,,желела је да је задржи, па сам је, до жениног повратка, за свог учитеља, талијанског, узео, ја.” Шта је онда радио Црњански са том девојком, када ју је већ узео да му даје часове, које није имао намеру да узима: ,,Ја сам тада проучавао Микеланђела и желео сам да ми чита Микеланђела, песника, и то је било, све, што сам од те госпођице тражио.”

Проблем је што је она радије желела да га учи италијански: ,,Узвикивала би пригушено, корачајући као нека скулптура, која је побегла из музеја, тешка, и ознојена: Глагол проћи? Passare. Прошао? Проћи ће? Проћи ћемо? Прошли смо? Прошло време? Давно прошло време?” Црњанском би тек понекад испунила жељу и прочитала по који стих Микеланђелових сонета, које није волела. (Волела је Петратку, кога опет Црњански није волео.)

Имати књижевни став према животу, значи, видети и оно што није очигледно. Али то не важи само за живот, већ и за књижевни текст. Баш услед тог става питам се: да ли је баш треба веровати ономе што Црњански пише о сусретима код Розатија? Да ли заиста у септембру 1940. године, када мало која амбасада у Риму постоји, јер је скоро цела Европа окупирана, та девојка има баш толико посла у подучавању италијанског, да је Црњански мора резервисати? А можда није важан италијански већ то КО је госпођица дела Клоета? Ево одговора на то питање: она је била ,,ћерка чувеног професора, археолога, писца једне познате књиге о ренесанси и сликарству Рафаела. Она је била млада професорка, а добила је диплому са једном студијом о Петрарки и његовим делима, на латинском. Била је и писац одличног есеја, о језику којим је писан Декамерон.” Успут: била је фашиста и првакиња Италије у трчању на 100 метара. И опис њеног изгледа је врло необичан, загонетан: она је лепотица која то није.

,,Појавила би се брза, хитра, врло снажна, са црним наочарима на носу, а била је плавуша, што иначе Талијанке нису. Мати јој је била Белгијанка, пореклом. Да није била тако стасита, та девојка је могла бити врло лепа. Овако је изгледала као нека надувана, мраморна, Венера, из музеја, која сад хода на гуменим ногама. Долазила је увек у кратким, спортским сукњицама, у белим, скоро провидним, мајицама, у којима су се, јако, љуљала, два топовска ђулета. Пошто се лети знојила, употребљавала је јаке мирисе из Париза, па би замирисала већ са два‑три корака. Пре него што бих стигао да дигнем поглед, са новина, намирисао бих је, а чуо како ми довикује: Ciao. Затим би скинула наочари, за тренут, па би ме погледала великим црним очима, тако чудноватим за плавуше – које су биле мирне као у телета. Каткад непомичне и тврде, као у лабуда.”

Треба знати да најлепша жена у Хиперборејцима – трудна Наполитанка – такође има велике крупне, црне очи као госпођица дела Клоета; осим тога и Наполитанка је упоређена са лабудом, као и очи госпођице дела Клеоте. Можда је Црњански, свесно, релативизовао лепоту девојке, у овом опису, да би релативизовао начин на који је она могла деловати на њега.

А можда је Црњански узимао часове код те девојке да би као дипломата, могао да стекне увид у расположење фашиста у Риму, и то фашиста који припадају горњим слојевима римског друштва? Можда је преко те девојке желео да допре до њеног оца – у томе је и успео – чувеног либерала, који је према томе, био у опозицији према фашистима и према нацистима? Део, дакле, оног друштва који није волео фашисте. Занимљив је то човек: на једном месту каже да странци долазе ,,у Италију, као да је Италија крчма, у којој се наручује пиће које се хоће, а не које Италијани нуде (...)”

И најзад, да ли су заиста, сви они разговарали само о Микелађелу, или је Микеланђело тек завеса за нешто друго, као што је у Хиперборејцима, заиста, Микеланђело био тек видљиви део приче о породици дела Клоета: завеса која прикрива невидљиву породичну тајну: да професор има младу љубавницу маркизу и да његова ћерка њега и ту жену, не подноси, па не воли ни Микеланђела који је такође био заљубљен, под старост, у једну маркизу.  

Одговоре на ове недоумице нећемо добити никада. Невидљиво ће остати невидљиво. Али оно што можемо да учинимо, јесте да слутимо да у видљивим речима Црњанског има нечега што није изречено, али је сугерисано. И та сугестија се може видети само при великој великој резолуцији погледа којим располажу људи који имају књижевни став према животу. Дакле, то смо МИ. Ја који ово пишем и ти који ово читаш. И зато када размишљам о Розатију, о дану када сам био тамо, ја се сећам госпођице дела Клоете, а не рижота и напојница. Сећам се и своје личне митологије у којој Хиперборејци имају улогу значајнију од било које друге књиге. То је за мене једно фантастично животно искуство, а овај текст је ,,рецензија” тог искуства. Оцена: *****

Описујући кратко дружење са Црњанским у Розатију, покушао сам да покажем шта значи књижевни став према животу и какво непроцењиво уживање у животу нуди српска књижевност и књижевност уопште. Ко после свега овога мисли да је српска књижевност геноцидна, заслужује моје дубоко жаљење. Исто то жаљење упућено је и оним страним назови-славистима, који причу о српској књижевности увек почињу констатацијом о њеној геноцидности. Ово што сам горе написао, они не знају и никада неће ни знати. А било какво слично искуство никада неће ни доживети. Без обзира на стандард, на плату у еврима, они никада неће моћи да купе овај тип уживања који је доступан људима са књижевним ставом према животу. То знам, јер онај ко је у стању да за било коју књижевност напише да је геноцидна – што значи забрањена за читање и погодна за спаљивање, заједно са онима који је пишу и читају, не заборавите – тај је на смрт осудио сваку књижевност. А без књижевности и књижевног става човеку остаје само судбина јадника или другачије речено: биочестице која се да лако изманипулисати. То је биочестица који ништа не зна и која ништа неће да зна, и зато углавном мрзи себе и свет око себе.

Па тако и српску књижевност.

И сваку другу књижевност. 

 

[1] http://www.bbc.com/news/magazine-29701767