Досије

Мишљење

Разоткривање манипулације у медијима

Борислав Вукојевић, Бањалука

Манипулација је облик утицаја на мишљење и понашање људи, у форми у којој онај који је изманипулисан вјерује да је самостално донио одређену одлуку или да је потпуно слободно формирао мишљење о некој теми. Постоји безброј дефиниција манипулације, али у овом тексту фокус је на манипулацији која се најчешће проводи кроз медије: било да она долази свјесно од стране медија или се медиј искористи као средство за пласирање манипулације. Одговоран медиј, одговорно новинарство се увијек бори против манипулације, јер постоје средства која могу послужити за разоткривање већине техника обмањивања публике. Наравно, потребно је разграничити субјекте манипулације, јер најчешће медиј није онај који има намјеру да манипулише. Међутим, то не може бити изговор за одговоран медиј, јер новинарство које је у служби грађана има методе којима може заштити своју публику од (не)свјесне манипулације кроз њихове медијске производе.

Одговоран новинар наступа из позиције која не треба бити безусловно на страни грађана, већ се очекује да буде на страни општег друштвеног интереса. То значи да, уколико извор информације новинару понуди изјаву која у себи садржи неки облик манипулације, новинар је обавезан то спријечити. Како? Неке од метода које новинару стоје на располагању су: поставити додатна питања, понудити доказе који тврде супротно, додатно истражити тему уколико постоји сумња, опоменути саговорника уколико избјегава одговор и слично. У супротном, новинар се претвара у "држача микрофона" који не брине о јавном интересу. На примјер, да ли је одговорно од стране новинара пустити саговорника у емисији да промовише страначки програм, уколико му је постављено сасвим друго питање?

У наставку текста ћемо представити један од модела за откривање манипулације у медијима. Послужићемо се књигом Изманипулисана реч аутора Филипa Бретона, који је представио читав низ техника манипулације које се користе у Француској. Његова тумачења не важе само за медије, али је у књизи показао да се већина техника најчешће користи од стране политичара (поготово онда када добију публицитет). Уз одређене модификације и прилагођавања, сматрамо да се његов модел може користити у сљедећим елементима: анализа дебатних и talk show емисија на телевизији, анализа политичког интервјуа у свим медијима, анализа извора у медијским текстовима, анализа улоге новинара и друго.

АФЕКТИВНА МАНИПУЛАЦИЈА

Афективна манипулација се заснива на чињеници да људи не функционишу само на рационалној основи, већ и на емотивној и конативној (вољној). Технике манипулације смо груписали као оне које се заснивају на форми и оне које се заснивају на садржају поруке. Ови облици манипулације се најчешће могу уочити у телевизијским емисијама, јер се преко визуелних медија много лакше утиче на емоције публике. Када је у питању формални аспект, методе су: демагогија, завођење стилом, манипулација јасноћом и естетизација.

Демагогија - представља облик говора чије су карактеристике неодређеност, недостатак аргументације и ласкање туђем мишљењу. Ова техника се ријетко користи од стране новинара, али је често заступљена у дебатним политичким емисијима.

Неодређеност се огледа у замагљивању смисла поруке, тако што публика не може знати са сигурношћу о чему извор говори. На примјер, на питање о начинима рјешавања сиромаштва у Републици Српској, политичар одговара са „Ја волим све наше грађане, а они то знају".

Недостатак аргументације најчешће прати саму неодређеност, јер се ријетко када доказују тврдње у изјави. Одговоран новинар ће извору поставити додатно питање, а уколико не добије задовољавајући одговор, публици ће скренути пажњу о мањкавостима наводних тврдњи. Ласкање подразумијева заступање туђег мишљења, како би се задобила наклоност: „Људи добро знају да сам ја исти као и они - човјек из народа и самим тим човјек од повјерења".

Завођење стилом - је облик манипулације у којем се мањак аргументације надокнађује формалним украшавањем поруке. На примјер, неодговоран новинар ће недостатак чињеница "надокнадити" претјераном драматизацијом у тексту/прилогу: „Аутомобили су украдени у маниру Бони и Клајд, вјештим полугама су обијане браве које су оставиле трагове злочина".

С друге стране, извори који свјесно желе обмањивати публику ће користити стилске фигуре изван контекста, како би на емотивној основи доказали наводну истину. „Наш напредак је велики као врх Монт Евереста", може бити тврдња која је уствари завођење стилом (али само ако не слиједе конкретни аргументи).

Манипулација јасноћом - је техника манипулације која има посебан значај од оног тренутка када је телевизија преузела примат над слободним временом публике. Прилози у централним информативним емисијама трају јако кратко, што омогућава извору да поруку поједностави до те мјере која ће збунити публику. Дакле, овај метод се заснива на редукционизму и „краткоћи" поруке, јер су друштвени процеси често сложени и немогуће их је објаснити у неколико реченица.

На примјер, неодговоран новинар или извор могу тумачити неки извјештај истраживања и рећи: „Најважнија информација за наше друштво је то што се бруто домаћи производ повећао за изванредних 20 процената. Земље у региону биљеже знатно мање коефицијенте". Овај податак може бити истинит, али само у одређеном контексту и додатном објашњењу: релативно сиромашне економије на почетку биљеже велике стопе раста јер је основица мала, док просперитетне земље (према теорији великих бројева) имају велику основицу и логично је да су стопе раста процентуално мање.

Естетизација - је слична претходној, само што се манипулација не остварује јасноћом и редукционизмом, већ специфичним распоредом чињеница и њиховим одређивањем. У првом случају је ријеч о ситуацији у којој се користе тачне чињенице, али се користе таквим редослиједом да чине нетачну тврдњу. Примјер је када извор или новинар падну у замку тзв. „празне приче", односно користе искуствено провјерене чињенице - али не кажу ништа ново.

У књизи Николе Полашена „Пројектовани човек - политичко обликовање човека" у дијелу у којем се говори о језичкој алокацији свијести се налази табела која одлично описује естетизацију, односно „празну причу". Скуп ријечи из сваке колоне се може комбиновати са другом, а да реченица изгледа као смислена.

 

Други случај естетизације је много теже уочити, јер онај који мaнипулише покушава сам одредити шта спада у чињенице, а шта не. На примјер, извор информације каже: „Чињеница је да смо смањили дуговања" или „Чињеница је да се ради о питању од великог друштвеног интереса". На први поглед дјелује да извор користи логички засноване аргументе, али мање видљиво је то да прималац информације или новинар најчешће не доводе у питање почетне „чињенице".

Садржајни аспект афективне манипулације се не односи на стилизацију поруке, већ на оно што је у поруци речено (а дјелује првенствено на емотивном нивоу). То су: аргумент страха, афективнији спој, утисак стапања и понављање.

Аргумент страха - је облик манипулације који се заснива на употреби емотивно обојених ријечи, за које се очекује да буду прихваћене само зато што долазе од неког ауторитета. Аргументе страха и ауторитета у овом смислу не треба мијешати са интонацијом и фреквенцијом гласа код извора - ријеч је о садржају који „убјеђује" на основу ауторитета. На примјер, утицајне јавне личности често играју на карту ауторитета, као и утицајни колумнисти. Наравно, то не значи да је таква особа аутоматски окривљена за манипулацију емотивним нијансирањем, већ подразумијева да им је тај пут отворен - а да ли ће га искористити, то је друга ствар.

Афективни спој (амалгам) - се јако ријетко може примјетити у свакодневном новинарству, јер се најчешће користи у рекламној индустрији. Ова техника манипулације се заснива на бихејвиористичкој психолошкој теорији о условним рефлексима, коју је развио руски научник Павлов (експеримент са псима и храном). У наставку текста ће се објаснити когнитивни амалгами који су много заступљенији, а када је у питању афективни - новинари и примаоци информације требају бити свјесни ситуација у којима извор прави вјештачке асоцијације. Одговорно новинарство не дозвољава извору слободу да манипулише публиком: свако вјештачко условљавање на емотивној основи се прати додатним питањима, или се објасни контекст прије изјаве.

На примјер, константно понављање у медијима како је „Путин сличан Хитлеру" може довести до тога да публика на само спомињање Путина добије негативну реакцију због повезивања са човјеком који је асоцијација за зло. Дакле, ради се о условном рефлексу, а не о логичној асоцијацији.

Утисак стапања - је облик манипулације који је сличан претходном, с тим што се више ради о вјештачком спајању онога ко шаље поруку и онога ко је прималац исте.

Понављање - се води познатом Гебелсовом изреком „хиљаду пута поновљена лаж, прије или касније постаје истина". Рекламна индустрија је давно уочила да је најбољи начин утицаја на публику понављање, па се због тога највише новца улаже у број понављања рекламе. Исто тако, теорије које се баве ефикасношћу учења су дефинисале понављање као једно од најважнијих начела памћења. Са аспекта одговорног новинарства, првенствено новинар треба бити сумњичав према изјавама које неуморно садрже исту поруку; публика треба бити свјесна да је потребно додатно провјерити истинитост изјава које се понављају као рекламни слогани.

Манипулације понављањем је много лакше уочити у периодима у којим се очекује такав тип порука, а то су предизборне кампање. Међутим, одговоран новинар неће допустити саговорнику да у сваком постављеном питању понавља исту поруку, само мијењајући формални редослијед ријечи или стилизацију.

КОГНИТИВНА МАНИПУЛАЦИЈА

Методе когнитивне манипулације се заснивају искључиво на рационалном, због чега се могу појављивати у свим новинарским формама и жанровима. Когнитивна манипулација искориштава урођене и стечене мане рационалног дијела личности, тако што користи аргументе који само на прву изгледају увјерљиво и необориво. Бретон наводи читав низ техника, али ми смо направили компилацију оних које су одговарајуће за анализу у новинарству: кадрирање и амалгами. Кадрирање је једна од теорија која је у комуникологији развијена седамдесетих година 20. вијека, тј. онда када је постало јасно да медији нису свемогући и да не могу мијењати ставове. Поред тога што могу постављати дневни ред, медији могу "уоквирити" одређене теме тако што ће користити посебан угао гледања на догађај.

У кадрирање спадају: кадрирање помоћу лажи, кадрирање довођењем у заблуду, мисаони колосјеци и искривљена слика.

Кадрирање помоћу лажи - представља манипулацију дезинформацијама, које по правилу садрже одређен број тачних информација, али у финалној поруци нису истините. Дезинформације су релативно чест облик манипулације, зато што извор може искористити одређене доказе који су неупитно тачни, али онда замаскирати истину у закључку. На примјер, у извјештавању са судских поступака се крије велика опасност манипулације: извор може навести да је одређена особа некада кажњена и понудити доказе за то, из чега онда може извести закључак да је иста особа починила још нека кривична дјела. У тим ситуацијама одговоран новинар не обавља функцију преносника (дез)информације, већ додатним истраживањем нуди додатни контекст.

Кадрирање довођењем у заблуду - је техника слична дезинформисању, али са много суптилнијим нијансирањем поруке. Заблуда се креира тако што се исправне чињенице користе на начин који је новинару и публици недовољно јасан: користе се реторичка питања, језичке смицалице и реченичне конструкције које сакривају прави смисао. На примјер, извор информације не каже да је доживио неуспјех, него: „Питање је како дефинишемо успјех и неуспјех. Зар препустити другима да нам то говоре? Питање је колико су та мјерила оправдана и исправна. Међутим, ако их прихватимо, онда је тачно, доживјели смо такав неуспјех". Дакле, не може се рећи да је порука нетачна, али је изнесена на такав збуњујући начин.

Мисаони колосјеци - су техника манипулације коју најчешће користе званични представници власти, поготово у случајевима када морају оправдати потез који није најбоље прихваћен у јавности. Мисаони колосјеци су еуфемизми који заташкавају стварност на начин да је превише поједноставе и умање значај неког поступка. Новинар и публика их могу детектовати на основу термина и израза који се користе: „жртве" су „колатерална штета", „неуспјех" је „мањак успјеха", „губитак" је „лош дан", „лоша одлука" је „одлука оптерећена негативним околностима" и слично. Одговоран новинар од извора захтијева да се ствари назову правим именом, не дозвољава скидање одговорности преко манипулисања језиком.

Искривљена слика - се заснива на лажним логичким везама, односно, дешава се онда када двије ствари нису условљене једна другом, али се представља да јесу. Најчешће се употребљава у претјераним уопштавањима, тако да се створи лажна условљеност између етничког поријекла и почињеног дјела. У штампаним медијима овај облик манипулације се крије у насловима гдје се често налазе написи типа „Роми опљачкали банку" или „Албанци криви за злочин". Дакле, уколико се често употребљавају ове врсте кадрирања, публици се жели рећи да је нечије поријекло условило чињење нечега што није добро. Због тога новинар треба бити опрезан у таквим ситуацијама, јер уколико не може спријечити креирање стереотипа, у најмању руку може умањити њихово оснаживање.

Когнитивни амалгами - се заснивају на одређеним „полугама" које код публике стварају одређене позитивне или негативне асоцијације. Политичари су најчешће свјесни ових процеса, па своје говоре или саопштења употпуне таквим терминима. Наиме, теоретичари термине који садрже асоцијације према неким другим појмовима означавају као „полуге", које се неминовно разликују у односу на различите културне контексте. Потребно је нагласити да те ријечи саме по себи не морају бити манипулативне, али могу бити у одређеном контексту (у комбинацији са афективном манипулацијом). Што се тиче Републике Српске, навешћемо оне које се најчешће користе:

- Полуге врлине: демократија, заједништво, мукотрпан рад, људска права, Бог, доброта ...

- Полуге отрова: терориста, агресор, демон, непријатељ, рушилац, исконски покварен ...

- Полуге ауторитета: „Ја вам кажем", „Кад сам вас ја преварио?" „Могу да посвједочим о невјероватним успјесима" ...

- Полуге заједништва: наш успјех, наш понос, солидарност, успјех нације, велика земља ...

Полуге треба откривати само у односу на контекст, односно оне су манипулација само онда када на вјештачки начин повезује два појма/процеса. На примјер, „Побједа спортисте је успјех цијеле нације" је амалгам, јер не постоји логичка веза између успјеха појединца и припадности одређеној друштвеној групи.

УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА

Одговорно новинарство захтијева одговорне медије, одговорне новинаре и одговорну публику. Не треба бити превише оштар: већина манипулације се не одвија свјесно, већ се догоди због незнања, немара, брзине или нечег другог. Међутим, то не може бити изговор, па је откривање манипулације задатак првенствено новинара и уредника, како би радили у интересу јавности. На основу књиге Изманипулисана реч, препоручујемо ову табелу свима који се желе бавити откривањем манипулације у медијима. Овај модел ће се користити и за анализу текстова на овом сајту: првенствено за анализирање телевизијских политичких емисија, јер оне имају велику гледаност и простор за већи утицај на емоције публике. Приликом анализе се прво детектују одређени облици манипулације и њихов број понављања, па уколико садрже најмање три технике - јасно је да текст заслужује да буде анализиран.

Као што је речено на почетку текста, манипулација је опасна због самог процеса и начина дјеловања: они који су предмет манипулације нису свјесни утицаја, већ су увјерени да доносе самосталну одлуку или тумачење. Одговорно новинарство и одговорна публика не смију користити аргумент незнања као изговор, већ активно радити у општем друштвеном интересу.

Извор текста: medijskaslika.org