Досије

„Лебенсборн", нацистички пројекат фонтане живота

Наташа Реџић, Београд

„Наш народ опстаје или пропада у зависности од тога да  ли има довољно северњачке крви“, Химлер, командант СС трупа, 1939.

Ове године се навршава седамдесет година од ослобођења највећег нацистичког логора смрти од стране Црвене армије. Пројекат који је назван „коначно решење јеврејског питања“ је имао за циљ да истреби јеврејски народ отварањем разних концентрационих логора уз примењивање најгорих метода мучења и убијања не само припадника јеврејског народа, већ и Рома, Словена и особа са инвалидитетом. Као један од идејних твораца холокауста је био и Хајнрих Химлер, командант  Шуцштафела и Гестапоа и свакако један од најмоћнијих људи у Трећем Рајху који је уживао поверење Хитлера. Химлер, који је по својим зверствима убрзо добио надимак  „Крвави пас Европе“, створио је  чувени пројекат Лебенсборн  12. децембра 1935. године, који је мало познат нашој широј јавности. Скоро да и нема детаљнијих чланака на српском језику о самом пројекту Лебенсборна. Лебенсборн је било формално независно удружење, али је од самог почетка било у склопу апарата СС-а. Лебенсборн је подразумевао регистровано удружење од стране нацистичке власти која је имала за циљ узгајалиште расно чистог аријевског потомства и елиминисање инфериорне расе. Главни савезнички тужилац у Нирнбергу, Роберт Кемпнер, је једном приликом рекао за Лебенсборн : „Пројекат Лебенсборн је можда најважније језгро целокупног нацистичког покрета“.

Лајтмотив Лебенсборна био је : „Свака мајка добре крви треба да нам је света!“  Химлер је био опседнут идејом да репопулише Земљу и да светом влада надмоћна аријевска раса. Овај пројекат је био скривен и строго чуван од јавности. План је био да се открије тек када се повећа број „господарске аријевске“ расе. О самом пројекту се тек сазнало после слома Трећег Рајха када су америчке трупе откриле Удружење. Седиште Лебенсборна је била конфискована минхенска вила Томаса Мана. Химлера је мучио податак да је све виша стопа побачаја код жена, која је годишње износила 800 000, и надао се да ће се ситуација променити. Након само седам година ситуација се променила. Нагло је порастао наталитет у Немачкој. Број трудних жена се повећао, а нагласак на стомак је био неминован, избачени стомак је постао партијска значка.

Програм Лебенсборна је подразумевао да жене (већином невенчане, којих је било око 60 %), припаднице Аријевске расе, затрудне са војницима СС- а. Химлер је војницима у свакој прилици наглашавао значај извршавања „расне обавезе“. Неожењеним мушкарцима без потомства је слао писма са прекором да у што краћем року практикују циљ пројекта – проширење породице. Дозвољавало се и одобравало да удата жена и поред сопственог супруга затрудни са другим мушкарцем. Оно што је био услов за сам пројекат јесте „расна чистота“, која је подразумевала да и мајка и отац имају „чисту“ породичну линију последње три генерације, да имају плаву косу и плаве очи. И мајка и отац су били у обавези да доставе документе „расне чистоте“. Отац детета је углавном био војник СС-а чији би идентитет био строго чуван. Потомство је било регистровано у матичној служби Удружења и државне институције о томе нису биле обавештене.

Уколико новорођенче не би одговарало критеријумима Удружења, рађало се са деформитетима или  по њиховим критеријумима бивало неупотребљиво, оно би завршавало у социјалним установама, а након тога би улазило у програм еутаназије или би било послато у концентрационе логоре. Уколико би са друге стране, дете било „одобрено“ и одговарало селекцији Удружења, оно би се крстило по окултној СС церемонији, што је подразумевало да бодеж СС-а стоји изнад бебине главе док мајка полаже заклетву да ће бити доживотно верна нацистичкој идеологији. Мајка новоређенчета која је одговарала селекцији је добијала од државе финансијску потпору и повлашћен третман у домовима Удружења. Све које би испуниле задатак Удружења су добијале и бесплатне купоне са куповину у продавницама, затим јефтине и повољне кредите. Жене које су родиле четворо деце су добијале бронзану медаљу, оне са шест и осам по златну. На тај начин је нацистичка власт подстицала даље рађање деце и повећање наталитета. Мајке би често говориле: „Ми припадамо фиреру!“

Химлер је сматрао да сваки брак који нема најмање четворо деце мора присилно да се учлани у Удружење и да се повинује догмама Удружења. Приватност у нацистичкој држави није постојала чак ни када се  постављало питање „да ли треба имати много деце“?  Химлер је категорички одбијао да је то ствар појединца, сматрао је да је питање државе и обавеза према народу да се створи многобројно потомство, јер само велика и бројна породица аријевске расе може да покори и влада светом. Он је изразито био наклоњен мајкама и деци које су биле смештене у домовима овог Удружења. Нарочито је пазио на исхрану, контролисао би да ли се на квалитетан начин спрема храна у домовима. Индоктринација је била усмерена како на децу, тако и на мајке. У потпуности је остварена германизација, тако да се дете које је расло у Удружењу идентификовало са немачким народом. Цитат Алојза Твардецког, детета које је отето у Пољској, у потпуности осликава успешност германизације: „Хвала Богу, припадам овој супер-аријевској раси број један. Ту децу су смели да усвоје само чланови НСДАП-а са завршеном високом школом.“

У дому Удружења су посвећивали пажњу едукацији деце, а превасховдно су их васпитавали у духу немачке идеологије. Обавезно је било читање Хитлеровог дела „Моја борба“ и учествовање у разним политичким темама, наравно у афирмисању немачке идеологије. У Немачкој је 8000 деце рођено у Лебенсборну, док се претпоставља да је најмање 14 000 деце рођено на окупираним територијама. У Норвешкој, где су жене масовно имале сексуалне односе са војницима СС-а, рођено је 10 000 деце. У Немачкој и Аустрији  је постојало 14 домова Удружења, у Норвешкој 9  и по један у Данској, Француској, Белгији и Луксембургу. Немци су масовно киднаповали децу по целој Европи, а по највише у Пољској и тадашњој Југославији. Та деца су бирана на основу свог изгледа и нордијских карактеристика, на основу плавих очију и плаве косе. Бивала су превежена у установе Либенсборна и одмах је започињан процес германизације. Деци су мењана пољска имена у немачка, учила су о немачкој култури и историји.

Прави број отете и германизоване деце се никада неће сазнати. Све драгоцене и значајне документе су запослени спалили када су се америчке трупе приближавале седишту Лебенсборна. Нирнбершки процес није дао ваљане резултате, нити је правда победила.“Neminem laedere“ у овом процесу, у праву, нису важиле. Судије су у Лебенсборну виделе само добротворну организацију која је учинила све што је било у њеној моћи да помогне страној деци. Занемарен је циљ расистичког удружења и масовно киднаповање деце широм Европе и  убијање деце које нису одговарале селекцији Удружења. Након завршетка Другог светског рата, многа деца која су боравила у Лебенсборну су остала напуштена. Норвешка влада је одлучила да их ипак задржи, кршећи сва могућа људска права и сматрајући их као обично ругло. Она су била смештена у многим домовима где су по њиховим сведочењима бивала злостављана и мучена, чак и везиваана за кревет. До 1950. године, деца су ћутала о свом правом идентитету, бојећи се за свој живот. Један од њих је и Паул Хансен, који је први проговорио о страдању деце из Либенсборна, одакле је и он потицао. Једном приликом је рекао : „Деца из Лебенсборна су посматрана као смеће у послератном друштву. Ово је највећа срамота у Норвешкој.“

Њега и осталу децу су сместили у лудницу где су их извргавали непрекидном малтретирању и злостављању. И Гизела Хајденрич, која је рођена 1943. у Ослу као Лебенсборново дете, доживела је непријатности када је навршила четири године. Људи су је називали „СС копиле“.  Када је одрасла, сазнала је да је њена мајка остала трудна са СС официром. „Најпознатије“ дете Лебенсборна је чланица групе АББА, Ана Фрид - Лингстад. Њена мајка је умрла када је Ана имала само три године и након мржње коју су Норвежани испољавали према њој морала је да се пресели у Шведску, јер јој њена матична држава није обезбедила сигурност. Многа од деце из Лебенсборна никада и нису стекла право да сазнају о идентитету својих родитеља, стално су жудила за породичном историјом, питајући се да ли је њихов отац ратни злочинац. Управо због кршења људских права, деца из Лебенсборна су тражила од норвешке Владе етичку и финансијску одштету.

Да ли су људска права привилегија за одабране ?

29. октобар 2001. је био један од најзначајних датума за децу из Лебенсборна. Тог дана је започело суђење између норвешке Владе и деце из Лебенсборна. Тужиоци су тражили финансијску  и етичку надокнаду за изгубљено детињство и кршење основних људских права (253.000 евра за сваки случај). Обзиром да је захтев одбијен, одлучили су да случај препусте Европском суду за људска права у Стразбуру. Остаје време да покаже да ли је правда спора, али достижна.

 

Ауторка је апсолвент политикологије на Факултету политичких наука у Београду