Досије

Мишљење

Унеско, готовизам и walking dead синдром

Слободан Владушић

(Привремена) српска победа у УНЕСКУ којом је спречен улазак Косова у ову светску организацију, од немерљивог је значаја. Најпре, оно што је очигледно: 9. новембра смо спречили Албанце да у наредних неколико година преузму српске манастире. То преузимање не би било само физичко већ и симболичко. Пред нашим очима конструисала би се ,,историја” Косова по којој Срба никада није ни било на Косову, док су владари из лозе Немањића били заправо часни албански племићи које је ,,великосрпска”, ,,националистичка”, ,,фалсификаторска”, (итд, итд…) историографија лажно присвојила. У другој фази овог истински геноцидног процеса, посматрали бисмо како се по универзитетима стационираним по земљама које су гласале за улазак Косова у УНЕСКО, организују ,,научне” конференције које би таквој ,,истини” давале ,,научни” легитимитет, а онда би се, наравно, појавили и докторске дисертације и ,,научне монографије” које би забетонирале ту ,,истину”. Тиме би се створили услови да се сваки чин њеног подривања произведе у ,,ревизионизам”, ,,великосрпски национализам” и ,,фашизам”, те, на крају крајева, правно и политички санкционише.

Оваква ,,историја” Косова учинила би да Срби остану без свог средњег века, а самим тим и без порекла. Били бисмо народ који се појавио ни из чега и који би услед орвеловске једначине прошлости и будућности, требало да се поново врати у то ништа, тј. да нестане. Геноцид који би се над нама тада извршио не би био по техници сличан Холокаусту, већ по резултату: потпуно растемељен и без историје, српски народ би престао да буде народ. Постао би безоблична маса, налик амебама, која би се делила деобама, преузимајући облике и идентитет јачих народа или просто околних народа. За неку деценију пуцали бисмо једни на друге, носећи туђе заставе. И тако бисмо коначно нестали.

То што овакав сценарио један део Србије прихвата са осмехом, зезајући се, јер не зна ништа боље од тога, последица је walking dead синдрома који их је заразио. Пошто не могу себи самима да признају да су они готови, они ту готовост покушавају да преведу на националну раван, па зато понављају да је све готово – иако су заправо, готови само они. То је показало гласање за пријем Косова у УНЕСКО – ипак није све готово и не мора све да буде готово.

Међутим, та очигледност албанског пораза – привременог, јер борба тек почиње – прикрива одговор на питање зашто све није готово. Када се погледа списак земаља које су директно или индиректно биле на нашој страни, видело би се да међу тим земљама има и оних за које се очекивало да ће бити послушни део америчке гласачке машине. Рецимо, Мексико и Пољска. Ипак, оне то нису биле. Зашто? Па очигледно зато што нису биле прагматичне. Једноставно, оне нису желеле да учествују у једном геноциду, у геноциду над једним малим народом. То је кључна ствар: сателити, протекторати, територије у форми квази-држава, гласају онако како гласа Господар; државе могу да гласају и према савести.  За нас би примери Пољске и Мексика могли зато да значе три важне ствари: прво, да овим земљама и свим осталим који су били са нама, никада не заборавимо како су гласале 9. новембра 2015. године. Друго, да ми, Србија, такође никада не гласамо за геноцид, нити да било када учествујемо у групама или савезима које се спремају да изврше геноцид над слабијим државама и народима. И треће, да схватимо да правда није изгнана из политике.

То можда и јесте кључни значај догађаја албанског пораза од 9. новембра. Први пут од деведесетих година прошлог века, српски национални интерес је био потпуно очишћен од било какве сенке зла. Први пут се апсолутно јасно показало да српски национални интереси нису у раскораку са правдом. Или, исто то, али другачије речено: онај ко је у Србији правдољубив, тај није могао бити равнодушан према судбини српских манастира на Косову, и то не само зато што су српски, већ зато што би њихово одузимање било апсолутно зло, попут Холокауста. Тако смо 9. новембра дочекали остваривање онога што нам је недостајало деведесетих: национални интереси и универзалне вредности нису више супротстављене једне другима. Зато је борба за манастире означила истовремено и потпуни прекид са деведесетим годинама, јер је сада национални интерес истовремено и чојствен и хуман.   

Победа над Албанцима је, међутим, само привремена. Борба тек почиње: да бисмо сачували српске манастире на Косову, држава мора бити јача него што је сада. Али то није довољно. Грађани Србије морају да буду јачи него до сада. Да би сачували те манастире – а то значи да би сачували могућност да са нашом децом и нашим унуцима говоримо на српском језику, а не на неком другом – морамо да сваког дана јачамо сами себе: да се боље повезујемо, да верујемо више једни другима, да будемо спремни да поклонимо поверење онима који ће догађаји произвести у лидере, (као што је то био случај са удружењем Студенти за истину који су урадили огроман посао лобирања против пријема Косова у УНЕСКО). Затим, потребно је да угушимо личне сујете и отргнемо се од апатије и готовизма (=осећања да све је готово).

Сада се види да ова информациона битка са Албанцима око УНЕСКА, коју смо за сада добили, јесте много више од једне битке. Она има моћ, ако се правилно схвати, да обнови и ревитализује наше животе, да им поклони супстанцу, смисао, форму, да поново повеже грађанско осећање честитих националних интереса са таласом модернизације којим човек мора да овлада ако жели да добије и следећу битку. Онима којима до манастира није стало, било зато што мисле да је све готово, било зато што су толико глупи да не схватају шта је са тим манастирима at stake, преостаје само да живе живот оних који су прогнани из историје: а то су робови или кметови. И нема те забаве, те журке, која може да ропски живот претвори у нешто друго, осим ропског живота.

Ми остали, живећемо интензивно, јер је наш живот поново добио свој смисао, своју форму, своју дубину. У информационом добу, ратови се воде информацијама који обликују људску свест. И ми ћемо такав рат водити. И ако за две године, милион грађана Србије буде спремно да бојкотује робу држава (или макар територија које се издају за државе) које би на неком будућем гласању у УНЕСКУ гласале за Албанце, онда ћемо бити много ближи победи. А да би се дошло до тог стања свести, треба већ сада почети ту битку. Полако, стрпљиво, за сваког човека појединачно. Свест да у томе можемо успети и свест да су наши циљеви праведни и часни, за разлику од циљева друге стране, највећа је корист од онога што се догодило 9. новембра 2015. године.