Досије

Мишљење

Успаваност српске културне политике (Огледи Мила Ломпара)

Милан Громовић, Нови Сад

 „То је све више проблем наше деце, скоро да није више наш проблем. Наша деца ће видети да су у много чему компетентна, али да постоји нека невидљива препрека коју неће моћи да прескоче“(Ломпар 2012).

Један од кључних појмова Ломпарових огледа о српској културној политици „српско становиште“ пут свог потпуног значењског обликовања оствариће у критичким допунама књиге Дух самопорицања – у њеном другом, трећем и четвртом издању. Књига Дух самопорицања Мила Ломпара под непрестаном је лупом критике. Међу њеним читаоцима и аналитичарима могу се пронаћи многобројни ставови громогласне подршке, али и по нека оштра осуда. Свеобухватан осврт на књигу дат је на округлом столу часописа Печат, у мају 2012. године, а текстови који су написани том приликом постављени су на сајту овог листа. Књига Мила Ломпара представља сабрано искуство оне стране српске интелигенције која кроз другу половину двадесетог века води битку за очување растемељене српске културне политике. Реч је о логичном следу догађаја у једној самопорицањем угроженој култури, а не о револуционарној појави књиге, која би имала задатак да каже све и да понуди готова решења: „Многа од ових критичких запажања и промишљања могла су се и раније сусрести расута у радовима и иступањима појединих национално самосвесних српских интелектуалаца. Али је Мило Ломпар први који је систематски проучио многобројне књиге, јавна иступања и написе у новинама, подвргао их критичкој анализи и извео далекосежне закључке, што нико до сада није учинио. А тиме је упутио изазов устајалој и делимично већ расрбљеној српској политичкој и духовној елити, и тиме стекао непролазну славу утемељивача интегралне српске културне политике (Чавошки 2012). Став Косте Чавошког оправдава многобројна и селективна литература која потврђује аргументацију Духа самопорицања и уоквирује наведени интегрални приступ српској културној политици.

Селимир Радуловић у тексту Начело наде код Срба још није угашено указује на важан елемент есејистичког приповедања у Ломпаровом делу. Наиме, реч је о својеврсној идејној симетрији, која ће са једне стране садржати екскламативну критику, попут чувене Рајсове „Чујте Срби, чувајте се себе!“, а са друге стране непрестано ће указивати на (можда последње) тачке ослонца у нашој култури, који ће послужити као нада и залог ведрије будућности:„У књизи Дух самопорицања сам препознао нешто што бих могао назвати опомињућим гестом, али и нешто што бих могао назвати радосним гестом“(Радуловић 2012; курзив М. Г.).

Насупрот Печату, стоји изразито негативна критика огледа Мила Ломпара. Једнодимензионално и без јасног оквира (али са јасном тенденцијом!) тумaчење Ломпаровог дела могуће је пронаћи у тексту Окретај точка: „Дух самопорицања“ Мила Ломпара.[1] У овом раду неће бити разматрања овог критичког осврта у погледу садржине, јер форма оставља довољно „драматичан“ утисакна читаоца. Текст Окретај точка подељен је на сегменте, који су насловљени својеврсним језичким кодовима: „Српски сан“, „Ломпарова политика културе“, „Да ли је Ломпар плагијатор?“, „Морална тупост Ломпарове културне политике“, „Кривотворитељ Ломпар“, „Спас српске душе, по Ломпару“ и др. Одабир језика којим је критика написана може имати функцију упућивања на политичку идеју (титоизам) која претходни тексту и функционише као образац за његово читање: „Јер, с једне стране, критичару језик којим одабира да говори не пада с неба, он је објективно производ извесног историјског сазревања знања, идеја, интелектуалних страсти, он је „нужност“; а, с друге стране, сваки критичар одабира тај нужни језик у функцији извесне егзистенцијалне организације...“ (Барт 1979: 166). Јасно је да је реч о језику именовања, етикетирања и жигосања политички неподобних појединаца (у овом случају то је професор Мило Ломпар), што је, несумњиво, део титоистичке традиције. Потребно је напоменути на који начин је избегнут овај усудни поступак „уперивања прста“ на појединца у Ломпаровој књизи[2], о чему говори Јован Попов у тексту Надмоћ убиствених аргумената: „Он овде свог критичара уопште не именује, он именује само оне које сматра носиоцима, творцима одређених појава које критикује (Попов 2012).

Секуларно свештенство и Друго мишљење

О феномену секуларног свештенства Ломпар ће писати у свим издањима своје књиге Дух самопорицања и у књизи интервјуа Повратак српском становишту?. Основно полазиште у дефинисању начелних својстава секуларног свештенства налази се у првом делу Духа самопорицања, који је насловљен Титоизам и секуларно свештенство. Позивајући се на дефиницију овог појма у кључу освртања на комунистичке режиме (Исаија Берлин) и демократске државе, попут Енглеске (Џорџ Орвел), и укључујући гледиште Ноама Чомског, аутор долази до општијег значења и до константи самог појма: „Прва константа је везана за ,генезу’ овог појма: он се друштвено развио као плод ратне пропагандеиз Првог светског рата. Друга константа је везана за ,структуру’ појма: основно одређење секуларног свештенства проистиче из његових веза са конфигурацијама моћи. (...) Њихова скривена, али круцијална премиса гласи: људи треба да прихвате да су њихови животи безначајни и подјармљени, да забораве смешне идеје о управљању својим сопственим пословима, да препусте своју судбину интелигентној мањини, секуларном свештенству, које опслужује и распоређује моћ.“[3] Тоталитарни поглед и прећуткивање другачијег мишљења не може бити ништа друго него смрт самог мишљења. Став секуларног свештенства да не постоји Друго, алтернативно виђење људске стварности и егзистенције, аутор описује на чувеном примеру из српске медијске и политичке јавности – „Европа нема алтернативу“. Заговарање и наметање Првог мишљења као једино одрживо захтева подршку силе, о чему пише Милан Брдар у тексту Бег од учешћа у горкој историјској лакрдији: „Манир критике секуларног свештенства увек је у ствари манир софистикованог варварства који функционише у ослонцу на силу, из претеране самоуверености и слабашне кондиције. Он је, као и дотични интелектуални тип, идентичан: као што је код марксиста био манир сатирања свега ван марксизима, сада је манир сатирања и ниподаштавања свега изван (нео)либе­рализма. Тај манир није само увреда за академски ум, због свог ниског нивоа и нестручности, он је увреда…“ (Брдар 2012).

Дух самопорицања, брисање из јавне свести

Са смрћу мишљења долази и губитак слободе. На самом почетку књиге Дух самопорицања у истоименом поглављу указује се на систематичност умањивања националних права и на поништавање слободе српском народу: „Подељени у грађане који ,политички’ постоје и не постоје, у интелектуалце који су погодни за културни образац и оне који нису, па отуд бивају избрисани из јавне свести, несумњиво изложени сузбијању демократске компоненте друштва, осведочавамо се да поништавање слободе није бесциљна радња него је напоредно са сузбијањем елементарних права српског народа. Сузбијање демократске свести праћено је сузбијањем билокакве националне самосвести у нашим приликама и околностима“ (Ломпар 2013а: 23). Брисање из јавне свести јесте метод секуларног свештенства, којим ће бити скрајнути сви који су политички неподобни. Њихова реч посредством медија биће преплављена мноштвом других „важнијих“ информација и тиме ће се остварити тзв. равноправност мишљења, јер, уистину, свако има право нешто да каже. У другом је плану чињеница која се пита да ли ће свако виђење политичке стварности стићи до свог примаоца. У оваквом односу осиљених и избрисаних у потпуности је остварен идеал секуларног свештенства – „Фасада која скрива блато“ (Ломпар 2013а: 66).

Повратак актуелном подручју расправе

Други део књиге Дух самопорицања насловљен је У сенци туђинске власти и садржи пет поглавља: „Привидно подручје расправе“, „Историјско подручје расправе“, „Персонално подручје расправе: mea culpa“, „Филозофско-медицинско подручје расправе: култ личности“ и „Актуелно подручје расправе: српско становиште“. Закључно поглавље из четвртог издања Духа самопорицања „Актуелно подручје расправе: српско становиште“ и ауторова књига-уџбеник Повратак српском становишту? представљају најпотпунији приказ српског становишта, његове насушности – опомињући гест и вредности у актуелном тренутку – радосни гест. Кроз непрестани дијалог са критиком свог дела, аутор указује на пет кључних аспеката сагледавања српског становишта: универзалност, ненасилност, регионалност, вредности и слободан избор.

Када говори о универзалности српског становишта, Мило Ломпар наводи пример из немачке културне политике: „Постоје бројне државне и невладине организације и институције у Немачкој, које се баве негом и проучавањем немачког језика. Тако „Друштво за немачки језик“ нуди од 1966. године језичке савете Бундестагу, немачким министарствима и државним институцијама. (...) То нису, дакле, само моменти српског становишта него и чинови и настојања који могу да издрже ,европска поређења’, јер су испуњени универзалним поимањем вредности“ (Ломпар 2013а: 504). Као другу потврду универзалног утемељења српског становишта Ломпар наводи став Волфа Лепениса, према којем „...чинови ,отпора духа’ треба да буду плод веровања у универзалне вредности“ (Ломпар 2013а: 505). Неговање западних вредности, попут наведеног немачког јединства у очувању језика – основног елемента сваке културне политике, у оквирима српског становишта, према ставу секуларног свештенства, недопустиво је. Аутор напомиње да секуларно свештенство на Балкану уредно спроводи западне интересе, али не и западне вредности. Освалд Шпенглер ће говорити о „расама“ људи, појму који стоји далеко изнад народа и нација, и у том погледу „...свака раса је једно велико тело, а сваки језик активни облик ,једног’ великог будног бићакоје везује многа појединачна бића“ (Шпенглер 2010: 451). Управо природан процес увезивања људи према културолошкој и језичкој сродности у титоизму је доведен у напрегнут и неприродан положај.   Циљ титоистичке свести јесте окретање родољубивог осећања и љубави према саборности и сродности у контра смеру, према распарчавању властитог идентитета.                                 

Ненасилност српског становишта део је књиге Дух самопорицања који одговара на „Пешчаниково пројектовање насилности у српско становиште“ (Ломпар 2013а: 505). Мило Ломпар напомиње да је критика заобишла позивање на политичке идеје Милоша Црњанског у његовој књизи, како би пројектовање насилности у српско становиште било могуће: „...треба образовати политику која не би била нимало наметљива и нимало насилна, али чисто српска, па би била посвећена – изричит је Црњански – , не Србијанцима, него Србима’.“ (Ломпар 2013а: 505).  

Регионалност српског становишта у перу критичара Ломпарових огледа о српској културној политици крајње је банализована. Ауторово схватање српског становишта у геополитичком погледу поистовећено је са одбијањем сваке регионалне сарадње и постављањем Србије у изоловану и антиевропску државу, од стране интелектуалца / хулигана: „У складу са таквим уверењем, које ,претходи’ сваком разложном процењивању конкретних прилика и односа, моје схватање српског становишта бива – код председника Србије – подведено под насилништво и хулиганизам, док код Пешчаника оно припада ,традицији српске мржње према суседима’. Оно, међутим, открива да у настојањима Пешчаника и председника Србије нема ни трунке слободне свести која води разложном обликовању суседских односа између држава него је реч о повратку титоистичком југословенству у којем је запечаћена хрватска доминација“ (Ломпар 2013а: 512).

Бранећи вредности српског становишта Мило Ломпар ће бројним аргументима бранити национални интерес и слободу српског народа. Намера негативне критике била је „ ...да наметне неистиниту вредносну перспективу када је реч о српском становишту“ (Ломпар 2013а: 516), али кроз покушај урушавања ауторитета самог аутора. Проблем са којим негативна критика полемише, када је у питању личност аутора, управо је његова академска каријера. С обзиром да је аутор редова о српском становишту професор на универзитету, задатак „нове критике“ је ликвидација и потирање „претходне“. О овој појави у критици, која има свој континуитет, писао је Сретен Марић у огледу Протејска свест критике: „У Француској, на пример, нова критика већ десетак година ликвидира претходну, пребацујући јој да је ,сорбонарска’,тј. професорска, да је сцијентистичко-позитивистичка, биографско-историцистичка, и још много тога, све горе од горега. Та чистка иде далеко у прошлост“ (Марић 2008: 63-64).

Слободан избор српског становишта огледа се у одабиру идеје националне културе, а не у њеном наметању, како тврде поједини Ломпарови критичари. „Неистина је да моје схватање српског становишта има дисциплинујући и тотализујући карактер. Оно, напротив, има слободни и диференцирајући карактер. Јер, у мојој књизи је записано како српско становиште представља изборну чињеницу. Шта то значи? , То подразумева човекову могућност да не изабере начин егзистенције који је везан за националну културу. Али, овде је реч о оном избору који оличава приањање уз идеју националне културе’.“ (Ломпар 2013а: 533). Делује парадоксално да човек који се противи ограничавању људских слобода и недемократском поретку, где влада мишљење „без алтернативе“,  у исти мах намеће једно такво мишљење. 

 

Аутор је докторанд српског језика и књижевности на Филозофском факултету у  Новом Саду     

 

Литература

 

Барт 1979: Барт, Ролан, Књижевност митологија семиологија, Нолит, Београд.

Брдар 2012: Брдар, Милан, Бег од учешћа у горкој историјској лакрдији, Округли сто „Печата“ посвећен књизи „Дух самопорицања“, преузето са сајта листа Печат 18.2.2015. године.    

Ломпар 2012: Ломпар, Мило, Ход  ка  култури пасивног отпора, Округли сто „Печата“ посвећен књизи „Дух самопорицања“, преузето са сајта листа Печат: 18.2.2015. године.          

Ломпар 2013а: Ломпар, Мило, Дух самопорицања. Прилог критици српске културне политике. У сенци туђинске власти, четврто издање, Евро–ђунти, Београд.

Ломпар 2013б: Ломпар, Мило, Повратак српском становишту?, Catena mundi, Београд.

Марић 2008: Марић, Сретен, О критици, Службени гласник, Београд.             

Попов 2012: Попов, Јован, Надмоћ убиствених аргумената, Округли сто „Печата“ посвећен књизи „Дух самопорицања“, преузето са сајта листа Печат: 18.2.2015. године.                                                                                  

Радуловић 2012: Радуловић, Селимир, Начело наде код Срба још није угашено, Округли сто „Печата“ посвећен књизи „Дух самопорицања“, преузето са сајта листа Печат: 18.2.2015. године.                        

Чавошки 2012: Чавошки, Коста, Изазов устајалој и расрбљеној елити, Округли сто „Печата“ посвећен књизи „Дух самопорицања“, преузето са сајта листа Печат 18.2.2015. године.                                                                            

Шпенглер 2010: Шпенглер, Освалд, Пропаст Запада, Утопија, Београд.                                                                                

 

[1] http://pescanik.net/okretaj-tocka или http://www.fabrikaknjiga.co.rs/rec-81-27

[2] Интересантно је то да читалац може пронаћи више личних имена у фуснотама него у основном тексту, чиме је овај чин комуникације померен у други план.

[3] Noam Chomsky, „The Secular Priesthood and the Perils of Democracy“, On nature and Language, Cambridge University Press, Cambridge, 2003: 179–180; 170; 183, према: Ломпар 2013а: 31.