Досије

Други поглед на кризу: „Грчка, финансијализација и ЕУ“

Aутор: Анђела Пепић, Бојана Миодраговић

Овај текст је приређен на основу предавања проф. Василис К. Фускаса са Универзитета у Источном Лондону на тему „Грчка, финансијализација и ЕУ“ одржаног 17.04.2015. године на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци.

 

Основни аргумент у књизи под називом „Грчка, финансијализација и ЕУ“ чији су аутори Василис К. Фускас и Константин Димулас, а која је објављена 2013. године, јесте да не можемо у потпуности схватити данашњу кризу, уколико изоставимо геополитички контекст и историјску перспективу.

Први аргумент објашњења кризе је економске природе и има двије димензије. Постоје двије различите школе мишљења које расправљају о томе шта је узрок економске кризе, да ли је криза фискална или је у питању криза биланса плаћања. Ако прихватимо да је криза еврозоне фискална криза, онда су политичке мјере које се примјењују посвећене штедњи, што подразумијева смањивање плата и смањивање укупне буџетске потрошње. То такође означава Грчку као земљу која пуно троши и која има превише запослених јавних службеника, превелике плате и слично.

С друге стране, постоји и софистициранији аргумент – да грчка криза није производ фискалне кризе, већ криза биланса плаћања гдје су извоз, увоз и сви биланси плаћања повезани. То је структурални проблем цијеле еврозоне, односно проблем структуре монетарне уније. Он је видљив можда и на томе што се унутар еврозоне развијала унија више конкурентних земаља и земаља које су мање конкурентне, које не могу да одговоре свим изазовима и развијеним земљама. То је видљиво и на примјеру Грчке која у Њемачку извози јогурт, а истовремено увози BMW-ове из Њемачке. Ту је очигледан дисбаланс између биланса плаћања.

Оно што је истраживање Фускаса показало јесте да је објашњење кризе у Грчкој и кризе еврозоне управо у кризи биланса плаћања и стуктури еврозоне. Допринос Фускасовог рада дебати о кризи и њеним узроцима (о којој су раније говорили и други истраживачи и академици у Енглеској попут Костас Лапавицаса и Мартина Вулфа, новинара Фајненшл Тајмса) јесте да је проблем биланса плаћања увијек био присутан у односима између земаља центра и земаља периферије. Због тога су земље периферије кроз историју често проглашавале банкрот.

Имајући у виду положај Грчке, укључујући и Кипар и Суецки канал, из геостратешке перспективе, то је јако битан регион. У принципу, Грчка може много више да понуди у геополитичком, него у економском смислу. Зато, кроз историју, све што се дешвало у Грчкој, имало је везе са геополитиком више него са економијом. У моменту када је Грчка ушла у ЕУ, 1981. године, а то је пет година прије Португала и Шпаније, није имала ништа много значајније да понуди од ове двије земље, осим геополитичког положаја. Тадашњег премијера Грчке, Караманлиса (Константнин Александар Караманлис, прим. прев.) који је 1979. године потписао споразум о приступању Грчке тадашњој Европској економској заједници, новинар је питао шта је то због чега Грчку уопште примају у ЕУ, чиме то Грчка може да узврати? Премијер је одговорио: сувлаки (традиционално грчко јело, прим. прев.).

Балкан, Грчка, Турска – увијек су биле периферија у односу на земље центра. Јаз између њих је увијек био велик и увијек је периферија покушавала да сустигне развијени Запад. На примјер, своју докторску дисертацију Фускас је писао у Грчкој, руком. У то вријеме, у Енглеској и на Западу су имали компјутере. Грчка их је сустигла, али систем није никада функционисао, увијек су постојали институционални проблеми са којима се ми овдје (БиХ, Балкан) суочавамо, као и цијела периферија, било европска, било глобална – Аргентина, Африка итд.

Бити неразвијен, као дио периферије, не значи да су други социјални актери неразвијени. Можете имати неразвијену буржоазију, неразвијену индустријску класу, неразвијено формирање капитала, док су други дијелови друштва превише развијени. Грчка је увијек имала снажан љевичарски покрет, Грчка је прошла кроз грађански рат и чак су партизани поразили национални покрет у том рату, док наравно Американци нису ускочили, финансирали националисте и партизани су изгубили рат. Другим ријечима, није проблем био толико у томе што је Грчка била неразвијена економски, зато што се могла развити под другом политичком класом, уз друге друштвене снаге, али је проблем за доминантну класу био како да се модернизује под радничким покретом.

У вријеме када је у земљама центра била активна кејнзијанска политика, дакле – државни интервенционизам, у исто вријеме Грчка је проводила потпуно неолибералну политику. Дакле, заостајала је за земљама центра неких 15 - 20 година. Када су седамдесетих земље центра почеле да напуштају кејнзијанску политику и када су почеле да прелазе на неолибералне политике, у вријеме када је Маргарет Тачер дошла на власт у Енглеској, затим и Реган у Америци, партија ПАСОК (Партија грчких социјалдемократа, прим. прев.) која је дошла на власт у Грчкој је одједном открила кејнзијанизам и почела да га примјењује, радећи у потпуности супротно од земаља центра и опет заостајући за развијеним земљама. Када је ПАСОК 1980-их година дошао на власт, почео је да финансира државу благостања, али не кроз порезе као на Западу. У Енглеској грађани плаћају порезе и имају бесплату здравствену његу, у Шведској, Њемачкој такође. Међутим, ПАСОК је финансирао јавну потрошњу кроз вањско и унутрашње задуживање. Тако се развио грчки дуг и наставио да расте до тренутне грчке кризе.

Друга ствар коју треба имати у виду да би се разумјела данашња криза, је оно што представља финансијализација. Тај појам објашњава уједно и глобализацију. Глобализација значи све и ништа, о њјој је много писано и многи аутори сматрају да је ниво глобализације, међународне повезаности, био много већи у вријеме британског империјализма него што је то данас у вријеме америчког империјализма. Финансијализација је заправо почела касних шездесетих и почетком седамдесетих година, када је напуштан систем Бретон Вудса, систем фиксираних девизних курсева и када је долар преузео улогу тзв. свјетског новца. У моменту када су укинули фиксне курсеве и њихово везивање за златну полугу, тада се финансијски капитал ослободио. Имао је могућност да се прелива из било које државе у другу несметано, што је у неким земљама чак водило до банкротства. На примјер, Банка Енглеске је замало банкротирала када је Сорош повукао свој новац из ње, како би га преселио на неко друго мјестогдје су веће каматне стопе. Под фиксним курсом, то не можете урадити. Дакле, прва ствар која је након 1971. године постала заиста глобална, јесу финансије. То је и довело до раста значаја финансијских услуга широм свијета, до пролиферације банака, развоја свих врста think-thank институција, агенција за ревизију, адвоката, рачуновођа – све редом.

Једна од важних одлика финансијализације је управо пораст важности финансијских услуга за економију. Али финансије нису толико повезане са стварном производњом робе, нису усмјерене на финансирање индустрије. Оне више функционишу унутар финансијског система (како је то Маркс рекао новац који рађа новац). Профит се више не остварује кроз производњу и продају роба, већ кроз продају новца. Наравно, не губи се и она функција стварања профита од производње и продаје роба, али истовремено постоји и овај нови модел стварања профита од новца.

Најбоље објашњење зашто се десио помак од профита на основу индустријске производње и продаје роба према финансијском профиту, јесте управо у падајућој стопи профита за индустријску производњу – како је падала стопа профита која се остварује по основу производње и продаје индустријских роба, тако је паралелно расла стопа профита која се остварује на основу продаје финансијских производа. У капитализму, све је сведено на то колико ћете профита имати од продаје одређене робе, тако да је донесена одлука о преласку на оно што је профитабилније. Због тога се финансијски профит више цијенио и то је разлог зашто је финансијализација узела толико маха у западним земљама. Истовремено производња није нестала, она се само преселила од Запада на Исток, до Кине, Бангладеша, Бразила итд. Индустријска производња је пресељена на Исток, а обзиром да је ту јефтинија и цијена рада, самим тим и профит је већи.

Дошли смо до тога да схватимо како је Грчка финасијализована. Финансијализација је био феномен који је почео на Западу, у англо-америчком свијету, а онда је ушао у европску економију. Један начин да схватимо финансијализацију у периферији је да видимо пролиферацију банака. Аргумент који су Фускас и Димулас развили и у књизи „Грчка, финансијализација и ЕУ“ каже да су грчке банке биле кориштене да би западни финансијски капитал продро на Балкан и Блиски Исток. Имате мноштво грчких банака, за које заправо људи само мисле да су грчке, односно да посједују грчки капитал, али није тако.

Човјек би помислио – ово је грчки империјализам. Не, грчке банке су тројански коњ западног финансијског капитала да напокон финансијализује Србију, Бугарску и друге. Грчка је близу географски, Грци се добро слажу са Србима и умјесто да њемачка банка иде у Србију, боље је видјети да иде грчка банка (иако 82% акција грчких банака посједују странци, страни држављани и страни фондови, само 15% посједују грчки држављани).

Оно што је важно је да, од деведесетих до данас, у Грчкој добијају на значају финансијски производикоје све више увози, наспрам реалних производа. Самим тим зависност Грчке од страних агенција постаје све дубља и дубља. У складу с тим, развила се и нова друштвена класа, тзв. компрадорска класа. Она нису индустријска класа, нису произвођачи, него класа увозника, који практично сада контролишу Грчку, цијели грчки државни апарат, а доводе се у везу са корупцијом и криминалом.

Највећи криминал компрадорске класе је у избјегавању плаћање пореза. Њихове компаније оперишу на Балкану, али су регистровани у Дубаију. Ако сте регистровани у Дубаију, ко плаћа порез Грчкој? Нису, нпр. таксисти или они који остварују мале приходе тй који су велике пореске неплатише, већ компрадори.

Враћамо се на почетна два аргумента за објашњење кризе, а то су да је криза фискална и да је криза заправо криза биланса плаћања. 

Овај графикон показује фискалне дефиците влада у периоду 2004 – 2007. година, који показује да је Грчка увијек била у дефициту, као и Португал. Њемачка је такође имала у 2004., 2005. и 2006. години дефицит. Постојала је једна шала када се потписивао Мастрихтски уговор - да је једина земља која је тада испуњавала услове из тог уговора Луксембург. Грчка и Португал јесу имале и имају фискални дефицит. Међутим, треба видјети које су земље добиле помоћ од стране „Тројке“ (ММФ, Свјетска Банка и ЕУ). Осим Португала и Грчке које су имале дефицит, помоћ су добиле и Ирска и Шпанија, које нису имале фискални дефицит. То говори да ова криза није криза узрокована фискалним дефицитима и буџетском потрошњом, већ оним другим узроком – билансом плаћања. Исто тако, Јапан има енормни јавни дуг, јавну потрошњу и фискални дефицит. 

На приказаном графикону види се како је текао курс од увођења Европске монетарне уније, како су се повећавали дисбаланси између биланса плаћања. У Њемачкој су биланси плаћања били у плусу од увођења Еврпске монетарне уније и Њемачка је постала главни кредитор према свим земљама периферије које су губиле према билансима плаћања. Оно што овај графикон показује је да су Грчка и Холаднија као земље центра оствариле боље билансе плаћања након увођења Европске монетарне уније.

Неко се може зачудити како то да је Њемачка увијек доминира континетом, да ли је то зато што Нијемци раде вредније. Није научно прихватљиво објашњење да Нијемци раде више, а да су Португалци и Грци лијени. На крају крајева, то није тачно. Према испитивањима продуктивности рада, Грци су међу најрадишнијим људима у Европи, чак и изнад Нијемаца. С друге стране, резултати тог рада су мање видљиви. Разлог конкурентности Њемачке, а с чим се слажу многи људи из академске заједнице, јесте због смањивања трошкова цијене рада, због смањивања плата. Када погледамо оно што Савез за регионалну сарадњу промовише, то је раст заснован на извозу, везивање валута за еуро и штедњу зарад конкурентности привреде. Питање је да ли ће такав приступ да функционише озбиром да на ћемо на основу тога да имамо смањивање цијене рада. Ако погледамо зашто су земље Центра успјеле, то је зато што су цијене рада јако ниске, у односу на периферију, гдје видимо да су цијене рада знатно више, у Грчкој, Шпанији, Португалу, Ирској, али разлог за то су јаки синдикални покрети.

Три кључне ствари које сумирају Фускасову и Димуласову књигу:

1) историјски структурални извори грчке кризе су више засновани на односу геополитичког положаја Грчке, него на њеним економским ресурсима које може да понуди, односно умјетно стварање Грчке и финансирање да би та држава могла да функционише;

2) грчка криза је исто тако везана за финансијализацију, гдје је Грчка кориштена за улазак финансијализације на Балкан и Блиски Исток;

3) узрок данашње кризе није фискални, односно није везан за фискалне дефиците, него је инкорпориран, односно дио је саме структуре Европске Уније, тј. односа центра и периферије. 

Овај графикон је битан јер показује колико је јавни дуг земаља које су примиле средства од ЕУ и Свјетске Банке од 2007. до данас растао, иако су се проводиле мјере штедње.  Мјере штедње, дакле, нису уопште допринијеле смањењу јавног дуга, а што им је био циљ. Питање је како је цијели систем функционисао и да ли ће то, обзиром да је произвело хуманитарну кризу, значити неку револуцију, било десничарску, било љевичарску. 

Напомена: Графикони и табеле у тексту су власништво Василиса К. Фускаса.