Досије

Мишићи на надувавање

Слободан Владушић

Недавно сам писао један текст о књижевности и том приликом сам морао да се подсетим судбине Ековог Имена руже. Наиме, негде у току 2011. године, ако се не варам, Еко је скратио & поједноставио свој роман. Реакције су биле позитивне: као, његов роман на тај начин постаје приступачан онима који га до сада нису могли прочитати. Тако се овај бестселер писац навукао на општи талас дајџестизације књижевности.

Ово међутим, није текст о књижевности. Ово је текст о томе шта је Еко заиста учинио тим поступком. Покушаћу да то дочарам што пластичније: рецимо, замислите оца и његово дете које не уме да плива. Учење пливања захтева неки труд, а дете држи да је то смор. И тако, отац му  даје ,,мишиће” на надување са којима дете онда ,,плива”. То је оно што је урадио Еко: дао је ,,мишиће” онима којима је био смор да читају оригиналну верзију Имена руже. Идемо даље: замислите онда да то дете види неког свог вршњака како плива без ,,мишића”. Истовремено ће видети да то друго дете плива брже од њега, да плива боље, да више ужива у пливању комбинујући различите стилове пливања (па чак уме и да зарони). У том тренутку дете и отац су пред следећом алтернативом: или ће признати једноставну чињеницу да оно што дете ради јесте сурогат пливања, а не пливање (исто као што је и дајџест књига сурогат оригинала) или ће учинити све да сузбију могућност пливања без ,,мишића”.

Ево како би се то сузбијање могло извести: прво, ангажовао бих своју омиљену трендсетерку & геополитичарку Кети Пери да у следећем споту, полугола, користи ,,мишиће” на надување. Онда бих то исто учинио са неким дечачким бендом (ма како се зову). Потом би комерцијализовао ,,мишиће” на надувавање, тако што би брендирао оне марке које се користе у спотовима. Платио бих неки институт да спроведе ,,истраживања” која ће показати да је пливање без ,,мишића” опасно по здравље, јер повећава ризик од срчаног удара. Ангажовао бих неколико блогера који би се дивили тренду употребе ,,мишића”, као и ботове који би испуњавали рубрику ,,коментари” истим усхићењем. Ускоро би се нашли и корисни идиоти који би исто то радили бесплатно, задовољни чињеницом што су у тренду. (Још је Аристотел знао људску склоност ка подражавању. Грехота би било не искористити је.)

После такве артиљеријске припреме, кренуо бих у фронтални напад на пливаче. Унајмио бих групу за притисак која би конструисала тезу по којој сваки пливач јесте фашиста зато што пливајући без мишића жели да понизи оне са ,,мишићима”. Исту би титулу добили и они интелектуалци који би покушали да оправдају пливање без ,,мишића”. Ускоро би пливање без ,,мишића” постао табу тема. ,,Пристојан” свет не би о томе више желео да мисли & говори. Они који су до сада пливали без ,,мишића”, стављали би мишиће на руке, да не би било осумњичени за фашизам. Нико не би знао да плива или смео да плива и сви би зависили од ,,мишића” за пливање. Mission completed.

Вратимо се на алтернативу са почетка текста: или ћете научити да пливате без ,,мишића”, или ћете активно или пасивно учествовати у кампањи сузбијања оних који знају да пливају. Постоји и трећи члан ове алтернативе, који је скривен, а то је произвођач ,,мишића” – онај коме се исплати да никада не научите да пливате без ,,мишића”, и који ће све учинити да то (и било шта друго) никада и не научите. У преводу: као што је у Matrixu Морфијус понудио Томасу Андерсону да бира између две пилује – црвене која га води у истину, и плаве која га оставља ту где јесте (у лажи) – тако се и сви ми налазимо пред следећи избором: или ћемо развити сопствене способности и вештине до степена који нам обезбеђују независност у односу на потрошачки императив, или ћемо се оглушити о овај позив, и тако остати потпуно зависни од сфере потрошње, баш као што државе које се не развијају остају зависне од страних кредита. Изабрати самоусавршавање значи кренути на пут властите аристократизације; остати ту где јесмо, са мишићима на рукама, уместо вештине пливања, значи остати смешан и вечно завистан од….произвођача ,,мишића”.

Систем у коме живимо, а то је плутократија, прикрива овај избор стварајући једну слику света у коме идеја се идеја самоусавршавања (= аристократизације) непрекидно бива нападана као ,,елитистичка”, ,,фашистичка” итд, итд. Јасно је да то није тако: плутократија има страх од аристократизације, јер управо тај процес доводи у питање њену тренутну доминацију на Западу. Аристократизација грађанина би требало да доведе до стварања грађанске аристократије. То није никакав група снобова или људи који припадају тзв. старим београдским/новосадским/суботичким породицама и који су захваљујући тој старини више вредни од тзв. ,,дођоша”. Грађанска аристократија нема никакве везе са тим људима. Атрибут грађански у синтагми грађанска аристократија упућује да свако може да се аритократизује. Именица аристократија опет, упућује на то да такав вид егзистенције тежи развијању вештина и знања изнад просека који му је задат као довољан (дајџест књиге, ,,мишићи” на надување). Грађанску аристократију репрезентује фигура човека који је научио да плива на хиљаду начина, плус који уме да рони, и који управо захваљујући тим знањима и вештинама живи интензивнији и лепше од оних који пливају само са ,,мишићима”.

Грађанску аристократију чине људи који су развили своје способности и вештине до оног нивоа када плутократија и њени најамници неће моћи да им продају муда од лабуда, да их истерају на улицу када они то пожеле, а задрже у кућама када то њима одговара. То су људи који се могу супротставити плутократији и њиховим најамницима, јер знају више и могу боље. Али да би се такви људи развили, да би се такви људи појавили, потребно је најпре да сами себи признамо да не знамо да пливамо. И потребно је да одбијемо мишиће на надување који нам се нуде. А да верзију Имена руже за идиоте, бацимо у канту за смеће. Јер нисмо идиоти. Учинивши то, направили смо први корак у процесу аристократизације.