Досије

Мишљење

Земљотрес Уелбек

Милош Јовановић, Београд

Дуго се није десило да једна књига подигне толико прашине као што је учинило „Покоравање” француског писца Мишела Уелбека. Замишљајући ситуацију у којој 2022. године председничку функцију у Француској преузима кандидат муслиманске политичке партије – „Исламско братство”, и у којој се земља, након периода немира, коначно стабилизује кроз постепену и умерену исламизацију (тако се на пример полигамија дозвољава док се Сорбона претвара у исламски универзитет), Мишел Уелбек –  који и сам тврди да замишљене догађаје не треба схватити као пуку фикцију већ као могућност –изазавао је бурне реакције.

„Једно француско књижевно самоубиство” – био је тако наслов кртичког осврта Силвана Бурмоа, новинара утицајног левичарског интернет портала Medijapart, који прилично добро илуструје амбијент у којем је дочекано последње дело из Уелбековог опуса. Уопште узев, француски медији су аутору „Покоравања” спочитали да се поиграва страховима француских грађана у контексту појачаних идентитарних тензија, да је написао „исламофобичну” књигу, неретко су му постављали питање „одговорности” коју би писци морали да имају уздржавајући се каткад од шкакљивих тема и коначно, инсистирали су на потреби јачања лаицизма. И тиме су заправо показали да су у потпуности промашили тему и да је ово један од оних преломних тренутака када слику једне земље и пресек стања њених проблема више оголи репеција одређене књиге него књига сама чији се значај, попут лакмус папира, сведе на изазивање реакција без којих права дијагноза не би била могућа.

И заиста, било је фасцинантно констатовати да француске елите – кроз коментаре које је Уелбекова књига изазвала и у којима је било говора о свему осим о суштини – не само што нису више у стању да дају адекватне одговоре на проблематична питања француског друштва, већ се испоставило да су у потпуности изгубиле способност да правилна питања уопште и постављају. А поставити правилна питања није чак ни било претерано тешко јер је суштина Уелбекове књиге једноставна и њу аутор никада није крио.

„Покоравање” није прича о Исламу, већ о Западу

Уосталом, Мишел Уелбек је увек бирао исти терен, онај који је најбоље познавао. Од свог првог романа – „Проширење подручја борбе” – па до овог последњег, Уелбек је осликавао западна друштва и место човека у њима. Луцидно и без шминке. И зато не треба да чуди што је та друштва – у којима се на пример може десити да због великих врућина, попут оне која је задесила Француску 2003. године, умре и више од десет хиљада старих особа јер није било никога да им пружи чашу воде, или у којима се организују такозвани „атељеи за миловање”, односно групни састанци уприличени за усамљене особе, ускраћене за људску топлину и додир – осликавао у њиховом пуном, постмодернистичком, индивидуалистичком и материјалистичком сјају.

Овог пута је критика била само нешто радикалнија. Радикалнија утолико што је за Уелбека неупитно да декадентна Западна друштва, у којима се истинска усамљеност људи често може поредити само са потпуним одсуством духовности, и чији је Француска сасвим солидан представник, данас полако одумиру. Гостујући у вечерњем дневнику француске државне телевизије, Уелбек је тако говорио о губљењу смисла егзистенције и о потрази за смислом; о томе да људи више не подносе да живе без Бога; да им потрошња више није довољна, да им лични успех више није довољан...  да би на крају поменутог гостовања изговорио реченицу која невероватном снагом одзвања у друштву које се неретко поноси својом двовековном секуларном традицијом: „можда, са старењем, атеизам постаје тешко одржива позиција, напросто је болна... атеизам је болно становиште”. Тешко је из српске перспективе замислити значај и тежину овакве реченице, јавно изговорене у  најгледанијем телевизијском термину, у земљи у којој су се пре нешто више од два века ломила црквена звона, у којој су богомоље претваране у „храмове знања” и чији се идентитет великим делом изградио на антиклерикалној традицији.

„Покоравање” представља утолико радикалнију критику западних друштава и зато што је Уелбек по први пут представио неку врсту веродостојне духовне алтернативе. Није наравно реч о католичанству, јер се оно поодавно компромитовало са (пост)модернизмом, о чему довољно сведочанство пружају Други ватикански концил или пак немушто оспоравање закона о браковима за истополне особе (да се ограничимо на последњих педесетак година). Из тог разлога католичанство није могло да одигра улогу веродостојне алтернативе (пост)модерном бесмислу, иако је Улебекова првобитна замисао била да се главни јунак „Покоравања” врати управо хришћанству. Алтернатива о којој је реч је ислам. Далеко, дакле, од било какве исламофобије, Уелбек је изабрао религију за коју се чини да да има потребну виталност и да је у незадрживом успону.

Неодољива иронија

И то је учинио са дозом флегме и индиферентности која целој књизи даје призвук неодољиве ироније. Наравно не његове, јер Уелбек никада није ироночан у својим књигама. Иронија о којој је овде реч проистиче на неки начин из забавног обрта који Уелбек чини. Наиме, Запданом свету, коме је пошло за руком да све релативизује и све деконструише: нацију, породицу, па чак и елементарне личне идентитете (јер тобоже род не стоји ни у каквој вези са полом о чему елоквентно сведочи Кончита Вурст као отелотворење духа времена), Уелбек управо одговара релативизмом, што књизи даје посебан шарм. И заиста, ако је све подједнако вредно (и ако се Кончита Вурст може озбиљно сматрати неком врстом цивилизацијског достигнућа), зашто онда, у крајњем случају, и не изабрати ислам у Француској?

Овај логички беспрекоран став био је наравно узнемирујући за поборнике политичке коректности.Било је уистину забавно посматрати неспокој француских новинара који су са Уелбеком водили разговор и који су остали зачуђени његовом неутралношћу у односу на замишљене догађаје. Водитељ дневника Давид Пижадас није тако могао да одоли а да не упита Уелбека како он гледа на сопственог јунака који прелази у ислам. Доследан и забаван одговор Уелбека: „нит` га оправдавам, нити га кудим, нека људи мисле шта год желе о његовом чину, заиста”. Новинар радија France Inter Патрик Коен је са своје стране констатовао да Уелбек заправо замишља смрт Републике (француске свете краве), и питао га да ли је то нешто што он заиста жели. Ненадмашан одговор Уелбека: „могу да се прилагодим различитим [политичким] системима”.     

Овим намерним одсуством вредносног става према темељним постулатима на којима почива модерна Француска, „релативизацијом релативизма” или „деконструкцијом (де)конструктивизма”, коју чини, Уелбек се нашао, можда по први пут, на једном крајњем субверзивном и антисистемском становишту. Ипак, сву дубину кризе француског друштва, његове идеологије и његових елита, показале су реакције на „Покоровање”, а не књига сама. Оне су оголиле стање страховите интелектуалне конфузије и дубоких тензија које владају у Француској.

„Покоравање” и укрштене стратегије француских елита 

Уелбекова књига је у Француској читана из различитих перспектива и свако ју је тумачио кроз сопствену идеолошку призму. Левица – иначе главна жртва Уелбека који верује да су идеје просветитељства и Револуције као и републиканске вредности на самрти – књигу је без изнанђења дочекала прилично хладно, када у њој није видела имбецилни и исламофобични роман који нема много везе са реалним стањем ствари. Десница („екстремна”) је у идеји доласка на власт једне исламске партије, макар се радило и само о умереном исламу, видела потврду својих страхова и својих упозорења о „муслиманској опасности” која прети Француској, превидевши успут чињеницу да у Уелбековом сценарију долазак муслиманске странке на власт представља решење, а не проблем. Тумачећи књигу на сличан начин, дакле из перспективе „опасности од Ислама”,  јеврејска заједница у Француској (по бројности трећа у свету наком Израела и САД), роман је прихватила благонаклоно, надограђујући га специфичним страховима попут бојазни филозофа Алана Финкелкраута од могућег савеза између католика и муслимана у којем не би било места за Јевреје. Узгред буди речено, тај страх би лако могао да пређе на другу страну и савезништво би се лако дало променити у случају „опасности” од ислама која би зближила Јевреје и католике. Ова флуидност страхова и савезништава, осим што отвара питање увек могућих манипулација и  инструментализација разних догађаја,  и сама је добар показатељ комплексности и нестабилности француског друштва. 

Оно што је међутим истински упечатљиво у овом вишезначном тумачењу управо је чињеница да је оно у толикој мери вишезначно; чињеница да је свако видео у књизи више од оног што она садржи или пак није видео ништа вредно помена (попут француске левице) и то на основу сопствених страхова и интереса. И управо та интелектуална конфузија, својом свеобухтаношћу, представља сасвим нову етапу у кризи – како би Французи рекли – „заједничког живљења”.

До сада се наиме криза француског друштва огледала у различитим и крајње конкретним догађајима: од звиждања Марсељези на Стадиону Француске пуном „Француза” (заправо Француза алжирског порекла) приликом пријатељске утакмице Француска-Алжир 2001. године, па рецимо до случаја француског комичара Дјдонеа који је неколико година касније искључен из јавног живота јер је био аутор једног, у принципу, безазленог скеча у којем се исмевао политици Израела и јеврејским колонистима на окупираним територијама, да се ограничимо само на ова два од многобројних могућих примера.    

Оно што је међутим ново, и што је рецепција Уелбекове књиге показала, јесте да француске елите нису више способне да пруже кохерентан идеолошки одговор на овакво стање ствари и да је Француска изгубила кохезију не само у реалном свету већ да ју је неповратно изгубила и у свету идеја. На тај начин је „Покоравање” оголило чињеницу да за француско друштво, које болује од дубоких подела, нема више делотворних идеолошких лекова. У таквом контексту неминовно се отвара питање будућности саме Француске.         

Куда иде Француска ?

Познати француски новинар Ерик Земур, аутор бестселера „Француско самоубиство”, у више наврата је протеклих месеци сасвим отворено говорио о могућности да у Француској у догледној будућности избије грађански рат. О могућем „грађанском рату” у Француској први пут сам читао у једном уводнику Фигароа, 2005. године и сећам се да сам о томе тада нашироко разговарао са својим менторима на факутету. То је била година великих немира у предграђима француских градова и том приликом је било чак проглашено ванредно стање на одређеним деловима државне територије. Од тада се криза „заједничког живљења” само продубљивала.  Процес асимилиације потпуно је заказао да би се чак се у одређеним случајевима окренуо у супротном смеру, о чему сведоче и случајеви преласка „изворних” француза на ислам, међу којима се на пример може наћи и познати француски фудбалер Френк Рибери. Уопште узев, показало се да је мултикултурализам лакше спровести на речима него на делу. И  заиста, колико год драматично деловало, можда је Ерик Земур у праву. Можда је за Француску већ касно јер је њен проблем у суштини проблем њеног идентитета. А идентитет – баш зато што је идентитет – немогуће је градити на толико шароликој реалности, сатканој од различитих култура, заједница и религија (укључујући и најснажнију од њих, религију лаицизма) каква је данас реалност Француске. Уелбекова књига и њена рецепција су то недвосмислено потврдиле. Утолико „Покоравање” представља истински земљотрес. Његов епицентар налази се додуше далеко од обала и не може се још са сигурношћу тврдити да ће нужно проузроковати цунами, али је свакако био снажан. Остаје још само да се осматра пучина, у ишчекивању могућег таласа.  

 

Аутор је доцент на Правном факултету у Београду

(Ово је измењена верзија чланка који је 19. фебруара објављен на француском интернет порталу “Causeur” и у штампаном издању магазина "Недељник")