Досије

Јутарња ћаскања са Едвардом Бернајсом (2)

Слободан Владушић

 

Компрадори и зомбији

После неколико месеци поново сам посетио Едварда Бернајса. Као и обично посетио сам га ујутру, да бих имао са ким да пијем чај од менте. Након што нам је сервирао чај, Бернајс је сео у фотељу преко пута мене. Гледао ме је неко време, а онда је казао:

,,Сећам се да је о нечему требало да причамо.”

,,Аха”, казао сам. ,,Најавили сте ми стратегију суверенистичке пропаганде. Казали сте ми да је могуће уверити људе да треба да се боре за то да сами одлучују о својој судбини. Само…једна ствар ми ту није јасна.”

,,Која?”, упитао ме је Бернајс.

,,Зар се то не подразумева….Мислио сам, зар заиста има људи који се одричу права да сами одлучују о својој судбини?”

,,Наравно да их има” одговорио је Бернајс. ,,Цела колонијална пропаганда конструисана је тако да људе одучи од жеље да буду суверени, односно жеље да сами одлучују о својој судбини. Штавише, ходајући земљом Србијом, видео сам многе добре људе који тврде да би Србија процветала ако би је, цитирам странци узели под своје.”

,,Ко је то казао?”, питао сам Бернајса.

,,Један таксиста, један службеник банке…један…”

,,Не могу да верујем”, казао сам. ,,Па ако стране компаније владају неком земљом, то значи да је она није суверена. Ако није суверена, онда је колонија. А у историји не постоји ниједан пример колоније која се развијала и напредовала.”

,,Наравно да не постоји. Сем тога, вашу земљу су стране компаније већ узели под своје. А нисам приметио да напредујете. Тај сам ти пример навео само зато да би видео колико су неки људи дезоријентисани.”

,,Па шта може да се уради са тим људима? ”, питао сам Бернајса готово очајним гласом.

 Бернајс је мирно отпио гутљај чаја, а онда ме је погледао.

,,Прво, треба да престанеш да кењаш како је све пропало и како немате државу. Нисте је имали ни пре двеста година, па сте почели да је стварате. Пут којим смо кренули неће се завршити за две недеље, месеца дана или годину дана. Ипак, да кренемо редом. Свакој озбиљној пропаганди претходи анализа терена. Какви људи насељавају Србију данас? Морамо кренути од тога.”

Климнуо сам главом. Имао поверења у Бернајса и његове методе.

,,Ево прелиминарне анализе: имамо четири типа људи. То су а) компрадори, б) зомбији, ц) пацови и д) елита. Да кренемо од почетка….компрадори…да ли знаш шта та реч уопште значи?”

,,Немам појма”, признао сам.

,,Владушићу, мајку му, не би било лоше да се мало образујеш!”, казао ми је Бернајс, смешећи се, а онда је наставио: ,,Ако мало просурфујеш, видећеш да реч потиче из португалског језика и значи купац. Односила се првобитно на простор Источне Азије. Тако пише на Википедији. Ја бих казао – на простор Кине. Та реч је дакле, првобитно означавала домаћег слугу који је куповао робу за господарево домаћинство од локалних продаваца. Касније су компрадори и сами постали продавци. Компрадори су били Кинези који су другим Кинезима продавали енглески производ број 1 у XИX веку.”

,,Текстил?”, питао сам опрезно.

,,Опијум.” Бернајс се насмешио. ,,Из Индије. А када су Кинези покушали да затворе своје границе за опијум, Енглези су им објавили рат. Тада још нису постојале приче о људским правима. Отварање тржишта се није морало скривати иза љубави према људима. А најбогатији се нису представљали као алтруисти и филантропи. Али то је друга тема…вратимо се компрадорима.”

Бернајс је отпио још један гутљај чаја, а онда је наставио да прича:

,,Дакле, компрадор је слуга колонијалних власти који у потпуности зависи од својих господара. Ма колико плаћен, то је увек мизерија према величини добити коју је прибавио господару, односно према величине штете коју је начинио сународницима. Његова основна особина: покорност. Доминантно стање: безименост. Доминантно осећање: аутошовинизам, уперен према сународницима, односно суревњивост и мржња уперена према осталим компрадорима који су му конкуренција. Како колонијална власт јача, тако цена компрадора опада, јер је све више оних који желе да то постану. Тако на крају раде скоро за џабе. Хране се аутошовизмом, а време проводе приљубљени уз ноге својих господара, упирући се да докажу како је господарева супериорност у односу на њихове сународнике истовремено и њихова супериорност.”

,,Па да ли су колонијалне власти заиста супериорне у односу на….нас?”, питао сам Бернајса.

,,Наравно да нису супериорне у односу на вас” одговорио је Бернајс. ,,Погледај историју: оснивање српске средњевековне државе, њено богатство, правна организација, архитектура, аутокефалност цркве – сами сте своји господари. Затим два устанка против Турака у време када је цео Балкан спавао. Онда концепт чојства који нигде није тако јасно формулисан и упражњаван. Потом, тежак, мучан, али континуиран успон српске грађанске државе, који се довршио генерацијом светских научника, писаца, уметника, војних стручњака. Између два века били сте мала земља, али велика држава, много већа од оних који су вас нападале, али и од неких за које се задесило да су на истој страни са вама.”

,,Али то је историја, Едварде”, казао сам му.

,,Историја је важна, човече! Важна је, јер показује могућности и домашаје! Она показује шта је могуће начинити од једног генетског материјала, од једног погледа на свет. Историја је будућност. Сем тога, она је мерило вредности и суд времена. Зато је компрадори не воле и зато се толико труде да потпуно укину било какво историјско сећање. Уколико се њихова ‘достигнућа’ сместе у историјску раван, показаће се јасно колико су инфериорни не само у односу на своје господаре, којима служе, већ и на своје претке, али и на сународнике и савременике који још увек чувају у себи историјско памћење.”

,,Сада схватам…а зомбији?”

,,Зомбији су жртве компрадора. То су људи које су компрадори убили. Они су, додуше, још увек теоретски живи, у организму се одвија метаболизам, срце ради, плућа раде, али су заправо ти људи мртви.”

,,Како то?”, питао сам Бернајса.

,,Кренимо редом…шта значи реч зомби?”

Овога пута нисам дозволио да ме Бернајс ухвати у offline расположењу.

,,Зомби је реч која нам долази из хаићанског фолклора. Означава мртваца коме је магија тело учинила покретним, али му није оживела свест. Будући да је без свести, он је потпуно под командом господара. Другим речима, то је роб, лишен самосвести, осећања времена, осећања прошлости и будућности.”

,,Управо тако”, казао је Бернајс, а затим је отпио чај. Наставио је:

,,Зомби је резигниран човек. Има их у Србији, али истини за вољу, не само у Србији. Могло би се рећи да их је пуна Европа. Када ради, ради за другога, за мало или све мање пара. Када не ради, убија време најјефтинијом забавом. Тв, серије, филмови, спорт, кладионице. То је човек којим се управља путем медија једноставно, попут даљинског управљача. Нема ничега у њему што може да се супротстави том управљању, јер нема свест, нема сећање, нема искуство. Зомби је човек који се предао и који чак не очекује ни милост за то што се предао. И можеш бити сигуран да милост неће ни добити. Јер када одради посао, зомбију неће дати живот, већ ће га вратити у стање из кога је потекао. Биће мртвац коме преостаје само то да се распадне.”

Попио је још један гутљај чаја.

,,Шта кажеш да додамо овом чају и мало бисквита.”

,,Имам кандиду, не знам да ли бих могао.”

,Зајеби кандиду!”, казао је Бернајс и отишао до кухиње. Мало касније се вратио са чинијом бисквита. Плус две чаше чиваса. Додао ми је чашу а онда је сео у фотељу.

,,Сада ћемо да причамо о пацовима и елити….”

 

Пацови и елита

Бернајс се накашљао а онда је наставио:

,,Најпре, ко је пацов? То је човек у Србији који је још увек виталан и који се бори. Није отишао колонијалним господарима на поклоњене, није се претворио у зомбија. Како се бори? Тако што се сналази. Пацов је дакле онај који може да се снађе у свакој ситуацији, у свакој датости.”

,,Па зашто га онда називаш пацовом? Зар није заслужио неки бољи надимак?”

,,Нажалост, није заслужио ништа боље. Ево о чему се ради. Метафору пацова, употребио је Ален Бадју, именујући неке од такозваних француских социјалиста. Бернара Кушнера, на пример, бившег представника УН на Косову. Након што је као социјалиста изгубио изборе од Саркозија, ноншалантно је ушао у његову владу. Бадју је желео да каже како су пацови људи који ће се снаћи у свакој датости, али како ти људи никада ништа неће урадити да промене те датости. Напротив, сналазећи се у њима, они ће те датости чинити још горим по себе.”

,,Како то мислиш?” питао сам Бернајса.

,,Једноставно, овога пута на примеру Србије: сналажљиви људи су почетком века у Србији за исти степен сналажљивости могли да зараде много више пара него данас. То заправо значи да квалитет живота пацова опада, без обзира на њихову сналажљивост, јер је плен који би они сналажљивошћу зарадили све мањи. То се дешава зато што се опште прилике у земљи погоршавају.”

,,Пацови то не виде?”

,,Не виде.”

,,Како не виде, Бернајсе?”, питао сам га.

,,Не виде зато што пацови имају сужену перспективу гледања на свет: њима је важно да имају више од комшије, да комшији докажу да су сналажљиви од њега. Ако данас имају 100€ а њихов комшија 50€, а сутра 10€ а њихов комшија 5€, они ће бити подједнако срећни. Пацови нису компрадори, али својим сналажењем не угрожавају колонијалну власт. То је зато што у основи, имају осећање да су јој недорасли. Да су осуђени на сналажење, а не на грађење.”

,,А шта је онда елита?”, питао сам генија пропаганде.

,,Спрска елита је данас скоро ништа, али сутра може да буде све”, казао ми је Бернајс.

Помислио сам, како је Бернајс велики фан Француза. Иако није цитирао Гистава Ле Бона. За сада.

Бернајс је отпио гутљај чиваса, а онда је наставио:

,,Елита се по неколико основа разликује од компрадора, зомбија и пацова. Најпре, они немају осећање инфериорности према странцима и то из два разлога: прво, сачували су историјско памћење које им омогућава да садашњи тренутак сагледају из шире перспективе која њиховом народу додаје вредност, а колонијалним властима ту вредност мало одузима. Друго, не могу се купити за 100€, будући да им комшија није мера вредности. Елита на странце гледа као на конкуренцију. Као на такмаце. Укратко, као на колонијалну власт, а не као на господаре. Елита је равна колонијалној власти.”

Узео сам бисквит и отпио гутљај чиваса. Доврага са кандидом.

,,Потом однос према свету. Компрадори воле да говоре како су они грађани света. Истина је да они јесу само слуге света, тачније оног богатијег дела света. То им не смета, јер они заправо и не бораве у свету – њихово једино мерило је комшија. Зато је са компрадоре свет сведен само на господара који им издаје наредбе и који их, ако су покорни, понекад поведе са собом. (Добар слуга увек има коме и где да служи). Свет је за њих само оно о чему могу да причају комшији. За разлику од компрадора, елита има шири поглед на свет. То значи да догађаје у својој земљи елита перцепира као део светских процеса. Она то чини зато како би на примерима других, а у складу са околностима властите земље, могла да креира одговарајући одговор. Зато кажемо да елита борави истовремено и у свету и у својој земљи. Свет је поље њеног деловања, а њена земља је центар одакле се поима тај свет.”

,,Претпостављам да имате неке идеје око тог одговора, који елита спрема колонијалним властима. зар не Бернајсе?”

,,Наравно. Ипак сам ја геније пропаганде”, казао је Бернајс. А затим је наставио:

,,Међутим, пре тога, постоји још једна ствар коју морамо да разлучимо, а то је мутирана елита.”

,,Мутирана елита?”

,,Да, мутирана елита је бивша елита која је испустила из вида шта је њен разлог постојања.”

Ту је Бернајс стао, вероватно очекујући да га ја питам шта је raison d`etre елите. Како сам ћутао, наставио је:

,,Разлог постојања елите је да зомбија и пацове претвори у грађане, да изолује компрадоре и да ослободи земљу од колонијалне власти. То је њена мисија. Слобода је неопходна из два разлога: 1) само слободна земља може да направи оптималну равнотежу између индивидуалних способности и жеља појединца и колективног идеала социјалне и људске правде, који налаже да нико не буде зомби, да ниједан човек не буде роб другог човека. 2) само слободна земља може да сачува своју несводиву комбинацију вредности који је чине јединственим местом на свету и јединственим погледом на свет, у коме ће се сједињавати сећање на јединствену прошлост, уживање у садашњости и надања за будућност. То је лепота у трајању. По мени, управо та могућност да се живи у три времена, чини људски живот лепшим од животарења животиње која је осуђена само на тренутак који живи и само на место на коме борави, одсечена и од света, и од прошлости и од других живих бића.”

,,То ме је присетило на тврдњу једног америчког председника који је казао, ако се не варам…” застао сам. Године. Заборавио сам.

,,Шта је казао?”, питао ме је Бернајс.

,,Народ који је спреман да жртвује слободу ради благостања, не заслужује ни слободу ни благостање”, сетио сам се.

Бернајс је климнуо главом. А онда је казао:

,,Слажем се. Вратимо се мутираној елити. Она је заборавила на свој циљ и верује да је завршила посао самим тим што је елита. Тј. што себе сматрају бољим од осталих сународника: зомбија и пацова, пре свега.”

,,То је грех гордости!”

,,Да, то је грех гордости.” казао је Бернајс. ,,И у том смислу се та мутирана елита не разликује пуно од компрадора и пацова. Тај грех показује да можда они који себе сматрају елитом, то и нису. Они су људи којима је било испод части да буду компрадори, али су истовремено људи који не могу да досегну до истинске елите. Јер елита није горда. Елита је солидарна. Она се не самерава према својим сународницима, већ брине о њима. Њено мерило вредности нису комшије, него колонијалне власти којима је супротстављења. Њене вештине и способности не служе јој да би гордо владала, већ да би зомбије и пацове учинила пристојним, културним и богатим грађанима, а своју земљу довољно добром да би трајала. То је циљ елите.”

 

Јутарња ћаскања са Едвардом Бернајсом(1)