Досије

Мишљење, други део

Континуитети и дисконтинуитети српске историје (Други део)

Милош Ковић

IV

Једина српска институција која је сачувала континуитет од доба Светог Саве до данас јесте Српска православна црква. У вери, култу и дневној пракси она, већ девет векова, непосредно спаја безбројне српске нараштаје. Аутокефална од времена Светог Саве, од доба цара Душана уздигнута у патријаршију, она је имала само један период нејасних прилика (1459-1557) и један прекид (1766-1832). Чак и тада, у временима превласти Васељенске патријаршије, и у административној издељености 19. века, ниже свештенство чувало је српско предање и континуитет. Можда је најважније било доба обновљене Пећке патријаршије (1557-1766) када је, залагањем великог везира Мехмед-паше Соколовића, српска црква под својом јурисдикцијом објединила простор од Скопља до Јегра и Коморана и од Самокова до Гомирја. Она је Србе, који су, у вековима ратова и сеоба, живели на територијама једне муслиманске и две католичке државе (Османско царство, Хабсбуршка монархија, Млетачка република) сачувала као јединствену духовну и политичку целину. Патријарси, владике, монаси и мирско свештенство нису били само духовне, него и политичке старешине српског народа. То се видело и у временима ратних криза (1593-1606, 1683-1699, 1737-1739) када су патријарси, пред странцима, иступали као политички, па и војни поглавари српског народа. Често се заборавља да су Срби вековима живели у теократији; њени последњи одјеци нестали су тек смрћу Петра II Петровића Његоша и претварањем Црне Горе у кнежевину.

Шта је било језгро предања српске цркве у тим вековима? Зашто је она била најзначајнији чинилац уобличавања и очувања српске националне свести? Црква је, наравно, чувала универзалну поруку хришћанске вере, али и култове Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара; то су била кључна „места сећања“, која су Србе разликовала од других, понекад врло блиских, суседних, православних и словенских народа. По овим свецима Срби су били препознатљиви широм православног и хришћанског света. Нису случајно баш Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар у 16. веку приказани на фрескама московског Архангелског Сабора.

У дугим вековима турске власти, као и данас, заједничка сећања и заједнички идеали јесу оно што је људске заједнице чинило трајним и отпорним. Карађорђе је на своју ратну заставу ставио лик Стефана Дечанског; османски извори преносе да су он и његове војводе Турцима претили осветом Косова; уз Карађорђеве војводе увек су били свештеници и гуслари, као кључни преносиоци косовских порука; прота Матеја Ненадовић предлагао је Карађорђу да за закон обновљене Србије узме „Крмчију“ Светог Саве. Чак и босански, муслимански одметници Хусеин капетана Градашчевића, уочи одсудне битке на Косову против султанове војске, моле за помоћ Светог кнеза Лазара (1831); међу муслиманима из околине Милешеве вековима је живео култ Светог Саве. Појам „отечество“ сусреће се у српским изворима од Доментијановог Житија Светог Саве до застава српске војске у Првом светском рату („За краља и отечество“). Црква је уобличила и народну, епску, усмену традицију о Косову; кроз веру у то да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“ она јој је дала сасвим хришћанску суштину.

Дуго пошто је међу Србима већ увелико преовладало лаичко схватање нације, у Првом и Другом светском рату, први потези окупатора у Србији и Црној Гори 1915-1918 и у НДХ биле су прогони против Српске православне цркве и забрана ћирилице. Срби су и могли да забораве на то где су били извори њихове виталности и снаге, али су их непријатељи увек подсећали на то. Иво Пилар, један од кључних претеча усташтва, у свом Јужнословенском питању (1917) утврдио је да је за уобличавање и јачање српске националне свести пресудна била улога српске цркве.

Континуитет српске цркве у историји српских дисконтинуитета подстиче на размишљање. Нема сумње да је српска култура, са својим сложеним наслеђем, заиста, како примећује Мило Ломпар, контактна култура православља, католицизма и ислама. Одрицање од римокатоличког и исламског наслеђа значило би радикално осиромашење српске културе. Јасно је, такође, да се Српска православна црква данас налази у можда најдубљој кризи у последњих неколико деценија. Уз сво њено унутрашње разногласје, нису ретки ни гласови који истицање њене националне мисије проглашавају „етнофилетизмом“. У праву је, међутим, Жарко Видовић када каже да Србима не прети „етнофилетизам, него анационалност, безавичајност“. Јер, српска црква је и данас стуб српског идентитета. Она прелази новоуспостављене балканске границе; у расејању, на далеким континентима, она Србе, баш као и у Османском и Хабсбуршком царству, повезује у црквено-школске општине. Тамо је она једини чувар националне свести; оног часа када се српске породице одвоје од Српске православне цркве, пут у асимилацију, већ у следећој генерацији, потпуно је отворен. Универзалне империје много полажу на цркву и веру; и у ЕУ, баш као у Османском или Хабсбуршком царству, они који остану у Српској православној цркви сачуваће национални идентитет. Остали ће се, као и до сада, постепено растварати у поплави помодних идеја и идеологија.

Универзална реч спасења коју црква доноси, наравно, дубља је и шира од националне мисије. Православно хришћанство је, уз то, својом тежњом ка трансцедентном, саборношћу која не трпи људску себичност и залагањем за очување традиционалних, породичних вредности, важна брана разорном таласу материјализма, конзумеризма и моралног релативизма, који у српској култури руши све пред собом. Како примећује Слободан Антонић, тај талас је кључни узрок демографског суноврата српског народа. Тамо где је јака вера, нема демографског опадања. То не показују само савремена исламска друштва. Како уочава Филип Џенкинс, јужна земљина хемисфера (Африка, Латинска Америка, Азија) данас, за разлику од увелико атеизираног севера, доживљава хришћанску ренесансу и, захваљујући непрекидном демографском расту, постаје средиште светског хришћанства. Данашњи папа није случајно узет из редова Латиноамериканаца.

Други кључни континуитет српске историје је српска национална идеја. У вековима османске и хабсбуршке власти посебан српски идентитет уобличио се око цркве и заједничких сећања. Како смо видели, најзначајнији су били култови Светог Саве и Светог Симеона, као и Косовски завет.

Српска национална идеологија је, међутим, у последња два века, од обнове српске државе 1804, кренула другачијим путем. И у томе она је пратила кретања у Европи, где су веру, после просветитељства, Америчке и Француске револуције, замењивале идеологије и лаичка, грађанска идеја нације. Идеја народног суверенитета, по којој је народ овлашћен да бира и смењује своје власти (Никола Пашић је говорио да је „народ извор и утока сваке власти“) променила је судбину света, па и српског народа. У основи, она је давала наду и достојанство чак и најнижим друштвеним сталежима. Хришћани у Османском царству себе су видели као трећи сталеж, као поданике другог реда. Њихови устанци, започети у Србији 1804, настављени у Грчкој 1821, представљали су, зато, праве социјалне, верске и националне револуције. При томе су, нарочито у Србији, то били аутентично народни покрети сељачких војски, гладних правде, али и земље. Србе су водили хајдуци, трговци, припадници угледних породица, свештеници; феудализам је ту коначно укинут а земља је, захваљујући Милошу Обреновићу, и правно загарантована својим новим власницима. Повод за устанак била је турска сеча свих угледнијих српских глава; од борбе за голи опстанак стигло се, међутим, до стварања сопствене, националне, српске државе.

Из ових чињеница проистиче неколико закључака. Да би се разумела нека нација, потребно је гледати у њене почетке. Српска револуција одредила је потоњу судбину српског народа и његове државе на неколико начина. Била је то, заиста, побуна робова. Почела је као борба за оно што се тада звало „природним правима“ а данас „људским правима“, у самоодбрани од самовоље дахија, у ужасу и затечености огољеним насиљем, у одбрани основне физичке и имовинске сигурности. Устанак је, такође, од почетка имао демократски, егалитаристички карактер. Самим тим што је био војник, српски сељак је био и учесник у доношењу одлука. Када је, за своју борбу, добио земљу турских спахија, он је заиста имао за шта да се бори и шта да брани. Подела спахијске земље претворила је Србију у земљу доминантно ситног, слободног сеоског поседа.

То су били разлози због којих су се Срби, али и Грци, Бугари и други Балканци у 19. веку обема рукама били ухватили за наслеђе Француске револуције. Зато су тада њихову борбу и идеале, по правилу, најбоље разумевали и тумачили европски демократи (Мацини, Ламартин, Иго, Гледстон и други), док су европски конзервативци најчешће подржавали Османлије (Метерних, Велигтон, Кеслреј, Дизраели). Борба подређених за основна људска права и за политичка права, у духу демократије и идеје народног суверенитета била је, дакле, у темељима обновљене српске државе.

Коначно, Срби су према својој држави, и у Србији и у Црној Гори, имали посебан однос. Она је била заиста њихова, јер су је створили њихови преци. У Турској су били раја; у својој, српској држави били су слободни људи. Државу нису доживљавали као угњетачки, отуђени механизам настао притисцима етнички, верски, социјално страних феудалних господара, као што су то чинили сељаци и кметови у Британији, Русији или Шпанији. Њу је, као породичну кућу и земљу, наслеђену од јуначких и мученичких предака, требало сачувати, унапредити, проширити и предати потомцима.

Ове идеје, зачете у Карађорђевој и Милошевој Српској револуцији, ући ће у главне токове српске националне идеологије, кроз схватања Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Николе Пашића, Јована Скерлића, Јована Цвијића. Душан Бабац, пишући о српској војсци у Првом светском рату, цитира маршала Франше д’Епереа који је, трагајући за одговором на питање зашто су се српски војници тако јуначки тукли, закључио: „То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу (тада се појам „раса“ користио као синоним за „нацију“- примедба М.К) и господари својих њива“. Остаци ових идеја и схватања преживели су до данас. После свих ломова и дисконтинуитета 20. века, Борислав Михаиловић Михиз је, као рођени Сремац, уочавао код „Србијанаца“ исти такав, присан однос према сопственој држави; тврдио је да се то тешко могло пронаћи код Срба пореклом из туђе, Хабсбуршке монархије.

Доситејево и Вуково настојање да се народни језик узме за књижевни, у култури је обавило оно што је Карађорђева и Милошева револуција постигла у политици и друштву. Вукова књижевна реформа је, међутим, у складу са настојањем Јернеја Копитара, па и самог, свемоћног канцелара Аустрије, кнеза Метерниха, значајно умањила утицај Српске православне цркве на модерну српску културу. Узимање језика, народног стваралаштва и обичаја за основ идентитета темељило се на традицијама хердеровског, романтичарског поимања нације. Оно је, како смо приметили, водило ка југословенству, опет у духу политичке воље Хабсбуршке монархије, која је, преко Вука, радила на одвајању Срба од Руса и њиховом зближавању са Хрватима. Древна царевина је, тако, сама створила југословенски вирус, који ће се окренути против ње, да би је 1918. убио.

Како смо видели, кључне одлике српске националне идеологије 19. века су просветитељско и романтичарско одвајање од вере и везивање за језик, слободно изражену вољу и интерес очувања независности удруживањем против моћнијег непријатеља. Српска национална идеја била је лаичка, срачуната на сарадњу са римокатолицима и муслиманима; уобличавали су је, пре свих, државници и професори.

Не смеју се, међутим, занемарити два важна чиниоца њеног настанка: јуначка епска поезија и Горски вијенац Петра II Петровића Његоша, владике Српске православне цркве. У њима је верска страна српског идентитета значајно наглашена. Епска поезија и Његошева дела била су многа присутнија у најширим српским слојевима него Гарашаниново тајно Начертаније или Скерлићеви програмски текстови објављивани у елитистичком Српском књижевном гласнику. Упркос двојству уочљивом у Горском вијенцу с једне стране и Његошевим писмима и његовим осталим кључним књижевним делима с друге стране, која су сва у знаку потребе сарадње са муслиманима и католицима, мора се приметити да су она мучна питања која владика Данило себи поставља (да ли су они, који говоре нашим језиком, али припадају различитој вери, исто што и ми, јесмо ли пријатељи или непријатељи?), до данас остала највеће искушење српске националне идеје.

Свако размишљање о историји српске националне идеологије показује у којој су мери, унутар ње, изукрштани дисконтинуитети и континуитети. Слично се може рећи и за планска, масовна уништавања српског народа. Означили смо их као извор дисконтинуитета, али она су се у историји Срба толико често понављала, од 1459. до 2004, да их можемо сматрати и континуитетима српске историје. Још је Ернест Ренан, у свом утицајном спису Шта је нација из 1882, преведеном на српски већ наредне, 1883. године, тврдио да сећања на заједничка страдања нацију повезују далеко јаче и трајније него заједничке победе. Страдања под Турцима важан су део српског националног наслеђа. И сећања на Јасеновац и на геноцид у НДХ, на „Блесак“ и „Олују“ присутна су у српској колективној свести, али у њој не заузимају место упоредиво са сећањем на турске прогоне. Велика југословенска идеја данас је мртва. Потребно је, зато,  да се размисли о томе да ли би Јасеновац требало уградити у темеље српског националног идентитета, у оној мери у којој су то Јевреји учинили са Аушвицом, или Јермени са геноцидом у Малој Азији. Не би требало заборавити ни геноцид над Србима на Косову и Метохији (1878-1912, 1941-1944, 1999-2004), као ни остала велика сатирања српског народа о којима је овде већ било речи.

Чак и сеобе и дијаспоричност Срба могу да се сагледају као континуитет и претворе у тачку ослонца. Потомци оних који су Србију напуштали, исељавајући се ка угарским и хабсбуршким земљама, почевши од 14. века, враћали су се, у потрази за службом, у обновљену Србију, почевши од Доситејевог, симболичног преласка у Смедерево 1806. године. У већински неписменој Србији, они су били први учитељи и професори, судије и адвокати, писци закона и поезије – они су, у првој половини 19. века, створили обновљену српску културу. Потребно је да се размисли о улози коју би Срби из расејања, најпре они високообразовани, који су земљу напустили у последње две деценије, могли да имају у будућности Србије. Баш као некада Срби из Хабсбуршке монархије, они су, у међувремену, стекли важна искуства о свету који се данас све брже мења, при чему је његов утицај на судбину српског народа, захваљујући глобализацији и медијима, све дубљи и значајнији. Србија, наравно, није неписмена као почетком 19. века, али је потпуно збуњена, сукобљена са самом собом и временом и светом у коме се затекла.

V

У овом огледу се, дакле, насупрот ономе што је пре сто година препоручивао Стојан Новаковић, предлаже трагање за тачкама ослонца у сопственој прошлости, па тек онда у искуствима „великих народа и великих цивилизација“.  Потребно је да обновимо своја колективна сећања, праотачку веру и завете, оно за шта Пјер Нора каже да је, бар у Француској, поодавно нестало. Вера и емоције подстичу на акцију; у процени стварности и деловању потребан је реализам. Спознаја сопствених слабости почетак је сваке победе. Ту су задаци академске, сумњичаве, „критичке историографије“. Ту своје место мора да пронађе и српска дипломатија. Историја и у томе може да пружи поуке. Српска дипломатија је, од Карађорђа и Милоша, преко Илије Гарашанина, Јована Ристића, до Милована Миловановића и Николе Пашића, стекла одређена искуства и прикупила нека знања. Не живимо, наравно, у 19. веку, али реализам у процени интереса великих сила и сопствених снага остаје трајно актуелна политичка вештина. Срби тога доба умели су да воде реалистичну спољну политику и да изаберу савезнике. Умели су да уобличе свој, српски културни образац, да изграде демократски политички поредак, јаку државу и оружане снаге, виталну економију, да улажу у школство и науку. Умели су да одбране своју земљу и свој национални суверенитет. Двадесети век донео им је и искуства солидарности, социјалног старања и заштите мањина. Ми смо њихови потомци; нема разлога да сумњамо да можемо да поновимо и надмашимо њихове подвиге.

Први део текста се налази на овој адреси.

Извор: http://www.stanjestvari.com/2015/01/27/милош-ковић-светосавски-оглед-о-конти/