Досије

Зашто ће борба против милитантног исламизма бити дуга и исцрпљујућа

Порекло терора

Младен Лишанин, Београд

Када су, пре пет година, најпре немачка канцеларка Ангела Меркел а затим и британски премијер Дејвид Камерон, свако из својих разлога, објавили крај политике мултикултурализма, сасвим сигурно нису могли у пуној мери да наслуте развој догађаја у наредних пола деценије. У то време, Арапско пролеће још увек није стигло у Сирију – где ово годишње доба сада већ необично дуго траје и крај му се још увек не назире – а од последњих великих терористичких удара на Европу (Мадрид 2004. и Лондон 2005.) прошло је више од 5 година – колико и од великих етничких и социјалних немира на улицама француских градова.

У међувремену, у Сирији се разбуктао сурови грађански рат, праћен међународним интервенцијама, произвевши милионе избеглица од којих се велики број преко Турске, Грчке, Македоније и Србије упутио према западу Европе. Социјални статус и положај великог дела домаћег, европског, становништва имигрантског порекла – сада већ и у другој или трећој генерацији – упркос издашним социјалним давањима државе, није побољшан, док је сукоб између традиционалних исламских вредности и западне либералне демократије наставио да тиња.  Управо овај сукоб је у Француској на најбруталнији начин ескалирао почетком 2015. године, нападом на редакцију париског сатиричног магазина Шарли Ебдо. Европа, остатак света, а посебно француска обавештајна заједница, након тог догађаја били су на ногама – деловало је као да је реч о окидачу који ће драматично и трајно променити средства и методе борбе против милитантног исламизма.

У стварности, осим на површини, променило се мало тога. Серија симултаних напада у Паризу 13. новембра 2015. године, када је страдало 129 људи, а рањено – теже или лакше – још готово три стотине, показала је да француски безбедносни систем не функционише на неопходном нивоу. Међутим, стање у француској обавештајно-безбедносној заједници биће далеко лакше поправити од стања у француском друштву или глобалних односа који иду наруку развоју транснационалног тероризма.

Мада је пасош, који је евидентно прошао такозвану балканску избегличку руту, пронађен код једног од убијених терориста, донекле дао за право гласовима оних који захтевају ригиднију контролу пријема миграната, за Француску је далеко већи проблем у томе што су већину починилаца, по свему судећи, чинили локални младићи, рођени у Европској унији, на територији Француске и Белгије. У овом случају, реч је само о наставку европског тренда: Мухамед Бујери, убица холандског редитеља Теа ван Гога, рођен је у Амстердаму; Мухамед Мера, нападач на француске војнике и становнике јеврејског порекла у Тулузу и Монтобану 2012, рођен је у Тулузу, терористи који су одсекли главу британском војнику у Лондону 2013. године, рођени су и одрасли у Енглеској, у хришћанским породицама, пре него што су се преобратили у ислам; браћа Куаши, Саид и Шериф, нападачи на Шарли Ебдо, као и њихов саучесник, Амеди Кулибали, редом су били рођени Парижани. Француска предњачи међу европским државама када је реч о броју страних бораца у Сирији – процене су да се на страни такозване Исламске државе бори више од 1500 француских држављана. Узгред, када се рачуна број страних бораца по глави становника, Балкан једва да заостаје за Блиским истоком и Магребом: од бораца са Косова, из Босне и Албаније, више је само оних из Туниса, Саудијске Арабије и Јордана. Према извештају Брукингс институције, 2014. године у европском врху, са око стотину бораца, налазила се и Србија без Косова.

Истовремено, многи терористи који су учествовали у досадашњим нападима, и још више оних који имају намеру да то чине у будућности, никада нису посетили Сирију, Ирак, Авганистан, Јемен, нити било коју државу у којој би остварили директне контакте са руководством неке од терористичких организација или прошли неку врсту борбене обуке. Напротив, регрутовани су у својим градовима путем медија, кроз контакте са радикалним имамима у појединим европским џамијама,и посебно, како је за НИН потврдио представник српских Анонимуса, глобалних сајбер непријатеља Исламске државе, путем друштвених мрежа.

Тако смо, након последњих париских напада, дознали да се у Моленбеку, предграђу Брисела, седишта Европске уније, налази један од главних регрутних погона ИСИС-а. Осим што представља културолошки и социјални проблем, ово је околност која значајно компликује и посао безбедносних служби: по дефиницији, организацију или њену ћелију лакше је држати на радару и под неком врстом обавештајне обраде, него појединца који не мора имати никакву криминалну прошлост нити претходног контакта са органима гоњења – што, истини за вољу, у случају браће Куаши и Кулибалија није вредело, као ни када је реч о главним осумњиченима за серију напада у Паризу, Абделхамиду Абауду и Салаху Абдесламу. Европом, у том смислу, поред терориста „одраније познатих полицији“ могу ходати на десетине локалних држављана, „усамљених вукова“, попут норвешког масовног убице Брејвика, спремних на најгора злодела а потпуно невидљивих.

Познати теоретичар демократије, Аренд Лајпхарт, уверљиво је, помоћу квантификованих емпиријских показатеља, доказивао да је могућност фаталних терористичких напада обрнуто пропорционална степену отворености и консензуалне демократичности политичког система земље. Хоће ли лекције Моленбека довести до темељног редефинисања како теоријских концепата, тако и политичко-безбедносних пракси, када је реч о суочавању са терористичком пошашћу? Када интеграција већине муслиманских заједница и њихових припадника у западна друштва није ни на помолу, док се екстремисти из њихових редова огрћу плаштом религије и вршећи насиље наступају као самопроглашени заштитници ислама, тада не чуде резултати истраживања, према којима становници европских држава сматрају да је број њихових суграђана муслиманске вероисповести три до пет пута већи него што их заиста има.  Истовремено, према анализама положаја домаћих муслимана у 11 западноевропских градова, које је извршио Институт за отворено друштво, док већина ових становника жели да се интегрише у западна друштва, код њих ипак још увек постоји висок ниво неповерења у институције система. Најнижи степен поверења присутан је када је реч о полицији, посебно код млађе, мушке популације муслиманског порекла. А од подозрења до мржње и отвореног, по правилу бруталног сукоба, историја нас учи, само је један застрашујуће мали корак.

Драматично пишући о „крвавим границама ислама“, творац тезе о сукобу цивилизација, Семјуел Хантингтон, имао је на уму нешто другачије: његове цивилизације јесу културно али и географски омеђене јединице, које се, следствено, сукобљавају на вредносном нивоу, као и тамо где постоји међуцивилизацијски спор око одређене територије. Образац леопардове коже европске демографије – а сама Француска је један од најупечатљивијих примера за то – представља значајно другачију околност. 

То нас доводи до несрећне чињенице да методе попут напада на циљеве такозване Исламске државе у Ираку и Сирији, иако могу донети значајан успех у отклањању симптома, неће довести до елиминације узрока болести. Американац либанског порекла Насим Талеб, аутор утицајне књиге Црни лабуд, позвао је (уз катоновски поклич Delenda est Salafi-stan!)  на сасецање извора тероризма, које види у ширењу агресивне саудијске салафистичко-вехабијске идеологије и финансирању терористичких организација новцем из Катара и Саудијске Арабије. Уз нужно пресецање финансијских токова када је реч о спонзорисању терористичких активности, морају се, међутим, узети у обзир и структурне околности на које се не може лако и брзо утицати.

Реч је, на глобалном нивоу, о ономе што Доминик Мојси у својој сјајној студији Геополитика емоција назива културом понижења, која преовлађује у највећем делу исламског и арапског света. У корену културе понижења јесте опадање историјског значаја, односно осећање немоћи услед свести о томе да вашу будућност контролише Други. У корену свих „геополитичких емоција“ (то су, за Мојсија, страх, нада и понижење), јесте питање поверења – а оно је на релацији исламски-западни свет дубоко нарушено. Када култура понижења почне да преовлађује унутар једне групе, она нужно води у „чисту ирационалност“, а одатле, пречесто, и у отворено насиље. Након напада на Њујорк и Вашингтон у септембру 2001. године, слично је, у чланку „Зашто нас мрзе?“ у часопису Њузвик, писао Фарид Закарија, некада виђен за првог муслиманског државног секретара САД. По њему, узроци савременог, милитантног муслиманског радикализма не налазе се макар где у исламском свету, већ пре свега на Блиском истоку, где међу аутохтоним муслиманским становништвом влада вишедеценијска огорченост западном политиком: у најмању руку од подршке стварању Израела 1947-1948. године, па до данас.

То је, међутим, само једна димензија приче. Западне земље (а Запад је, и из сопствене али и из исламистичке перспективе, фундаментални антипод исламском екстремизму) морале би, посебно у околностима „краја мултикултурализма“, да пронађу одговоре на питања сопственог идентитета – укључујући проблеме грађанства, нације, социјалне улоге државе, постколонијалног наслеђа, али посебно: места и улоге ислама у сопственим друштвима, али и у систему глобалне политике. Водећи амерички теоретичар реализма у међународним односима и сарадник угледног часописа Foreign Policy, Стивен Волт, трагајући за одговором на исто питање као и Фарид Закарија, покушао је да проникне у порекло преовлађујућег антизападног (а посебно антиамеричког) наратива у исламском свету. Уочио је два кључна елемента – не ослобађајући при томе локална друштва и политичке елите њиховог дела одговорности: број муслиманских жртава као последицу западних спољнополитичких ангажовања у исламском свету, као и дугу историју окупација муслиманских земаља од стране запада – од Британаца у Ираку и Палестини након Првог светског рата, до Американаца и њихове „коалиције вољних“ у Ираку од 2003. године.

И док су бројне жртве изазивале очигледну жељу за осветом, дуготрајне и често бруталне окупације индуковале су осећај немоћи и понижења, стварајући неугасиви антизападни ресантиман за долазеће године и деценије. Да ствар буде још гора, окупације су – а Ирак 2003. је одлична илустрација – по правилу спровођене без јасног крајњег циља и формулисане излазне стратегије.  Сваки сукоб, како у књизи Како се ратови завршавају: зашто увек бијемо последњу битку пише Гидеон Роуз, уредник магазина Foreign Affairs, пре или касније улази у фазу „завршне игре“: тада треба установити да ли су и у којој мери циљеви сукоба остварени, како да се непријатељство заиста оконча након што размена ватре престане, и како да се трупе извуку са терена не остављајући локалну земљу у бесперспектвинијем положају него што је то био случај на почетку рата.

„Добар план данас бољи је него одличан план сутра“, каже Роберт де Ниро у улози харизматичног мајстора политичке манипулације и пропаганде, Конрада Брина, у сјајном филму Берија Левинсона, Wag the Dog(у Србији дистрибуираном под не баш најсрећнијим насловом, Ратом против истине). Ни Америка, нити остатак западног света, међутим, не само да немају добар план за дан после, већ ни краткорочни план за ефикасно сузбијање милитантног исламизма. Док део естаблишмента сматра да је довољно поновити методе и технике које су се показале успешним у борби против Ал Каиде, многи, попут Џудит Курт Кронин са универзитета Џорџ Мејсон из Вирџиније, упозоравају да то не би било продуктивно: ИСИС, упркос свим сличностима, не само да није Ал Каида, већ уопште и није терористичка организација. То је парадржавни ентитет, који контролише територију, има војску, здравствене, судске и административне службе, као и значајне, свакодневне приходе – макар они потицали од илегалне трговине нафтом, оружјем, људима или деловима антиквитета из разорене Палмире.

По инерцији, одговор на проблем савременог исламског тероризма, тражи се на Западу: општи дискурс у дебатама о милитантном исламизму и међународном тероризму, по обичају је претежно окциденталистички – у фокусу су до јуче биле Сједињене Државе, данас је то Француска, а већ сутра може бити нека трећа, поново западна, држава. О томе дискурсу сведоче и спорадични позиви на једнак третман жртава у Паризу и, рецимо, Либану, или жртава обарања руског авиона над Синајем две седмице раније. Уосталом, у периоду европског мира (2005-2011), терористички напади са великим бројевима жртава догађали су се на дневном нивоу широм света, понајвише у јужној Азији – махом без значајније реакције глобалних медијских и политичких елита.

На страни самог ислама, међутим, потребно је трагати за највећим бројем одговора. У околностима вишедеценијског наслеђа насиља и бруталности, као и вишегодишњег политичког вакуума у коме се изродио нови облик екстремизма, исламски свет је, сувишно је наглашавати, миље у коме исламски радикализам настаје и буја. Његови унутрашњи расцепи и поделе, барем у једнакој мери као и западно мешање, доприносе растућим размерама верског фундаментализма и његовог насилног израза; Зоран Ћирјаковић је у НИН-у исправно приметио да мржња на релацији сунити-шиити неретко превазилази интензитет њихове заједничке мржње према Западу. Дакле, значајан део одговорности крије се и унутар самог исламског света.

Грејем Вуд је био нашироко критикован што је у чланку „Шта ИСИС заиста жели?“ у магазину Атлантик (иначе, глобално најчитанијем чланку на ову тему, са више од милион прегледа и подела на друштвеним мрежама) у марту 2015. године, тврдио да такозвана Исламска држава представља отелотворење аутентичних, раноисламских радикалних учења. Тежња великог дела јавности, посебно политичких елита на Западу да се свака веза између ислама и тероризма оспори, може се лако разумети: већина муслиманског становништва, заиста, не подржава тероризам, док би склоност људске природе ка манихејским поделама, посебно у условима кризе, лако могла да послужи неумољивој перпетуацији насиља и мржње, чинећи све муслимане потенцијалним терористима а тиме и легитимним метама.  Два дана након најновије серије напада у Паризу, колумниста магазина The Spectator, Даглас Мареј, поновио је питање које је први пут поставио након напада на Шарли Ебдо: „Хоће ли политичари коначно признати да су париски напади имали неке везе са исламом?“.

Формулација „имати неке везе“ чини се исправном: иако је одговор очигледан, не имплицира се да су терористички напади аутентично отелотворење ислама као таквог. Ипак, у мери у којој ови феномени „имају везе“, било би неопходно да се, осим Западног света, и ислам самодефинише. То би можда било могуће кроз трагање за одговорима на питања која, у својој књизи Ислам vs. исламизам: дилема исламског света, отвара Петер Демант: однос ислама према муслиманским сакралним изворима; према сопственим унутрашњим (религијским, па следствено и друштвено-политичким) поделама; према научном разуму (односно, западном рационализму који, чак и када то није очигледно, дубоко прожима готово све сфере друштвеног живота на Западу); према демократији; те последње, али не и најмање битно – однос ислама према „западном исламу“ као новом и потпуно јединственом феномену у готово миленијум и по дугој историји ове религије.

Не чини се, ипак, да ће западни и исламски свет, и остатак човечанства са њима, ускоро доћи до веродостојног одговора на било које од ових питања. До трансформације културе понижења у културу наде – још мање. Може се тврдити, уз свест о различитим замкама које такве генерализације са собом доносе, да данас, када ваља трагати за тешким решењима у нади да ће отворени и брутални сукоб цивилизација у последњи час бити избегнут, западни свет нема довољно могућности, а добар дeо исламског света ни довољно воље за такав подухват. Постављање детектора за метал на улазе концертних дворана у Француској и остатку Европе или бомбардовање ИСИС-ових складишта и кампова за обуку представљају део једноставних и нужних мера у борби против тероризма – односно, његових последица. Нажалост, ни оне неће бити увек спровођене на прави начин , као што се већ превише пута показало. А то, даље, значи да се крај борбе, посебно када је реч о узроцима тероризма, још увек не назире. Раније поменути извештај Брукингс институције носи назив Будите мало уплашени. У мери у којој мотивише опрезно понашање и проактивни приступ решавању проблема, страх може бити конструктивно осећање. Уколико би, међутим, осећање страха достигло паралишућу снагу, то би значило само једно: да је тероризам унапред победио.

Аутор је истраживач на београдском Институту за политичке студије