Пошто сам био студент информатике и живео у студентском дому и коjем су већина станара били студенти техничких наука, моj поглед jе пристрасан. Замолио бих читаоце да се уздрже од прераних осуда. Иако уистину jесам мање упознат са дешавањима ван свог факултета, примећуjем да ситуациjа ипак ниjе драстично боља. Истина може да боли и веруjем да ће део студената бити увређен или збуњен. Ко jе оваj деда и зашто смара?

На писање критике сам се одлучио jер сматрам да осим личне судбине, погрешно усмеравање од ране младости негативно утиче и на будућност Србиjе. Као и већина студената, морао сам да из малог места (Гроцке) дођем у велики град (Нови Сад) на студиjе. Убрзо сам научио да студентски дом ниjе старачки дом, те да би требало да се навикнем на свакодневну буку и журке. Како сам по природи скептик, кроз студиjе сам се водио изреком да не треба слушати савете других студената, а поготово не оних вечитих. Убрзо сам сазнао да су наjгласниjи пренели превише испита да би остали у дому. Након опаски да ми праћење предавања ниjе потребно, решио сам да потражим себи боље друштво. Ипак, морао сам да се запитам коjи jе узрок два фундаментално другачиjа поглед на студиjе.

Сматрам да одговор лежи у одређеним социjалним и политичким аспектима живота на нашем поднебљу. Осим што долазе из малих места и села, добар део студената jе из радничких породица. У овоме нема ништа лоше, већ напротив представља велики потенциjал за развоj наше земље. Иако трошкови становања у граду (за студенте коjи не живе у дому), као и самофинансирања нису мали у односу на просечна примања, усудио бих се да кажем да jе студирање ипак далеко лакше приуштити у односу на Америку. По мом личном мишљењу, доступност школства jе кључна за спречавање неконтролисаног економског раслоjавања. На жалост, наши студенти ово не разумеjу и због тога своjе време проведено на студиjама не користе ефикасно.

Проблем jе што када дођу у нову средину, бруцоши не разумеjу сасвим шта нова средина представља. Живот у граду пре свега виде као прилику за провод, и сам долазак у град виде као довољан успех. Како се од бруцоша очекуjе да на факултету наставе стицање нових знања из жељене области (иако се у пракси увек очекуjе одређени ниво предзнања чак и из непознатих области), сулудо jе кривити искључиво студенте за њихово (незрело) понашање. Иако, уистину, бруцоши више нису код учитељице, да ли би улога универзитетских професора требало да буде делом и васпитна? Иако сам се лично определио за рад у индустриjи, незамисливо ми jе да професор треба да остане нем на дух коjи негативно утиче на резултате испита.

Са порастом животног стандарда у комунистичкоj Jугославиjи, краjем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века, настао jе концепт студентског живота. Вероватно први пут у историjи, школовање jе постало асоциjациjа за забаву, а не рад. Иако Jугославиjе одавно нема, концепт студентског живота се и даље пажљиво негуjе. Одмах по упису на студиjе, бруцоши су бомбардовани са свих страна бруцошиjадама, електриjадама и позивима на учлањење у безброj студентских организациjа. Ту је, наравно, и холивудска хиперпродукција имагинарног студентског живота као забаве. Овиме се код младих ствара jедна погрешна концепциjа, како школовања, тако и живота. Додатно, овиме се нарушава углед школства. Али, наjвећа jе ипак штета коjа се наноси поjединцима коjи подлежу овом штетном утицаjу. ИТ индустриjа jе окрутно и веома такмичарски ориjентисано окружење.

Какве су шансе за опстанак уколико одбацимо учење лекциjа коjе се тешко уче по завршетку школовања, а коjе су неопходне? Пораст животног стандарда jе увек био праћен настанком потрошачког друштва. Настанак потрошачког друштва на нашим просторима jе био шездесетих година 20. века. И даље, у нашем народу потрошачки идеали из периода комунизма попут одласка на море живе. Границе ове опсесиjе су готово комичне! Иако су данашња времена далеко од благостања, потрошачко друштво пружа броjне погодности онима коjи желе да буду просечни. Ово негативно утиче на вољу за стваралаштвом. Готово jе немогуће обjаснити некоме зашто би требало учити, или радити, ако jе животни стандард довољан да обезбеди куповину увозне одеће или одлазак на море.

Лично никада нисам разумео опсесиjу студената за учлањење у студентске организациjе. Претпостављам да се ради о сплету неколико здравих тежњи: жеље за друштвеним животом, жеље за хобиjима као и жеље за повезивањем са људима из струке. Такође, студенти су често доведени у заблуду како jе навођење чланства или учествовања у огранизационим активностима корисно при запошљавању. Истина jе да се послодавци не обазиру и то не сматраjу релевантним искуством. Моjа критика се односи на студентске организациjе намењене студентима електротехнике и рачунарства, првенствено. Као студент, радо сам са друштвом са психологиjе ишао на радионице коjе огранизуjу њихове организациjе, и коjе су поучне и примерене. Студенти информатике су занимљиви за анализу управо из разлога што jе често видно да нису на студиjама због свесне воље за бављењем ИТ-jем. Наравно, ниjе никакав проблем уколико неко не жели да се бави одређеним занимањем. Проблем jе што повећање уписних квота мора да прати и повећање броjа дипломаца.

Константно обарање критериjума наноси штету оним студентима коjи заиста jесу талентовани и заинтересовани. Давање прилике свакоме да се школуjе jе здрав идеал коjем тежи свака држава коjа има амбициjе за остваривање одрживог напретка. Погрешно jе омогућити да свако може да заврши школу. Другим речима, школству jе потребна jеднакост прилике, а не jеднакост остварења. Када сам био дете, jош увек се могао чути одjек времена када jе програмирање било авангарда. Та времена су, на жалост, одавно прошла. Сада jе одjек значаjно угушен буком маркетинга. Данас би свако желео прогамерске паре, али нико ниjе свестан колики бол у души носе програмери. Због тога, са жаљењем посматрам све мању жељу за стваралаштвом код студената. Иако рачунарске науке нису jедина погођена област, проблем jе нешто изражениjи jер тренутне економске прилике подстичу људе на упис студиjа из ове области. Тако већ годинама гледам како студенти, по завршетку живота из баjке, често налазе послове коjи по захтевности не одговараjу универзитетском образовању.

Разлог овоме нису искључиво тренутне економске прилике. Студенти коjи од почетка студиjа нису разумели смисао студиjа, нити су имали жељу за нешаблонским размишљањем, ни по завршетку студиjа не виде разлику између озбиљног и неозбиљног посла. Чак су ми се и професори за време студиjа жалили како по савладавању основих лекциjа, студенти губе интересовање. Увек се растужим када видим колики броj дипломаца носи звања инжењера рачунарства, а да притом не разуме суштинске концепте сакривене испод технологиjа коjе свакодневно користе. Jер ако то ниjе посао инжењера, шта jе? Времена коjа очекуjу човечанство су кризна. Али криза неће бити само материjална, него пре свега духовна! Jедине вештине коjе ће моћи да нас спасу су знање и способност за сагледавање шире слике! На жалост, нити животне околности, нити школство, не подстичу формирање наведених вештина! Док нам стварност не буде ударила шамар, неопходно jе подићи свест о изазовима савременог доба. Са развоjем вештачке интелигенциjе, део шаблонских занимања ће бити елиминисан. Али људску аутентичност ниjе тако лако заменити и она ће морати да остане на цени! Сматрам да би у здравом друштву главну улогу у формирању система вредности требало да имаjу родитељи. Али никако не смемо занемарити ни улога школства. Ипак, времена се мењаjу и не можемо очекивати од родитеља да се баве свиме. Неопходно jе да факултети престану да себи нарушаваjу углед промовисањем пиjанки и да као алтернативу понуде образовне ваннаставне активности. Омладина представља будућност сваке државе, и узалудно jе уздати се у развоj науке и технологиjе уколико jе осим самог квалитета рада неадекватан поглед на улогу и важност рада. Не сматрам да jе решење увести правила слична америчким универзитетима коjа експлицитно забрањуjу сарадњу између студената на изради студентских проjеката.

Системе вредности засноване на такмичењу и неприjатељству сматрам дубоко погрешним. Свако велико дело ствралаштва у науци и техници створено jе сарадњом. Наравно да решење ниjе ни толерисање преписивања и варања на испитима. Довољно би било поставити критериjуме коjи одговараjу универзитетском образовању. Самим тиме би и стил живота као и ниво посвећености и љубави према науци морао да прати ниво коjи се очекуjе од студената. Без националне интелигенциjе не можемо очекивати ни националну обнову. Нажалост, студентске журке, махање заставом и провлачења на испитима не могу да произведу националну интелигенциjу. Историjа српског народа jе била бурна и хватање корака са светом у неповољним околностима никад ниjе био jедноставан задатак. У књизи Чуjте, Срби!, Арчибалд Раjс jе критиковао српске студенте у иностранству. Сматрао jе да jе знање остаjало површно, књишко и да се ниjе стапало са духом. Иако данас имамо своjе универзитете, критика остаjе релевантна. Ипак, здраве темеље jош увек имамо. На нама jе да одлучимо - хоћемо ли да жмуримо, или ћемо да се усудимо и да погледамо у провалиjу пред коjом стоjимо?

Поднаслов „Крв на асфалту“ је разумљив, а ни „Слово“ није толико загонетно ако знамо да је у црквенословенском „слово“ било „реч“. Дакле: „Реч пацана. Крв на асфалту“. Пацан би се могло на српски превести као „тип“, „лик“, „момак“ или пак, „јуноша“. Право значење ове речи је необично и у изворном руском. „Пацан“ се први пут појавио 1928. године код Шолохова у Тихом Дону у значењу „млађи деликвент“. Овакво тумачење и данас држи воду, али је реч постала неутралнија, ближа енглеском guy, као у наслову серије FamilyGuy. У руској хит серији, већина главних ликова су пацани, односно „матаљчики“, припадници тинејџерских уличних банди око којих се врти цео заплет. Ко није у банди, добије етикету „чушпана“.

Ако вам ови термини не звуче превише словенски, осећај вас не вара. У питању је сленг повезан са татарским језиком, који припада туркијској групи језика. Ништа необично с обзиром на место радње: град Казањ у републици Татарстан, где више од половине становништва чине Татари. Ту се касних седамдесетих година прошлог века јавио „казањски феномен“, односно формирале су се банде малолетника које су имале унутрашњу хијерархију. У савремено доба, један бивши члан банде написао је књигу о својим искуствима која је послужила као испирација за серију. Аутор монографије је чак унајмљен као консултант на изради сценарија. Малолетничке банде су добијале имена према делу града у ком су настале, па се тако група коју пратимо у серији назива Универсам, према Универсамском крају. Овај назив је измишљен, али називи других банди су стварни, попут Чајника. Правила унутар банде су строга, али јасна: збор у крају сваки дан; једини изговор за изостанак је смрт мајке или проблеми с полицијом. Ко хоће да ступи у банду, мора прво да се испред свих потуче са постојећим чланом.

Тиме долазимо до лика АндрејаВасиљева, дечака који одраста у блоковима Казања и има дар за музику. Када га наставница енглеског задужи да подучи свог вршњака Марата, који је члан банде, Андреј пожели да постане матаљчик и ту почиње прави заплет. Видимо како ове тинејџерске „групировке“, како их је означила полиција, у почетку имају безмало корективну улогу у друштву, помажући породицама својих чланова. Добар део њих ће касније, током смутних деведесетих, израсти у праве криминалце, попут оних које смо гледали у Сашиној екипи (Бригада), али и домаћем филму Видимо се у читуљи (1994). Заправо, једна од сцена је истоветна српском документарцу: црно-беле слике преступника-глумаца са именима правих криминалаца и начином на који су касније скончали. Једина разлика је што Слово пацана приказује њихове саме почетке, када су још увек били деца.

Реакција друштва на појаву ових групица оличена је кроз полицијског инспектора Иљдара, као и организацију комунистичке омладине, нешто попут СКОЈ-а, који желе да преваспитају омладинце, пре него да их слепо кажњавају. Ту долазимо до шкакљивог питања како су данашње руске власти, које се наново надгорњавају са Западом, реаговале на ову провокативну серију која обилује насиљем. Када су аутори серије најавили кастинг у Казању, локалне и покрајинске власти су им забраниле снимање, јер су се бојали да ће им град изаћи на зао глас. То је заправо тачно, јер савремени Казањ, или како га често називају, „трећа престоница Русије“, данас изгледа потпуно другачије у односу на пре четрдесет година. Због тога су све сцене снимане у Јарослављу, ближе Москви.

Тачку на расправу о евентуалној забрани серијала, ставио је нико други до славни руски режисер Никита Михалков. Сматрао је да је бојазан да ће савремена омладина поћи путем ликова са малог екрана „огромна глупост“, док је режисер, Андреј Золотарев, рекао да је главна порука Слова пацана да „зло рађа зло“. Тако је серија од степње да ће бити забрањена, стигла до тога да ће највероватније ове године бити приказана на каналу са националном фреквенцијом, наравно, уз ознаку „18+“. И не само то, почетком 2024. године креће снимање друге сезоне (прва има осам епизода). Судбине многих ликова су остале неразрешене, иако је наратив мајсторски заокружен. У уводној сцени прве епизоде видимо Андреја како свира на клавиру, што је уједно и завршна сцена последње епизоде. Ипак, композиција и контекст су се радикално изменили како би одразили промену која се десила у његовом животу, као и у животима других протагониста: од класичне музике до „Седаје ноћи“ [„Сива ноћ“], поп-шлагера Јурија Шатунова. Иначе, серија је подсетила публику на многе друге извођаче из осамдесетих и њихове хитове у новом аранжману.

Све у свему, Слово пацана. Крв на асфалту оживљава тематику која је за данашњу руску омладину историјска, јер нису искусили живот у Совјетском Савезу. Популарност серије може се објаснити и тиме што је негде између масовне продукције сапуница руске кинематографије и пуке имитације тематике са Запада. Са невеликим буџетом од сто милиона рубаља (око 120 милиона динара), аутори су успели да прилагоде словенски културни феномен модерном тржишту забаве у облику бинџовања серија путем онлајн сервиса.

Последњих година, у америчкој јавности се све више говори о резултатима истраживања која показују како је број блиских пријатеља становника САД у паду последње три деценије. 1990. године, 40 одсто мушкараца је изјавило да има 10 или више блиских пријатеља, док је 3 одсто изјавило да нема блиских пријатеља. 2020. године, број мушкараца који имају 10 или више блиских пријатеља је опао на 15 одсто, док је број мушкараца који немају блиских пријатеља порастао на 15 одсто[1].

1990. године, 28 одсто жена је изјавило да има 10 или више блиских пријатеља, док је 2 одсто изјавило да нема блиских пријатеља. 2020. године, број жена које имају 10 или више блиских пријатеља је опао на 10 одсто, док је број жена које немају блиских пријатеља порастао на 10 одсто (преузето са: https://www.americansurveycenter.org/why-mens-social-circles-are-shrinking/ ).

У тренутку писања овог текста, није било доступних упоредивих истраживања на нашим просторима (Србија и бивша Југославија). По једином доступном истраживању над адолесцентима узраста од 13 до 18 година, 37.6 одсто адолесцената је изјавило да има више блиских пријатеља , 53.8 одсто да има неколико блиских пријатеља, 6.9 одсто да има једног блиског пријатеља, док 1.7 одсто нема ниједног блиског пријатеља[2]. Важно је нагласити да због ограничене старосне групе, истаживања нису упоредива.

Други појам присутан у америчкој јавности, како стручној тако и широј је недостатак додира (енгл. touch starvation, touch hunger). Под овим појмом, подразумева се стање неспокоја изазвано недостатком физичког додира. Овај појам не потиче из психологије или медицине, већ из колоквијалне употребе. Та чињеница не негира постојање појаве, иако је без истраживања немогуће одредити детаље о распрострањености.

Овај појам је присутан и у домаћој јавности, како у новинама, тако и у блог објавама стручних лица (психијатара и психотерапеута). У жижу јавности појам је дошао са епидемијом корона вируса и закључавањем.

Истраживања су показала везу између задовољавајућег друштвеног живота и бољег здравственог стања и дужег живота[3]. Такође, истраживања су показала како физички додир изазива лучење окситоцина, хормона који утиче на осећање блискости и који подстиче осећање стабилности[4]. Да ли је довољно да резултате истраживања прихватимо као такве, или је потребно да у њима потражимо дубљу поуку? Јако важан фактор у доживљају додира јесте и контекст у којем се он десио. Ово нас упућује на дубљи разлог, заснован у психолошким потребама човека.

Алфред Адлер (широј јавности познат по увођену појмова комплекса ниже и више вредности) је сматрао, угледајући се на закључке Чарлса Дарвина, да је због (релативне) физичке немоћи људима неопходан живот у заједници. Људи се рађају са осећањем немоћи које покушавају да савладају целог живота. Ово је, наравно, могуће учинити на здраве и нездраве начине. Као здрав начин, видео је учествовање у заједници. Као неке од нездравих начина, сматрао је одбијање учествовања у заједници, тражење изговора за бежање од изазова и кривљење других за неуспех. Сматрао је да култура има кључни значај у опстанку човека и да је настала из неопходности живота у заједници.

Суштински проблем није само мањи број пријатеља или одсуство физичког додира. Иако као статистички показатељ могу да наговесте негативне промене у друштву, темељнија анализа је неопходна. Прави проблем је све веће осећање отуђености, односно недостатка блискости. На жалост, индивидуализам и отуђеност су особине индустријализованих друштава. Одсуство заједништва за човека није природно, јер је управо живот у заједници обезбедио услове у којима људи данас живе.

Неопходно је нагласити разлику између појмова самоће и усамљености. Под самоћом подразумевамо стање у којем појединац, без присуства јавности, проводи време. Самоћа омогућава учење, напредак и стваралаштво. Неопходна је за сагледавање света, како спољашњег, тако и унутрашњег. Самоћа је заслужна за сва велика стваралачка дела (како уметничка, тако и техничка) којима се дивимо. Усамљеност је стање непријатности изазване одсусвом блискости и заједништва. Особа која је сама не мора да буде усамљена. Све чешћи случај данас је осећање усамљености, упркос обиљу људи као и садржаја, како из виртуелног, тако и из стварног света.

Тренутна опасност по човечанство је сукоб дугорочног интереса човечанства и краткорочног интереса потрошачког друштва. Дугорочно, човечанство је одрживо искључиво уколико појединци могу да напредују кроз стваралаштво и сарадњу са друштвом. Краткорочно, произвођачи бројних бескорисних производа не би освојили ни тренутак пажње јавности уколико би фокус био на стваралаштву, уместо потрошњи. Још суровија истина је да напредак корпорација управо зависи од подстицања сујете.

Суштина стваралштва је остављање дела које превазилази живот ставароца, као и времена у којем живи. Због тога, стваралаштво је нераскидиво са осећањем заједништва. Насупрот томе, суштина потрошачког друштва је занемаривање било кога осим појединца и његових жеља. Иако на први поглед делује да појединац може да ужива у бесконачној себичности која му се препоручује, резултат је сасвим супротан. Изолованост је неприродна, те не постоји адекватан дугорочан механизам за ношење са оваквим осећањем. Најчешћи ћорсокаци у које води усамљеност су депресија и болести зависности.

Осећај заједништва и стваралштво никада неће бити вредности које ће потрошачко друштво подстицати. Човек којем су на првом месту породица, пријатељи и стваралачки рад никада неће трошити новац на непотребне производе којима су тржни центри преплављени. Али, оваквом системском променом приоритета човечанство залази у ћорсокак. На личном плану, резултат ће бити отуђени и несрећни појединци. На глобалном плану, резултат ће бити нефункционално друштво које није у стању да створи напредак.

Никако не смемо потцењивати ни дигиталне индустрије које директно злоупотребљавају усамљеност. Вероватно најјачу индустрију усамљености чине порнографски сајтови. Као наставак, десио се и успон платформе OnlyFans[5], која поред приступа порнографији омогућава и комуникацију са произвођачима порнографије. Иако порнографија није нова појава, бесконачна доступност путем интернета, као и зависност од погрнографије јесу. Иако тема отворене дебате, сматрам да је утицај порнографије штетан.

Такође, многе стриминг платформе омогућавају комуникацију са стримерима. Управо је тај привид блискости узрокован комуникацијом, макар и површном, оно што чини да корисници плате претплату. Стање које ово изазива код чланова публике се назива парасоцијална веза (енгл. parasocial relationship). Карактерише је осећање блискости са особом која чак ни не види члана публике као индивидуу. Иако је овде неоспорна велика лична незрелост, уколико је одређена појава иоле масовна, морамо да поставимо питање који су то друштвени фактори који је подстичу.

Као узрок опадања осећаја заједништва, видим комбинацију неповољних животних околности и неадекватног система вредности. За формирање пријатељстава, пре свега је потребно континуирано провођење времена у колективу. Због школовања и посла, људи су све чешће приморани на селидбу. Рад од куће, иако је неоспорно донео предности, значајно онемогућава друштвени живот. Упарено са општим неразумевањем сопствених потреба, за које поред индустрије морамо да окривимо и школски систем, резултат је нарастајуће осећање усамљености.

Ипак, годинама је интересовање за психолошке проблеме човека у порасту. О томе сведочи и брза популарност коју стичу све јавне личности које се одлуче да говоре о датој тематици. Тако највећа предност интернета постаје главна мана. Поред велике количине садржаја објављеног од стране стручних лица, лако се наилази на садржај који представља карикатуру модерног времена. Нарочито упечатљива личности из те сфере је Ендру Тејт.

Са нарастањем изазова свакодневног живота, неминовно ће расти и притисак који трпе појединци. Додатно отежавајућа околност по стање појединаца биће култура која не задовољава основне човекове потребе за заједништвом и разумевањем. Такву културу ће подстицати интересне групе које на прво место стављају своје краткорочне циљеве. Поучени дешавањима данашње Америке, можемо поставити животне приоритете. Наравно, решавање овако суштинског проблема у неповољном окружењу неће бити једноставан задатак.

Штетних дођагаја је у историји човечанства било на претек. Однос човека и заједнице је вероватно један од првих (али и најкомплекснијих) проблема са којима се човек суочио. Тренутну кризу видим као само један од многобројних изазова у развоју и напретку човечанства. Првобитна искушења решена су увођењем различитих ограничења, груписаних под мојмом морала. За превазилажење модерне кризе усамљености, стари поглед ограничења која спречавају штетно није довољан. Суштински изазов су ограничења од ствари које нису довољно корисне.

Управо овде видим потенцијал за напредак школства, као и приступа у васпитању. Здрав однос према друштву подразумева здрав лични идентитет. Окренутост ка стваралаштву је неопходан чинилац здравог идентитета. Немојмо се заваравати утопијским предвиђањима о светском благостању. Позиција и даље би могла бити искључиво изазовна, али не и неподношљива. До сада није пронађен начин да се истинске потребе угуше. Тако да ће увек бити присталица заједнишва - а наша је улога да им освестимо истинске потребе које су пригушене.

[1] https://www.americansurveycenter.org/why-mens-social-circles-are-shrinking/

[2] https://www.dps.org.rs/wp-content/uploads/2023/08/Kongres-psihologa-2023-Knjiga-rezimea-2023-08-26.pdf

[3] https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3150158/

[4] https://elifesciences.org/articles/88215, https://www.health.harvard.edu/mind-and-mood/oxytocin-the-love-hormone

[5] Иако ова платформа омогућава приступ плаћеном садржају стваралаца свих струка, 98 одсто садржаја чини порнографија.

Она дане проводи претежно сама, у селу у Босни, које полако изумире. Мој деда, а њен супруг је преминуо пре неколико година, а њихова деца и унуци живе на различитим странама света. Иако је сви обилазимо неколико пута годишње, чињеница је да добар део године проводи сама. Тек понеки сусрет са комшијама или одлазак у месечну набавку у први већи град, њој пружа задовољство. Задовољство јој пружа и гледање различитих ТВ квизова знања на националним фреквенцијама (не поседује кабловску телевизију), као и припремање пите од кромпира или домаћег хлеба, заливање цвећа, окопавање баште, брига о кокошкама, плетење корпи од прућа. Ипак, ја моју бабу никада нисам чула да изговара да јој је досадно, упркос чињеници да нема много интеракција са људима у току дана.

С друге стране, недавно сам, сасвим случајно, одгледала видео, односно анекту на тему: Шта вас више плаши: да будете сами са собом без мобилног телефона или…

На улицама Чикага, јутјубер је заустављао случајне пролазнике, махом младе људе и постављао им је поменуто питање. Оно што је занимљиво јесте што je друга опција увек звучала необјашњиво застрашујуће, бар је у мени изазивала осећај нелагоде и неухватљивог страха.

Да ли вас више плаши да будете сами са собом без мобилног телефона или да пронађете члана породице у стану без свести?

Да ли вас више плаши да будете сами са собом без мобилног телефона или да сазнате да болујете од неизлечиве болести?

Да ли вас више плаши да будете сами са собом без мобилног телефона или да све око вас буде разрушено и спаљено јер је почео рат?

Да ли вас више плаши да будете сами са собом без мобилног телефона или да остане без крова над главом?

Ипак, ти млади људи нису оклевали са одговорима, и дефинитивно нису осетили језу која се на мојој кожи назирала док сам слушала о ,,другим опцијама''. Сви су једногласно одговарали да их више плаши да буду сами са собом.

Размишљајући о њиховим ''ко из топа'' одговорима, нисам могла а да се не запитам, зашто им помен на самоћу леди крв у жилама? Парадоксално је што сам све те младе људе могла сам да замислим како објективно говорећи, сате проводе изоловани у своја четири зида, приковани за мали екран у којем је читав један ,,свет''. О каквом страху од самоће је онда реч?

А онда сам се сетила речи Моме Капора који је на племенит начин објаснио да је њихова слабост заправо њихов страх:

Не треба се плашити самоће. Она је племенита, она је део нашег живота, баш као и окупљање. Али њу не може свако да издржи! Она није за слабе, који непрестано морају да буду окружени другима да би заборавили колико су слаби.

Афирмишући идеју о племенитости самоће, Капор указује на важност прихватања времена проведеног са самим собом као драгоценог аспекта живота. У савременом друштву које је често преплављено спољним стимулишућим факторима, може се размотрити како су друштвене мреже, стална повезаност и брза доступност информација, можда и довели до губитка осећаја за унутрашњи свет појединца. (Друштво спектакла) Кроз самоћу, људи су од давнина проналазили простор за интроспекцију, саморазумевање и лични раст. Напослетку, и неке од најлепших самоспознаја најчешће долазе у самоћи.

Осим Моме Капора, и Шопенхауер истиче да: У самоћи бедник осећа сву своју беду; велики дух сву своју величину.

Шопенхауерова тврдња се такође може се размотрити у светлу савремених социјалних притисака. Друштво често поставља стандарде и очекивања која појединци осећају, а страх од самоће може бити резултат потребе за друштвеном валидацијом. Анализирајући ово у контексту савремених феномена, као што су виртуелни свиђићи (лајкови) и коментари на друштвеним мрежама, вреди размислити на који начин људи мире свој унутрашњи свет са спољашњим очекивањима.

У суштини, оба ова филозофско-уметничка концепта нуде алтернативни поглед на страх од самоће, позивајући људе да пронађу вредност и снагу у тренуцима интроспекције и личног раста. Способност суочавања са самоћом постаје, према овим перспективама, мерило унутрашње снаге и величине појединца.

Међутим, питање које би требало размотрити јесте, да ли је те младе људи страх од самоће, усамљености или је посреди нешто друго, попут досаде?

Када живиш у свету и у времену где ти спољни утицаји чак ни не дозвољавају да будеш сам, да ли је то онда страх од самоће или страх до досаде? Можда се под самоћом крије страх од губитка конекције, изгубљене припадности у свету који је непрекидно повезан друштвеним мрежама и виртуелним комуникацијама. (Врли нови свет). Зато стална потреба за друштвом може бити не само потрага за људским погледима, већ и за константном потврдом, у виду свиђића и коментара, који наравно долазе уз виртуелну интеракцију.

Осим тога, досада може бити симптом недостатка стимулације и изазова. Млади људи, окружени брзим технолошким напретком и сталним протоком информација, могу осетити извесну досаду када се налазе сами са собом, без активности која би их задовољила на истовремено, интелектуалном и емоционалном нивоу, те зато и непрестано сежу ка виртуелном свету.

Зато је оправдано запитати се, шта то тачно збуњује у њиховим одговорима? У свету, где се непрестано и неуморно промовише идеја ,,да смо сами себи довољни'', наилазимо на парадокс.

С једне стране, друштво нас подстиче да се окренемо сами себи, да развијамо своје личне интересе, таленте и аутентичност. Међутим, истовремено смо бомбардовани спољним утицајима, нарочито путем друштвених мрежа, које често служе као платформа за константну дистракцију и спољашње потврде. Зато ти покушаји индивидуализације и јесу отежани јер смо стално преплављени информацијама које долазе споља, уместо да се фокусирамо на унутрашњи развој. Уместо да стремимо ка дубљем разумевању властитих вредности, често тежимо спољашњој потврди.

Зато питање праве социјализације постаје кључно у овом контексту. Да ли константна повезаност путем друштвених мрежа и брза доступност информација стварно доприносе дубоким међуљудским односима или нас држе на површини? Може се закључити да, упркос виртуалној повезаности, многи људи суштински остају усамљени јер им недостаје дубља веза са светом.

За крај, хајде да размотримо вредносни пример моје бабе, која проналази радост и испуњење у миру и самоћи у свом селу у Босни. Иако у први мах одају утисак досадних, устаљених радњи, њено задовољство је управо у тим једноставним радњама попут припреме пите, бриге о башти и кокошкама или у гледању телевизијских квизова. Њено искутво сугерише да, упркос савременим притисцима и контрадикцијама у вези са друштвеним очекивањима, постоји лепота и снага у тренуцима дубоког повезивања са сопственим бићем.

Очигледно је да тема односа појединца према свету, као и класификација начина понашања који се сматрају одрживим, односно неодрживим није нова. Ипак, као нови феномен, почетком прошлог века, јавио се жанр књига грубо назван "лични напредак". Најутицајнија књига приликом популаризације овог жанра била је Како освојити пријатеље и утицати на људе Дејла Карнегија (How to Win Friends and Influence People, Dale Carnegie). Бестселер новијег датума је 7 навика успешних људи Стивена Ковија (The 7 Habits of Highly Effective People, Stephen R. Covey).

Поред две књиге које су најпознатији представници жанра, постоји безброј издања чији су главни мотиви: успех (апстрактан појам), продуктивност, партнерски односи. Као проблем, писци издвајају појединца и његове "неправилне" обрасце размишљања. Неправилни су они обрасци који не криве појединца за ситуацију у којој се налази и који не "сагледавају ширу слику", односно, који не воде рачуна "о интересу свих страна". Променом начина размишљања у "позитиван", оне обећавају читаоцу излазак на пут који ће га учинити бољим од других. Битан мотив овог жанра је такође да "није битно победити у игри, већ бити играч".

Иако савети звуче здраворазумски, поставио бих следеће питање: шта ново они доносе у односу на класично васпитање и елементарне вештине понашања у друштву? Због тога, желео бих да анализирам околности које су довеле до популарности овог жанра. Неопходно је разумети околности у друштву (пре свега, индустријализацију) и њихов утицај на појединца. Такође, није занемарљив ни специфичан утицај који читање књига оставља на читаоце.

Као главни извор осећања издвојености и отуђености у појединцу, Ерих Фром види индустријализацију, живот у великим градовима као и нестанак традиционалног система вредности. Уско специјализована занимања као и велики градови препуни реклама и огромних зграда чине да се појединац осећа незнатно у односу на систем који је сам створио. Нестанак традиционалног система вредности, иако је ослободио човека традиционалних оквира, није понудио нови правац развоја.

Излаз из овог осећаја безначајности је био "бекство од слободе" у тоталитарна друштва комунизма и фашизма.

"Најбоља је она књига која ти говори оно што већ знаш", говорио је Џорџ Орвел. Речник и књижевни стил ових књига је крајње једноставан (односно, сиромашан). Може се слободно рећи да овај жанр представља карикатуру времена у којем живимо. Са једне стране притиснут нереалним очекивања, а са друге стране ограничен својим скромним могућностима, читалац верује да ће наћи спас. Читајући савете, види своју сврху у неоспорно хаотичном окружењу.

Иако је употребна вредност ових савета скромна (усудио бих се да кажем и безначајна), оне читаоца испуњавају оптимизмом. Стога, можемо рећи да оваква литература представља својеврсан плацебо. У непредвидивом окружењу, оне констатују улогу појединца и уверавају га да је на путу напретка, чак и у комплетном одсуству објективних мера попут повећања плате или рада на одговорнијим задацима.

Стога, да ли их можемо сматрати безазленом појавом? Рекао бих никако! Улепшавање истине и отворено лагање читалаца никако није безазлено! Бављење споредним уместо суштинским темама наноси штету напретку друштва! Објективни утицај ових књига је кочење истинског личног напретка. Који је онда прави начин за остваривање личног напретка? По мојем виђењу, лични напредак се састоји из три нераздвојне целине. Прву целину је најједноставније описати (али најтеже применити) - суочавање са свакодневим изазовима живота. Не постоје два иста живота, те није могуће ни да постоји објективна формула за успех. Другу целину чини изучавање стручне литературе из одређене струке, као и праћење релеватних дешавања и трендова у струци. Трећу целину чини изучавање уметности, која омогућава увид у времена, ситуације и животе можда нећемо доћи непосредно у контакт. На жалост, ово је вероватно најпотцењенији вид личног напретка.

Ово је била парафраза реченица из романа Слободана Владушића ,,Омама“ у којем је Милутин Топаловић нестали радник из Србије, чије постојање би било избрисано као да га никада и није било, да није било Милоша Црњанског којем је, из, другим јунацима, необјашњивог разлога, било изузетно стало да пронађе сународника у туђој земљи. Поменути роман и путопис Милоша Црњанског ,,Ирис Берлина“ помогли су ми да не лутам махнито као туриста и правим много лажних успомена, већ само да лутам махнито као путник (јер град лутање и махнитост углавном и нуди) и направим само по коју фотографију која вреди због „хуманости тренутка у којем је настала“ (непознат аутор, могућа парафраза). Да моје тинејџерске године нису биле улуд потрошене, већсу донекле протицале у васпитању и сазревању, показала ми је прва станица на којој сам застала као туриста купивши хладно пиво и wurst – то је била станица ЗОО из чувене књиге ,,Ми деца са станице ЗОО“ Кристијане Ф. Осећање које ме је прожело било је троструко дивно – лепота, захвалност и понос због сазнања да у овом случају нисам само туриста који пије пиво и једе wurst, већ путник којег многе емоције везују за место на којем се нашао први пут, а све то захваљујући култури читања. Ту је настала и прва фотографија мене у Берлину. Присетила сам се себе у време када сам читала ту књигу, својих веровања, страхова и размишљања, умела сам нешто и да испричам другима и поделим своје изненађење како је сасвим случајна станица нашег обиласка, дакле ненамерно заустављање, била баш та станица о којој сам размишљала пре више од десет година никако не слутећи да ћу је видети и доживети.

Берлин је велик и сив град који не припада никоме и припада свима. Педесет посто становништва чине Немци, а остало су људи са свих страна света. Берлин прати глас да је град културе и уметности, музике, журки, дроге, слободе и једнакости. Историја је више на мишићима него што се заиста осети било каква прошлост овог града. Берлински зид је пре свега добар извор прихода кроз туризам него што заиста уме да исприча причу, мада шапуће. Пад Берлинског зида је најважнији догађај у новијој историји Берлина и потпуно се уклапа у оно што Берлин промовише – слобода, људска права, заједништво, али под строгом присмотром да се ничија индивидуалност не угрози. Тако да све то делује натегнуто и лажно на моменте – продавци су изузетно љубазни на касама у Мек-у и Бургер Кинг-у, осмехују се, желе леп дан, али купци остају смркнути, одлазе без поздрава и осмеха, те се стиче утисак да је касирима наређено да буду љубазни и осмехну се, то им је у опису посла. Да они не могу бити спокојни, потврђује и пријатељица која се тамо преселила пре три године. Каже да они имају малу плату и да не зна како плаћају кирију, сигурно мора бити још три човека (цимера, не породице) у том стану (малом) да би се покрили трошкови. Гледам лице једне Индијке која ради на каси у Бургер Кинг-у размишљам шта она добија од овог града и колико ли му тек даје. ,,Њему се чини да не постоји град у коме се мање верује у човека од Берлина“[1] , мисао је јунака Црњанског из романа ,,Омама“.                                                                                                            

Пријатељица прича како је, у том граду, са људима слично и  у ИТ индустрији -  лажни осмеси и љубазност. Она не може да нађе пријатеље на послу јер су сви такмичарски настројени, не због жеље да буду најбољи, него из страха да не буду замењени уколико се појави неко ко може да уради више и брже од њих. Нерадо ћаскају са колегама током радног времена (иако им је вероватно и то у опису посла, да се труде да буду лежерни колико год да се убијају од посла) али и након радног времена је тешко одржати континуитет у дружењу – другарица каже да отказују уговорена дружења у последњем моменту јер им се указала нека друга прилика да се боље забаве, да се боље испразне или напуне (како Црњански пише -  ступидни напор жвакања, тако чест и непријатан прелаз из жвакања у музику). Овако није било када се бавила тим послом у другим градовима и земљама, да ли је то случајност и она просто нема среће, могуће је.

Небо се види као из подрума, пише Црњански у ,,Ирису Берлина“. А да се то заборави и да се предахне од сивила и машина, одлази се у паркове, Тиргартен пре свега. Тиргартен и ботаничка башта у западном делу града су она ,,Златна риба“ Паула Клеа коју је Црњански представио у ,,Ирису Берлина“ као смисао који недостаје у свој тој прашини, угљу, јурњави и сивилу:

,,Златна та риба сећала ме је, да изнад тих бруталности, беда, људских глупости, изнад свих слика Берлина, има нешто што није болно, што није телесно, што није пролазно, није видљиво. Ирис нечега огромнијег од Берлина.“[2]

Сигурно је да град крије много оваквих драгоцених ствари. Овог пута смо видели једну од њих – кафић на реци Шпре у источном Берлину, велика башта која се спушта ка реци са својим пањевима као намештајем и простиркама за лежање и седење. Ту су измилели људи као гуштери да уживају на вечном сунцу које се тако ретко појављује у граду, далеко од диктатуре пороцедуре и на моменте лагани, ослобођени од тегова мегалополиса.

Немци су изузетно штедљиви, боре се и брину за свој цент. На каси за мном виче касирка и једна жена која купује, заборавила сам свој цент да покупим кад ми је вратила кусур. Враћам се по њега, деловало ми је да ћу их увредити ако га не покупим. Касније тај цент и још неколико остављам бескућнику, момку који седи у неком кутку подземне станице, чита књигу, чеше се, а испред себе има картон на ком пише Ich will essen nicht drogen.

Сигурно је да Берлин има свој ирис. Он се склапа попут слагалице у скривеним кутковима парка, под огромном крошњом дрвета у ботаничкој башти, у музејима (под условом да уме да се гледа) у разговору са људима који су опијени самом чињеницом да имају времена да се друже, на реци, и од низа светала који окупају Берлин када падне мрак, а којима се и Црњански дивио. Ирис се укаже свакоме ко уме да гледа, ко је умео да чита.

[1]Владушић,Слободан. Омама. Београд: Лагуна, 2021. стр. 263.

[2]Црњански, Милош. Путописи. Београд: Просвета, 1966, стр. 265

Већ се у првој строфи текста песме Заувек млад могу пронаћи три споне са библијским текстовима. Песма почиње стиховима: Нек те Бог благослови и буде уз тебе, затим се јавља једна позната хришћанска мисао о моралу (И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.[1]): Увек чини за друге/ И нека други чине за тебе. Директном алузијом на лестве Јаковљеве (књига Постања; 28:12 – 13: И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху; И гле, на врху стајаше Господ, и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему[2]) стиховима: Направи лестве до звезда/ И попни се преко сваке пречаге. У наставку своје апострофичне песме, у обраћању Дилан пише: Увек да знаш истину. Сличну мисао читамо у јеванђељу по Јовану 8:32, а изговара је Исус - И познаћете истину, и истина ће вас избавити.

Shelter from the storm – Blood on the tracks (1974)

Сам наслов песме Склониште од олује упућује директно на књигу пророка Исаије (32:2) где је записано: И човјек ће бити као заклон од вјетра, и као уточиште од поплаве, као потоци на суху мјесту, као сјен од велике стијене у земљи сасушеној[3]. У првој строфи лирски субјект долази из дивљине, из ништавила, као биће без облика и форме што је директна алузија на књигу Постања (прву Мојсијеву) где је све што постоји (пре самог стварања) описано стиховима: А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом[4]. У овој песми фигура спаситељке је та (о) којој се пева; она лирском субјекту нуди спас од олује тако што га позива код себе где је топло и удобно. У једној строфи лирски субјект, жртва лутања и страдаланик, при сусрету са њом каже: пришла ми је благонаклоно и скинула ми круну од трња. Та реликвија врло је позната у хришћанском свету као симбол мучеништва – о њој пише у јеванђељу Матијином (27: 28-29), Марковом (15: 17) и Јовановом (19:2): И обукоше му скерлетну кабаницу, и оплетавши вијенац од трња метнуше на њ – то је (једна од) дескрипција Исусовог пута ка крсту на који ће бити разапет. Пред сам крај песме Дилан прави алузију на разапетог Христа око чије се одеће римски војници кладе/тапкају; у самом тексту песме лирски субјект спомиње како су се у селу на брду (алузија на Јерусалим, град изграђен на брду) неки људи кладили у његову одећу – таква секвенца може се пронаћи у сва четири јеванђеља, а оно по Марку (15:24) гласи: И кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацајући коцке за њих ко ће шта узети. У истој строфи Дилан заокружује поруку своје песме алудирањем, још једном, на Исусово распеће. Понудио сам им своју невиност, а враћено ми је презиром – директно се наслања, интертекстуално, на епизоду из Библије кад народ Израела с презиром сумња у Христа као Месију. Јеванђеље по Марку (15:29-32): И који пролажаху хуљаху на њ машући главама својима и говорећи: аха! ти што цркву разваљујеш и за три дана начињаш/ Помози сам себи и сиђи с крста./ Тако и главари свештенички с књижевницима ругаху се говорећи један другоме: другима поможе, а себи не може помоћи./ Христос цар Израиљев нека сиђе сад с крста да видимо, па ћемо му вјеровати. И они што бијаху с њим разапети ругаху му се. На самом крају песме Диланов субјект с жаљењем констатује како би волео да врати време у час рођења Христа и жене којој пева, да буде присутан у тим тренуцима рађања својих спаситеља.

Gotta serve Somebody – Slow train coming (1979)

Читав албум Спори воз долази обилује мотивима из хришћанства и Старог Завета. Рефрен ове песме – Неког ћеш морати да служиш, / А то може бити ђаво или може бити Бог/ Али неког ћеш морати да служиш – доминира читавом песмом својом симболиком, али и понављањем иза сваке строфе. Као централна мисао ови стихови повезују песму у целину, односно Дилан шаље јасну поруку да, ко год и шта год и какав год да је човек, он, неминовно, у животу мора некога да служи – у смислу једно наднаравно трансцедентално биће, метафору зла (ђавола) или метафору добра (Бога). Рефрен се наслања на јеванђеља по Матеју (6:24) и Луки (16:13) где је записано: Нико не може два господара служити: јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити; или једноме вољети, а за другог не марити. Не можете Богу служити и мамони. Мамон (хебр. ממון) представља бога новца, односно, тумачећи га кроз ову песму он је репрезент похлепе, материјалног (дакле, не духовног) принципа живота и свега трошног и лошег код човека.

I believe in You - Slow train coming (1979)

Читава песма Верујем у Тебе упућује на дијалог између Дилановог субјекта и Бога. Стиче се утисак раног (или пред) хришћанског периода у коме су верници осуђивани, прогањани, мучени и мучки убијани. Наслов је, уједно, и рефрен чија је порука јасна – идржљивост у вери (субјектовој) упркос свим осудама друштва и настојања истог да га маргинализују или некако оспоре. У четвртој строфи песме лирски субјект моли Бога: Не допусти ми да одлутам/ Држи ме тамо где си ти/ Где ћу се увек обнављати – ти стихови су у вези са једном секвенцом из посланице Римљанима (12:2): И не владајте се према овоме вијеку, него се промијените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божија. У истој строфи Дилан потврђује своју веру упркос свему што је реметилачки фактор у томе, али, истовремено, исказује поштовање/захвалност Богу на томе што му је дао снагу да истраје у вери.

Gonna change my  way of thinking - Slow train coming (1979)

Променићу начин размишљања почиње стиховима: Променићу начин размишљања/ Направићу себи другачија правила чиме Дилан поставља темеље на којима ће, даље, градити свој текст кроз библијске референце. У другој строфи централна слика је опресија над људима и причу о томе заокружује цитирајући прву посланицу Коринћанима (5:1) где је записано: Врло се гласи да је курварство међу вама, и таково курварство каково се ни међу незнабошцима не чује, да некакав има жену очину; повлачећи паралелу са текстом из песме – Синови постају мужеви својих мајки/ Стари очеви претварају младе ћерке у курве  - дакле, Дилан покушава да нагласи грешност света и своје разочарање поводом тога. Следећу строфу он формира око слике Исусовог страдања пре распећа, алудирајући на његове крваве ране од бичевања: Пруге на твојим раменима/ Пруге на твојим леђима и ногама. Заборављате сви златно правило – стих је чија се есенција наслања на једну сугестију из Исусове беседе на гори; Лука (6:31) И како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако. То представља златно правило. Дилан види човека као лабилног и поводљивог (Можеш обманути човека – један је од стихова ове песме), али га подсећа на таштину овоземаљских владара и правила речима: Али само један је ауторитет/ Ауторитет тамо горе; овај израз је веома распрострањен међу људима, а у Библији се може наћи у посланици Римљанима (13:1) где пише: Свака душа да се покорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога, а што су власти, од Бога су постављене; међутим, овде је конкретно случај на интертекстуалној вези која се ослања само на суштину мисли из посланице – Бог је вечна власт, он је једини ауторитет за поштовање. У претпоследњој строфи Дилан се радује другом Христовом доласку базирајући свој текст[5] на јеванђељу по Матеју (25:13): Стражите дакле, јер не знате дана ни часа у који ће син човјечији доћи. Исту строфу завршава једним цитатом из јеванђеља по Луки (12:30): Који није са мном, против мене је; и који са мном не сабира, просипа. Последња строфа је глорификација Еденског (рајског) врта где неће бити патње и боли; читаву строфу Дилан је иградио на књизи Постања. У тексту његове песме: Постоји Царство звано рај/ Где нема боли рађања јесте интертекстуална веза са причом о проклетству човековом; када је Бог протерао Адама и Еву због њиховог греха и обоје их проклео да се злопате, њега да мукотрпно ради, а њу да у великим мукама рађа децу (Постање 3:16[6]). На самом крају песме Дилан преноси први стих из прве књиге Мојсијеве (Постање 1:1[7]) допуњући тако читаву песничку слику раја, створеног истог дана када и небо и земља.

Man gave names to all the animals - Slow train coming (1979)

Песма (Човек је дао имена животињама) чији су ритам и садржај готово идилични, дечији ослања се, како насловом тако и садржајем на прву књигу Мојсијеву, односно на књигу Постања. Рефрен се понавља иза сваке строфе, а он је Човек је дао имена животињама/ У почетку, пре много времена. У књизи Постања (2:19-20) пише: Јер Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;/ И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему[8] -  и на овој слици стварања, односно именовања, Дилан гради читаву своју песму. Други стих рефрена је У почетку, пре много времена и он се прожима са првим стихом из књиге Постања (1:1) где је написано: У почетку створи Бог небо и земљу[9]. Песма се завршава мистериозном животињом, њу човек (Адам) посматра како гмиже по земљи и увија се уз дрво. На тај начин Дилан начиње причу о исконском, прародитељском, греху, истовремено затварајући песму.

When He returns - Slow train coming (1979)

Када се Он врати је песма састављена од три строфоида и препуна је библијских референци. На самом почетку ту је стих (други стих у песми) - Најсажније зидине биће смрвљене и пашће под моћним Богом – стих чији је корен у причи о граду Јерихону и његовим чувеним неосвојивим зидинама; по књизи Исуса Навина (6:1-5[10]). Следећи стих је – За све оне који имају очи и за све који имају уши – је скоро дословно цитирање Христових речи из јеванђеља по Матеју (13:9): Ко има уши да чује нека чује[11]. Средњи строфоид почиње стихом – Истина је стрела и капија кроз коју пролази, уска је - што се веже за један стих из јеванђеља по Матеју (7:14) и Луки (13:24) где је садржај: Навалите да уђете на тијесна врата; јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи; дакле, Дилан евоцира симболику уских врата као тежег животног пута, али свакако исправнијег. Следећи стих у песми ослања се на јеванђеље по Матеју и говори о другом Христовом доласку: Његова неослобођена моћ у часу никоме знаном; у јеванђељу по Матеју (24:36) записано је - А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до отац мој сам. У последњем стиху ове строфе Дилан се мири са тиме да ратови и несреће неће престати, до другог доласка Христовог. У трећој строфи Диланове песме очита је интертекстуална веза са једним стихом из јеванђеља по Луки (12:29-30): И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити, и не брините се; /Јер ово све ишту и незнабошци овога свијета; а отац ваш зна да вама треба ово. Диланов стих говори о томе како се од Господа ништа не може сакрити јер Он сва наша дела види и зна потребе наше боље од нас самих. Своју песму славни кантаутор завршава мишљу о повратку Христовом, из Откровења Јовановог: Он има своје планове, да успостави Царство своје/ Када се Он врати; тај двостих упућује на Откровење (20:11) у коме је записано: И видјех велики бијел пријестол, и онога што сјеђаше на њему, од чијега лица бјежаше небо и земља, и мјеста им се не нађе.

Saved – Saved (1980)

Песма Спашен је глорификација и велика захвалница Диланова хрићанству, Богу и васкрсењу – хришћанској религији уопште. Песма почиње стихом - Био сам заслепљен ђаволом – и та је референца преузета из друге посланице Коринћанима (4:4): У којима Бог свијета овога ослијепи разуме невјерника, да им не засвијетли видјело јеванђеља славе Христове, који је обличје Бога, који се не види; аутор упућује на сопствену прошлост, на то да је био заслепљен, али, кроз спознају вере бива спашен. У наставку истог стиха Дилан се бави пореклом смртности и зла код људи, он даље пише – рођен већ уништен/ мртав хладан по изласку из утробе. У посланици Римљанима (5:12) стих је следећи: Зато као што кроз једнога човјека дође на свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагријешише. На овај начин Дилан самог себе означава као грешног, самим чином рађања; објашњење за то проналази у горенаведеном стиху. Његовим речима био сам излечен – у истој (првој) је строфи стих; а његово порекло чита се у јеванђељу по Матеју (8:8): И капетан одговори и рече: Господе! нијесам достојан да под кров мој уђеш; него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој – алузија је на реч Божију која лечи оне који је слушају, разумеју и прихватају. Следећу строфу Дилан почиње метафором Исуса кроз јагње и базира свој стих на Христовој жртви за грехове човечанства – Спашен сам крвљу јагњетовом. Подтекст за овај стих лежи у првој посланици Петровој (1:18-19): Знајући да се пропадљивијем сребром или златом не искуписте из сујетнога својег живљења, које сте видјели од отаца; / Него скупоцјеном крвљу Христа, као безазлена и пречиста јагњета. Као своју оду хришћанству Дилан, у овој песми, пише и стих: ослободио ме из јаме/ Пуне празнине и гнева, и огња који у њој гори. Овом песничком сликом пакла и вечних мука Дилан употпуњује своју песму Спашен као један идвидуални поглед на хришћанске мотиве људске грешности, страдања, а понајпре спасења.

What can I do for You – Saved (1980)

У песми Шта могу да урадим за Тебе Дилан је захвалан хришћанству на свему што му је оно пружило, као вернику. Он тражи начине да се захвали, тражи оно што би могао да уради, а што би било достојно Њему (Богу/ Христу). Он с неизмерном захвалношћу пева Ти који си ме ослободио ропства и Ти који си ме обновио изнутра чиме прави везу са текстом из друге посланице Коринћанима (4:16) у којој је записано: Зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човјек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан – на тај се начин Дилан бави духовним у човеку као приоритетнијим у односу на све друге аспекте људског постојања. У истој строфи Дилан се наставља на Библију пишући Изабрао си мене међу неколико људи чиме евоцира стих из јеванђеља по Матеју (22:14) који је: Јер су многи звани, али је мало избранијех; на крају те строфе (као и сваке у овој песми) он је замишљен над питањем из наслова песме. Дилан пева о Христу као некоме ко је разоткрио све мистерије овог света и обраћајући му се пише Дао си свој живот за мене./ Шта могу да урадим за Тебе? На више места у Новом Завету се спомиње Исусова жртва којом је смртнике спасио смрти – то је један од најпрепознатљивијих мотива у читавом Новом Завету; о томе се може читати у јеванђељу по Јовану (10:11): Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце – кроз чувену хришћанску метафору пастира и стада.

Property of Jesus – Shot of Love (1981)

Власнишво Исуса је песма дубоко иронизованог садржаја, а њоме се Дилан бави свима онима који се подсмевају хришћанским веровањима или самом Христовом лику на један сатиричан начин. Наиме, он се обраћа том таквом свету кроз рефрен Он је власништво Исуса/ Презри га дно дна душе/ Ти имаш нешто боље/ Ти имаш срце од камена и на тај начин се поиграва са концептом отпора према хришћанству. Када анализира све видове анти-хришћанске опресије Дилан пише Јер он не одаје почаст краљу кога ти служиш чиме прави алузију на Јованово јеванђеље (8:44): Ваш је отац ђаво; и сласти оца својега хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи; на неколико места у Бибљи (Јован 12:31, 14:30 и Лука 4:5-8) говори се о ђаволу као овоземаљском принцу, односно краљу чиме се прави једна велика метафора овоземаљског света као света упрљаног многим искушењима лажима и преварама. Управо те мотиве таквог света и људи који га сачињавају узима Дилан као инспирацију за ову своју песму и њоме критикује феномен грешности људске.

Every grain of sand - Shot of Love (1981)

У песми Свако зрно песка,у другој строфи, лирски субјект (односно кантаутор сам) прави поређење између себе и Каина, старозаветног братоубицу. Као Каин, посматрам овај ланац догађаја који морам скршити је стих творитељ те компарације, а њено порекло је у првој књизи Мојсијевој, односно у такозваној књизи Постања (4:1-16[12]) где се налази читава прича о Авељу којег убија рођени брат Каин из љубоморе. На смом крају песме, дистих Висим у балансирању реалности једног човека/ Као сваки врабац који пада, као свако зрно песка упућује на јеванђеље по Луки (12:6-7) где пише: Не продаје ли се пет врабаца за два динара? и ниједан од њих није заборављен пред Богом./ А у вас је и коса на глави избројена. Не бојте се дакле; ви сте бољи од много врабаца – што упућује на то да се Господ брине подједнако о свим својим створењима, о врапцима и људима подједнако.

Jokerman – Infields (1983)

С обзиром на богатство интертекстуалних веза и асоцијативних низова у тексту песме Лакрдијаш врло је тешко тумачити је и пронаћи ко би могао бити лик лакрдијаша (о) ком се пева. Комплексност лирског субјекта доводи тумаче Диланове музике до рачвања, кад је у питању ова песма; једни лирски субјект виде као Исуса, други као Дилана самог, а трећи пак у лику лакрдијаша тумаче ђавола. Једно је сигурно, а то је неминовно Диланово ослањање на текстове Старог и Новог Завета. Песма почиње стихом Стојиш на води и бацаш хлеб чиме текст ове песме одмах гради интертекстуалну везу са стихом из књиге Проповедникове (11:1) где пише: Баци хљеб свој поврх воде; јер ћеш га наћи послије много времена[13]. У трећој строфи текст песме упућује на древне градове греха Содому и Гомору (Идеш у Содому и Гомору,/ Али то не треба да те брине!) у које одлази лирски субјект – лакрдијаш. Читаво деветнаесто поглавље прве књиге Мојсијеве (Постања) посвећено је овим градовима, развратношћу њихових становника те њиховом уништењу[14]. У наставку исте строфе Дилан се обраћа лакрдијашу стиховима Пријатељу мученика, пријатељу срамотне жене,/ Ти који бациш поглед у ужарену пећ, и тамо видиш безименог/ богаташа тражећи грађу у лику Христа који је био пријатељ мученика, маргинализованих људи, богаља и сличних несрећника. У јеванђељу по Луки (7:36-39) постоји дескрипција сусрета Исуса са посрнулом женом[15] којој он прашта. Ужарена пећ из следећег стиха јасна је метафора пакла, а читав стих има чврсте интертекстуалне везе са једном Христовом причом о убогом Лазару из Лукиног јеванђеља (16:19-31). То је кратка парабола о заслугама у овоземаљском и наплати истих у посмртном животу. Лазар као сиромах отишао је у рај, а безимени богаташ у пакао. У диму сумрака на живахном млечнобелом коњу,/ Микеланђело је заиста могао да исклеше твој лик је поприлично збуњујући дистих с обзиром на разгранате могућности анализе. У Откровењу (19:11-13) Исус Христ је представљен како јаше белог коња: И видјех небо отворено, и гле, коњ бијел, и који сјеђаше на њему зове се вјеран и истинит, и суди по правди и војује./ А очи су му као пламен огњени, и на глави његовој круне многе, и имаше име написано, којега нико не зна до он сам./ И бјеше обучен у хаљину црвену од крви, и име се његово зове: ријеч Божија. Референца на Микеланђеловог Давида збуњује и под велом мистерије оставља лик лакрдијаша јер Давид је вајарска представа чувеног краља Израела; дакле, Дилан читавим својим низом асоцијација не осветљава лик лакрдијаша, до краја и јасно.

Man of peace – Infields (1983)

Човек мира је, иронично, песма о ђаволу, односно о злу у свим својим прертљивим формама, о Сатани као еманацији зла раздора муке и туге у свету. Знаш понекад сатана долази као човек мира је рефрен који одзвања песмом и затвара сваку строфу у њој. Поред библијских референци Дилан се бави критиком нацизма (односно самог фирера), затим исквареног свештенства и корумпираних државних служби (полиција). Кроз сваку строфу, на неки начин, он евоцира мисао да је ђаво скривен свуда око нас и да сеје зло где год да се појави. Читава песма се базира на другој посланици Коринћанима (11:14) где пише: И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела свијетла – што Дилан користи као мотив који разрађује трудећи се да представи зло као свеприсутно управо због те моћи трансформације коју враг поседује те тако вара људе и покреће их да чине злодела.

Blind Willie McTell - Infields (1983)

Слепи Вили Мектел је песма о слепом блуз музичару[16] који је деловао у првој половини двадесетог века. Дилан се бави проблемима ропства, расизма и блуза на америчком Југу, али у тексту постоји неколико јасних библијских референци. Бог је на небу/ А сви ми хоћемо оно што је његово је у тексту у једној од строфа ове песме. Први стих подудара се са оним што пише у књизи Проповедниковој (5:2): Немој наглити устима својим, и срце твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих[17]. Други стих односи се на све, али најпре на Адама и Еву као прве људе. У првој књизи Мојсијевој, у Постању (3:5-6) записано је следеће: Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло./ И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси[18]. Дилан претпоставља боголикост људи и њихова амбиције да се својим начином живота, знањем, љубављу, могућностима приближе Богу.

[1] Јеванђеље по Луки, 6:31

[2] Даничић Ђура, Стефановић Караџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 26.

[3] Даничић Ђура, Стефановић Караџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 615.

[4] Исто, стр. 1

[5] Исус рече: Будите спремни/ Јер не знате час у који ћу доћи.

[6] А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.

[7] У почетку створи Бог небо и земљу.

[8] Даничић Ђура, Стефановић Караџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 2.

[9] Исто, стр. 1.

[10] А Јерихон се затвори, и чуваше се од синова Израиљевих; нико не излажаше, нити ко улажаше./ А Господ рече Исусу: ево, дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове./ Зато обидите око града сви војници, идући око града једанпут на дан; тако учини шест дана./ А седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом; а седмога дана обидите око града седам пута, и свештеници нека трубе у трубе./ Па кад отежући затрубе у рогове овнујске, чим чујете глас од трубе, нека повиче сав народ иза гласа; и зидови ће градски попадати на својем мјесту, а народ нека улази, сваки напрема се.

[12] Даничић Ђура, Стефановић Караџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 3-4.

[13]Исто, стр. 588.

[14] Исто, стр. 15-17.

[15] Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву сједе за трпезу. / И гле, жена у граду која бјеше грјешница дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира;/ И ставши састраг код ногу његовијех плакаше, и стаде прати ноге његове сузама, и косом од своје главе отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше миром. /А кад видје фарисеј који га је дозвао, рече у себи говорећи: да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грјешница.

[16] Он је историјска личност, родио се 1904. у Џоржији, а умро 1959. године. Његове песме осамнаестогодишњи Боб Дилан користи као подстрек за лични напредак.

[17] Даничић Ђура, Стефановић Караџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 584.

[18] Исто, стр. 3.

Двадесети век, односно модернизација начина живота утицала је и на уметност – развила се потреба код уметника да, неретко, садржаје својих уметничких дела базирају на постојећем, на некој (општепознатој) грађи из културне прошлости па, стога, долазимо и до интертекстуалности, односно до очигледних веза (наслањања) које уочавамо између једног савременом уметничког дела и неког дела из (даље или ближе) прошлости.

Велика ризница инспирације европских, али и (генерално) уметника на западу, двадесетог столећа, лежи у текстовима Старог Завета и Библије. Kњиге – корени двају религија (јудаизма и хришћанства) су, од свог настанка, биле темељ многим сликарима, писцима, вајарима, музичарима и осталим уметницима који су свој израз могли да провуку кроз призму сакралних јудео-хришћанских текстова. Само у двадесетом веку оваквих примера има безброј, а у овом раду ће, конкретно, бити говора о стваралаштву утицајног кантаутора Роберта Алена Цимермана, рођеног на америчком тлу (у Минесоти) године када његова држава улази у пакао Другог светског рата.

Од многих псеудонима најпознатији му је, свакако, Боб Дилан. У његовом раду (он траје већ шестдесет година) постоји сијасет препознатљивих карактеристика (због којих и јесте толико познат, широм света) као што су употреба усне хармонике, гитаре, препознатљив глас и његова појава, али првенствено, Боб Дилан јесте то што јесте управо због текстова својих песама. Он, кроз своје песме, комуницира са светом из перспективе (тог) света – он пева о сиромаштву, о глади, од неједнакости међу људима, о ратовима, о љубави, о пролазности, о уметности на један препознатљив начин комбиновања свакодневног са оним дубинским, митским, филозофским у човеку.

Од две стотине четрдесет и шест написаних песама њих осамдесет и девет имају неке библијске/старозаветне референце[1]. Боб Дилан јесте аутор приврежен библијском дискурсу у свом стваралаштву, али је, с друге стране, веома неодређен по питању личне конфесије што његов рад чини још специфичнијим дајући му ноту спиритуалног музичара/песника. Поред песама инспирисаних библијским мотивима писао је песме о љубави, песме којима је критиковао савремено друштво и политику, такође, он се бавио проблемом саме људске егзистенцију у двадесетом веку, најкрвавијем од свих.

Рад ће пратити преклапања, односно интерктекстуалне везебиблијских/старозаветних мотива са неколицином песмама Боба Дилана, хронолошки, од првог до последњег албума.

Masters of War – The freewheelin’ Bob Dylan (1963)

У песми Господари рата аутор критикује принципе моћи под којима почива савремени свет, свет двадесетог века (али нашег, двадесет и првог). Он се обраћа директно моћницима, завојевачима (Ви који правите све те пушке/ Ви који правите све те смртносне авионе/ Ви који правите све те велике бомбе... ) поручујући им како су провидни, како их је спознао и јасно му је какво зло и хаос чине у свету. У трећој строфи он прави директну паралелу са Јудом, библијским ликом – симболом зла у светској (нарочито хришћанској) култури; пореди злотворе дистихом Kао Јуда некад/ Ви лажете и обмањујете . Приче о Јуди и његовој издаји Христа могу се пронаћи у сим јаванђељима. Овом песмм Дилан потврђује неке познате теорије завере према којима су обични људи само жртве једног већег (наводно тајног) механизма обмане; кантаутор каже оспорава мисао да у рату има победника – рат је еманација људског зла у којој сви излазе као преварени губитници. Са позиције лирског субјекта Дилан оптужује моћнике говорећи о једној фундаменталној хришћанској вредности – о праштању као пракси ослобађања личности; међутим у овој песми увиђа се Диланов скептицизам поводом праштања оваквих људима за њихова злодела (Чак ни Исус вам не би никада/ Опростио то што радите ). У следећој строфи он критикује саме представнике зла, али и припаднике Цркве питањем да ли тај новац који (изазивајући ратове и страдања) добијају може да им омогући опрост (овим реферира и на скандал поводом индулгенција – новчаних опроштајница за грехе) недела. Напослетку, помало нихилистички приступа читавом проблему тврдећи како ни они (злотвори) не могу побећи од неминовности смрти као краја људске егзистенције. У последњој строфи поручује да ће се радовати окончању њихових живота. 

A hard rain’s a-gonna fall - The freewheelin’ Bob Dylan (1963)

Песма је апострофа младом плавооком дечаку с којим Дилан разговара кроз питања и одговоре. Немилосрдна киша се спрема (наслов песме) се понавља на крају сваке строфе и одзвања кроз песму. У њој Дилан својим фантастичним набрајањима онога што је он/ дечак из песме видео у свом животу критикује савремено друштво и његове слабости. Тај репетитивни рефрен директно упућује на старозаветну причу о потопу у ком је свет, барем на кратко, очишћен од греха развратности и неурастеније. Сличан сценарију нашој цивилизацији предвиђа/ прижељкује аутор ове песме.

With God on our side – The Times They Are-A-Changin’ (1963)

Боб Дилан прави један хронолошки преглед америчке историје од њеног настанка до конкретне године (1963.) када су актуелне политичке игре између западног и источног блока, односно капиталистичког и комунистичког политичког решења. Песма је хвалоспев америчкој држави, на одређени начин, с потенцирањем духовног ослонца на хришћанског Бога који је, од кад она постоји, уз америчку државу. Дилан се уздржава од коментарисања америчког империјализма и од њиховог покоравања и истребљивања Индијанаца; он је у овој песми, пре свега, амерички патриота, а затим и хришћанин. Трећу строфу пре завршетка песме он посвећује догматском страху од Руса који је, од самог рођења лирског субјекта, уктиван у систем размишљања америчке омладине, затим, у следећој строфи Дилан размишља о Јудиној издаји Христа (Размишљао сам о томе/ Kако су Исуса Христа/ Издали пољупцем... ) где се, на крају, пита је ли Бог био уз Јуду, односно Јуда Искариотски уз Бога. Он зачикава читаоце/слушаоце да сами размисле о томе је ли та издаја била део једног већег плана, божјег плана. Песму завршава уморно надајући се да ће, поново, Бог бити на њиховој (овог пута на страни људи који прижељкују мир) страни и спречити потенцијални рат неслућених размера (Ако је Бог на нашој страни/ Он ће спречити рат) .

When the ship comes in – The Times They Are-A-Changin’ (1963)

Kада брод стигне може се читати као специфично пророчанство, а оно се ослања на Нови Завет, односно на Откровење Јованово. (Ох доћи ће дан/ Kада ће ветрови стати/ И када ће и поветарац престати да ћарлија./ Биће то налик муку који завлада/ Пре него што почне ураган/ У часу када тај брод стигне. ) – (И потом виђех четири анђела гђе стоје на четири угла земље, и држе четири вјетра земаљска, да не дува вјетар на земљу, ни на море, нити на икакво дрво. ) Дакле, референца на слику краја света из Новог Завета је и више него јасна. Диланов брод представља једну метафору новог доба, прекид са старим светом, тај брод је откровење, тај брод доноси крај света каквог познајемо. У последњој строфи ове песме Дилан предвиђа смрт непријатељима (непријатељи могу бити тумачени, на овом месту, као непријатељи вере, мира, љубави, неког хришћанског поретка генерално) у мору (И попут фараоновог племена/ Они ће се подавити у надошлом мору ) чиме прави директну алузију на другу књигу Мојсијеву (14:26-28) где стоји: 26. А Господ рече Мојсију:/ Пружи руку своју на море,/ Нека се врати вода на Мисирце,/ на кола њихова и на коњике њихове./ 27. И Мојсије пружи руку своју на море,/ и дође опет море на силу своју пред зору,/ а Мисирци нагоше бјежати према мору;/ и Господ баци Мисирце усред мора./ 28. А вративши се вода потопи кола и коњике са свом војском Фараоновом,/ што их год бјеше пошло са њим у море, и не оста од њих ниједан.  Ову песму аутор завршава легендарном сликом из Старог Завета, причом о сукобу Давида и Голијата  (И попут Голијата/ Они ће бити побеђени. ). На овај начин аутор песме закружује једну целину, начинивши тако слику о поновном доласку Христа кроз перспективу старозаветне приче о Давиду који је победио Голијата, односно, у овој песми је брод метафорична представа Исуса, а зли људи непријатељи су оличени у Голијату који страда и умире.

Gates of Eden – Bringing it all back home (1965)

Kњига Постања је један од фундаменталних текстова на којима почива хришћанство и хришћанска филозофија настанка живота на Земљи и првих људи. У песми Врата раја Боб Дилан се ослања управо на прву књигу Мојсијеву (позната и као књига Постања) 3:23. И Господ Бог изагна га  из врта едемскога да ради земљу,/ од које би узет./ 24. И изагнав човјека постави пред вртом едемским херувима с пламенијем мачем,/ који се вијаше и тамо и амо,/ да чува пут ка дрвету од живота.  Прогоном првих људи из раја наступа смртност човека (услед грешности његове) и доласком Христовим и жртвом његовом човечанству је, поново, омогућено да се у Еденски врт врати тако што ће живети по хришћанским начелима, практикујући веровања и обичаје – рај, изнова, постаје хришћански идеал и награда за добар и богоугодан овоземаљски живот. Kантаутор све то узима у обзир када гради ову своју песму. Тај рефрен Врата раја који се понаваља (са варијацијама) девет пута у песми јесте основни мотив разгранат као идеја повратка човека у простор одакле је прогнан. Рајски простор био је (и данас је) велики мотив уметницима јер је рај простор где се налази Господ, душе умрлих које прихватише Христа за Спаситеља и то је простор вечног живота без муке и бола. Глорификујући Едемски врт Дилан пише како унутар рајског простора није важно шта је стварно, а шта не; у рају нема искушења, као ни греха, у Едемском врту душе су срећне и смеју се и напослетку Дилан говори о томе како би рај требало да буде исконска тежња људима јер је Царство Небеско једина истина.

It’s allright Ma (I’m only bleeding) - Bringing It All Back Home (1965)

Читава ова песма је ламент над стварношћу са одређеним пасажима који се могу повезати са библијским мотивима. Друга строфа завршава стиховима: Шупљи рог свира протраћене речи/ Доказује да упозорава/ Да он није обузет рађањем/ Већ умирањем  што може да упућује на Исуса који васкрсава, односно на то да је он прво морао умрети да би, васкрсавши, победио смрт и тако установио основна веровања код хришћана. У овој песми, а у њој Дилан бржим ритмом изговара речи песме (подсећа начином извођења на оно што ће се, касније, назвати реп музиком), провејава један меланхолични тон, тон егзистенцијалних питања у животу било ког, то јест сваког човека. Помало се наслања на хришћанску идеју толеранције и праштања Дилан стиховима: Док други кажу не мрзи ништа друго/ Изузев мржње . У следећој строфи посвећеној умножавању лажних садржаја (као што су пушке-играчке или фигуре Исуса боје меса које светлуцају у мраку) Дилан се фокусира (поентирајући) на завршну мисао: Не мораш далеко да гледаш да би видео/ Да је мало тога/ Истински свето ; дакле, он се осврће на слику посрнулог друштва осуђујући, суптилно, нихилистичке вредности где, заправо, данас као ни тада, мало тога има неку вредност, светост, значај. На то се надовезује стих: Пропаганда, све је лажно . Наново банализујући поквареност друштвених норми и те бесмислене трке за стицањем материјалног Боб Дилан пише/пева о чињеници да су сви смртни и да се смрти, једноставно, не може побећи, да су сви људи пред тим феноменом престанка постојања безусловно једнаки, ма како им животи изгледали.

Tombstone Blues – Highway 61 Revisited (1965)

Ова песма где Дилан, у наслову, спаја музички правац (блуз) и надгробни споменик са свим својим значењима нема нимало морбидни карактер какав би могао бити тумачен базирајући се искључиво на њеном наслову. Она функционише као друштвена критика (сам рефрен - Мама'с ин тхе фацторy, схе аин'т гот но схоес/ Даддy'с ин тхе аллеy, хе'с лоокин' фор фоод/ И'м ин тхе китцхен wитх тхе томбстоне блуес  - може се тумачити са социјалног аспекта) где се аутор бави маргинализованим јунацима (трудна млада, циганин Дејв, главнокомандујући итд.) кроз визуру савременог света. Међутим, у песми се јавља Јован Kрститељ где га Дилан иронизује спајајући га у дијалог са главнокомандујућим од ког Јован тражи скровиште (конкретно у тексту песме стоји – рупа). У песми се јавља референца на Самсона који убија хиљаде Филистејаца магарећом кости , међутим, акценат је на филистејском краљу који, из поштовања према својим погинулим војницима оставља њихове виличне кости на гробове им – тон ове строфе је сатиричан. Дотиче се и Далиде у овој песми, иронизујући њене сузе; Дилан их је приказао као сузе радоснице. Референца на причу од Далиди и Самсону , односно њеној издаји, може послужити за разумевање ироније коју користи кантаутор. Пошто ју је три пута преварио (не откривајући јој где му лежи наднаравна снага), она га приволи да јој се открије (снага му је почивала у коси) и затим га издаје Филистејцима. Међутим, уз божју помоћ он их све поубија чином самоубиства (руши кућу где је филистејски народ био окупљен).

Like a rolling stone - Highway 61 Revisited (1965)

Ова песма, једна од Диланових најпознатијих, обележена као песма број један у целокупној историји рок музике , носи у себи вишезначност и богатство могућих тумачења. Једна перспектива кроз коју се може разумети ова песма је перспектива старе јеврејске последице Дабогда имао па немао јер је жена (којој се лирски субјецт обраћа) – протагонисткиња песме – опевана у свој горчини свог пада, најпре материјалног, а услед тога и моралног. Текст ове песме ствара рески укус пораза и људске пролазности код читаоца/слушаоца. Међутим, постоји и енглеска пословица На камену који се котрља не хвата се маховина што алудира на мобилност човека као основни узрок његове бескорености, односно човек крећући се кроз живот не може нигде, заправо, да се смири, односно устали. А постоји и варијанта тумачења текста кроз библијску призму Исусове филозофије да човек треба да се отараси свега материјалног (Kад немаш ништа, немаш ништа да изгубиш)  како би лакше спознао дубине људске душе и боље разумео/заволео Бога. 

All along the watchtower – John Wesley Harding (1968)

Читавом дужином стражарске куле је вишеструко обрађивана (у музичком смислу) и анализирана песма, највише због свог текста. У првом делу песме дијалог се одвија између лакрдијаша (јокер) и лопова. Већина тумачења се ослања на јеванђеља по Матеју (27: 38), Марку (15: 27), Луки (23: 39-44) и Јовану (19:18); на ситуацију где је Христ већ разапет између два лопова. Од та два лопова један је прихватио хришћанство и за њега се верује да, у Дилановој песми, разговара са Исусом. На збуњеност свог саговорника (Превише је конфузије, нико да ми узврати добрим ) лопов одговара како је много оних који живот узимају као шалу, али да су њих двојица такав став према животу превазишли и да су то бесмислице. Што може  да упућује на идеју васкрсења Христовог, односно човека као бића. Није потпуно јасно ко је лакрдијаш, а ко лопов, али се хришћанска идеја спасења и оноземаљског живота у вери подвлачи као доминантна, у првом делу песме. У другом делу песме приказан је пејзаж, односно атмосфера ван дијалога двојице јунака. Док се чита текст ове песме (или док се она слуша) лако се може замислити амбијент некакве пустиње, сумрака, и стражарске куле испред које су људи, док у даљини лелујају фигуре двојице јахача. Диланова референца је повезана са књигом пророка Исаије (20:3) где стоји: Тада рече Господ: како иде слуга мој/ Исаија го и бос за знак и чудо што ће бити до/ три године Мисиру и Етиопској  - у песми су приказане жене које се крећу око стражарске куле, као и босоноге слуге. Затим се појава двојице јахача из даљине и режање мачке повезује са књигом пророка Исаије (21:7-8) где пише: И виђе кола, и два реда коњика... а затим и И повика као лав...  Дакле, у овој песми Дилан укршта старозаветни текст са новозаветним и прави синтезу ова два текста тако да чине једну причу с јасном хришћанском поруком спасења у вери.

I Pity the Poor Immigrant - John Wesley Harding (1968)

Песма Жао ми је јадног досељеника по тону и садржају јесте тужбалица, а оно што је одређује јесте интертекстуална веза са другом књигом Мојсијевом као и трећом (Левитском). У све три строфе лирски субјект осећа жаљење према досељенику/исељенику који представља читав израелски народ. Почетни стихови (Жао ми је јадног досељеника/ који жели да је остао код куће) упућују директно на причу о изласку Израелаца из Египта и о почетку њиховог лутања Синајској пустињом (друга књига Мојсијева 16: 2-3: И стаде викати сав збор синова Израиљевијех на Мојсија и на Арона у пустињи, И рекоше им синови Израиљеви: камо да смо помрли од руке Господње у земљи Мисирској, кад сјеђасмо код лонаца с месом и јеђасмо хљеба изобила! јер нас изведосте у ову пустињу да поморите сав овај збор глађу. ); аутор се у истој строфи, на њеном крају, хвата за један јеврејски синдром – синдром самомржње (... који страсно презире свој живот/ а исто тако се плаши смрти). У другој строфи Дилан жали исељениково проклетство таштину незаситост заслепљеност среброљубљивост и његов неизлечиви јад -  што је у директној вези са трећом књигом Мојсијевом (26:19-33 ). До краја песме кантаутор ће се ослањати на мотиве из треће књиге Мојсијеве и на њима градити песничке слике жалости.

[1] Скот Маршал, Боб Дyлан: А спиритуал лифе, WНД Боокс, Вашингтон, 2017

[2] Марковић Дејан, Боб Дилан – Мр.Тамбоурине Ман, Медитерран публисхинг, Нови Сад, 2001, стр. 30.

[3] Исто, стр. 30.

[4] Исто, стр. 31.

[5] Исто, стр. 61.

[6] Исто, стр. 62.

[7] Исто, стр. 68.

[8] Откровење Светог Јована Богослова, 7:1

[9] Марковић Дејан, Боб Дилан – Мр.Тамбоурине Ман, Медитерран публисхинг, Нови Сад, 2001, стр. 69.

[10] Даничић Ђура, Стефановић Kараџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 65.

[11] Прва књига Самуилова 17:49-50.

[12] Марковић Дејан, Боб Дилан – Мр.Тамбоурине Ман, Медитерран публисхинг, Нови Сад, 2001, стр. 69

[13] Адама, а са њим, наравно и Еву.

[14] Даничић Ђура, Стефановић Kараџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 3.

[15] Марковић Дејан, Боб Дилан – Мр.Тамбоурине Ман, Медитерран публисхинг, Нови Сад, 2001, стр. 148.

[16] Исто, стр. 149.

[17] Исто, стр. 149.

[18] Исто, стр. 151.

[19] Мама је у фабрици, она нема ципеле/

Тата је на улици, он тражи храну,

Ја сам у кухињи са надгробним блузом

[20] Kњига о Судијама, 15: 15-17

[21] Kњига о Судијама, 16.

[22] Марковић Дејан, Боб Дилан – Мр.Тамбоурине Ман, Медитерран публисхинг, Нови Сад, 2001, стр. 159.

[23] Исто, стр. 157.

[24] Исто, стр. 192.

[25] Даничић Ђура, Стефановић Kараџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 606.

[26]Исто, стр. 607.

[27] Даничић Ђура, Стефановић Kараџић Вук, БИБЛИЈА или Свето писмо Старога и Новога Завета, Глас Мира, Београд, 2008, стр. 67.

[28] Потрћу понос силе ваше, и учинићу да небо над вама буде као гвожђе а земља ваша као мјед.

Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода својега, и дрвета по земљи неће рађати рода својега.

Ако ми узидете насупрот и не хтједбудете слушати ме, додаћу вам седам пута више мука према гријесима вашим.

Пустићу на вас звијери пољске, које ће вам ђецу изјести и стоку потрти и вас умалити, и опустјеће путови ваши.

Ако се ни од тога не поправите, него ми јоште узидете насупрот,

И ја ћу вама ићи насупрот, и бићу вас још седам пута више за гријехе ваше.

Пустићу на вас мач, који ће осветити мој завјет; а кад се слежете у градове своје, тада ћу пустити помор међу вас, и бићете предани у руке непријатељу.

И кад вам сломим потпору у хљебу, десет ће жена пећи хљеб ваш у једној пећи, и даваће вам хљеб ваш на мјеру, и јешћете а нећете се наситити. Ако ме ни тако не станете слушати, него ми узидете насупрот,

И ја ћу вама с гњевом ићи насупрот, и седам пута већма караћу вас за гријехе ваше.

И јешћете месо од синова својих, и месо од кћери својих јешћете.

Развалићу висине ваше, и оборићу идоле ваше, и метнућу трупове ваше на трупове гадних богова ваших, и мрзиће душа моја на вас.

И обратићу градове ваше у пустош, и разорићу светиње ваше, и нећу више мирисати мириса вашега.

И опустићу земљу да ће јој се чудити непријатељи ваши, који ће живјети у њој.

А вас ћу расијати по народима, и учинићу да вас гоне с голијем мачем; и земља ће ваша бити пуста и градови ваши раскопани.

Као гимназијалцу, који је у то доба натуцао немачки на јадном А2 нивоу, ова реч ми се учинила подеснијом за дату прилику и поприлично обесно сам одлучио да од тада тако наздрављам. Није ми ни на крај памети било да ако не користим неку реч деценијама, она може да ишчили из мог сећања, колико год била учестала.

Иако сам ову здравицу заборавио својеглававо и намерно, овакав сценарио није нимало необичан, јер једна од идеја водиља стварања универзалног светског језика, чији је есперанто најбољи покушај до сада, јесте преузимање најподеснијих речи из светских језика, како би на наједноставнији начин описивале појаве, предмете и радње. Узмимо пример „ловачког авиона“ који и на српском и на енглеском (fighter jet) звучи некако мекано с обзиром на летелицу коју означава, док на руском језику та реч готово да тера страх у кости: истребитель. Не знам шта би творци есперанта рекли за мој избор, али у неком будућем светском језику, ова реч би била мој први избор за тај тип ваздухоплова.

Заправо, сваки језик са завидним бројем говорника представља есперанто за себе, јер у себи садржи позајмљенице. Српски је одличан пример за то, како у себи садржи небројане турцизме, германизме, бохемизме, италијанизме, хунгарологизме, и наравно, у новије доба, англизицизме. Могло би се спорити да је уплив речи из енглеског језика глобални проблем, па тако с времена на време, можемо прочитати како се одбори за стандардизацију језика, примера ради, у Француској, боре да истисну англицизме којима се млађа популација обилато служи. За нас, оваква борба није новина, јер како смо се вековима борили за државотворну слободу, тако смо се вековима борили и за опстанак српског језика. Данас се може рећи да српски језик није страдао од позајмљеница, већ су га оне обогатиле, а када на то додамо успешну Вукову реформу, можемо се поносити тиме да имамо поприлично савремен језик, иако је он у својој бити остао словенски (што га чини релативно тешким за учење).

Ипак, сведоци смо да иако је проценат писмености у Србији на завидном нивоу(званично, број неписмених не би требало да прелази 3% популације), функционална неписменост је и те како узела маха. Овај проблем су на светлост дана изнеле друштвене мреже и већа медијска експонираност појединца, па је јасно да велики проценат становништа има проблема да срочи своје мисли у колико-толико кохерентну реченицу или изјаву. Да ли ова немуштост иде директно на душу наставника српског језика на свим нивоима школовања или се може приписати свеопштој ентропији пост-југословенског друштва какво Србија још увек јесте, мање је битно. Важно је указати на једну другу, савремену појаву: неприродно експоненцијално увећање броја говорника енглеског језика у нас.

Наиме, ако претражимо базу Агенције за привредне регистре или још једноставније, окренемо се око себе на улици, видећемо буљук натписа на енглеском језику. Такође, тешко је пронаћи или замислити радну биографију без навођења познавања енглеског језика. Овакво стање се може приписати помодности, попут Дел Боја који се у Мућкама дичи (не)познавањем француског језика, али чињеница је да колико год свакодневно били уроњени у енглески језик, наше језичке вештине су на прилично ниским гранама, чак испод разговорног нивоа. Примера ради, лингвисти би требало да ураде истраживање на правним факултетима у Србији и утврде који проценат будућих правника живи у уверењу да студирају на Faculty of Low(„лоу“), уместо на Faculty of Law („лó“); резултати би били запањујући. Елем, сада би неко упитао какве везе има то што Срби пословично изврћу називе на енглеском језику и тако кваре језик који нити им је матерњи, а у добром броју случајева, није им ни драг?

Има везе, јер сва је прилика да је овакво присвајање и накарадно коришћење страног језика заправо прва фаза настанка пиџина. Пиџини су језици посредници који су настајали током трговине, када трговци нису говорили истим језиком. Пластично објашњено: пристане западна каравела поред неког острва у тропском мору, довеслају до ње домороци са чамцима натовареним робом и онда се и једни и други деру на својим језицима, па ко шта разуме. Након неколико сусрета, домороци науче пар речи које су Европљани викали, усвоје их у свој језик и неколико деценија касније настане пиџин (а након њега, неретко и креолски језик). Неки од примера оваквих језика су Ток Писин са Папуа Нове Гвинеје, Спанглиш (мешавина шпанског и енглеског језика),  разноразни афрички пиџини, итд. Наравно, и европски трговци покупе пар речи од домородаца („џунгла“, „пиџама“, „чај“, или „кенгур“) и понесу их у отаџбину, али далеко од тога да њихов матерњи језик буде имало измењен због овог незнатног лексичког уплива.

Током дуге и богате историје, српски народ је више пута био у вазалном положају или смо били окупирани, па ипак, не би било фер рећи да смо икада били колонизовани као неке афричке или америчке земље. Но, глобални неоколонијализам је и те како жив и код нас се промаља путем језика, али и тржишта рада. Колико је само огласа где се траже „Ај-Ти консултанти“, „фронтенд девелопери“ и „дата платформ продукт менаџери“. На страну што се називи ових занимања не могу превести, већи проблем лежи у тексту оваквих огласа, где се познавање енглеског језика обично наводи при крају неопходних квалификација или се чак уоште и не наводи, јер је те послове немогуће обављати без знања енглеског, па зашто наводити то као услов.

Овде долазимо до сржи тематике, а то је питање којим језиком заправо говоре људи из ових бранши? Реченица: „Почећеш као џуниор девелопер “ нит је на српском, нит је на енглеском, већ је формално у питању ништа друго до раније поменути пиџин. Културолошки посматрано, историја се понавља, јер српски радници бременити знањем, веслају ка великим страним компанијама које попут некадашњих трговачких бродова са Запада нуде домороцима разноразна богатства и новотарије. У том процесу, наш човек учи њихове термине и усваја их у свој језик, претварајући српски у посреднички језик.

Овакво мњење је интересантно са лингвистичког становишта, али културолошки не мора бити негативно као што је колонијализам био погубан за мале народе и њихове језике. Наиме, неоколонијализам наступа под плаштом меке моћи, па је теже одгонетнути његове законитости, али чак и помодни Срби у себи носе прећутну језичку свест о свом матерњем језику. Колико год се трудили да огласи и називи фирми буду вербатим преузети из енглеског језика, они ће увек бити перципирани као стране речи. Можда се деси да „флајер“ замени „летак“, али тешко да ће „кофи“ икада заживети поред „кафе“, добрано лингвистички утврђене „кахвом“ и „кавом“.

У мом случају, јасно је да „прост“ није наша реч и да се не уклапа у српски културни миље, па су тим знатно мање шансе да остане у језику и истисне српско „живели“, иако је језик неумитно притиснут сличним туђицама. Што се кафанске приповести тиче, друг и ја смо се, након пар минута, сетили пропратног слогана уз дуњевачу и научили нашег госта како да правилно наздрави на језику домаћина. Но, да не чује зло, ја сам одбацио „прост“ и преузео руско „наздаровје“ како бих се лакше присетио матерњег језика када за десет година опет одлучим да силом прилика наздравим на српском.

У мрклом мраку, на кости падају први немири и прве мржње. Врте кости, док не прогоре. Чим пукне дан, бунован, одлазим на падину, ширим руке – уверен да шупље кости могу да ме одрже између неба и земље. Из подвале вечите ноћи ме трене какав хук или живи створ. Изигран вучем скупљене кости до своје прчварнице. У бесаној тишини, читам басме; шарам их по камењу. Празник је. Покушавам да отворим флашу белог вина. Не дам бесу да згрчи прсте. Снажно сам гурнуо чеп низ грло флаше. Пресуо сам чашу и сркао бело вино. Чеп је плутао у вину – мизеран и скоро неприметан. Празник је. Не гачу пошасти... не чујем их. У дамарима дрхти страх док прелазим праг своје прчварнице. Кажу да је ту, на мом парчету земље, где одмарам душу, ала играла дивљу игру на очима престрављених звери. Нестала је, кажу, у чаврнтији покрета и ноћи. Чули су аваз, а потом тешки мук. Застали јесу, прекрстили се, обрисали зној и наставили да раде. Нити су јој ишли на очи; нити су јој скочили за очи; нити су се вратили по откосе. Принели су јој страх, зној и кукавичлук као жртву. Пусте приче... (Умирујем се.) Пре него што сам избегао у тишину, умирио се између планине и реке, гледао сам смрт. Лагано, мучки је навлачила своју слуз на угашена лица. Божанска варница је умела да бљесне, изненада, и тада би лик био изображен у страхотну лепоту. Та страхотна лепота, нељудска, се спуштала на лик помиреног човека као маска. Лица на којима сам се огледао, тражећи потврду свог постојања, су носила маске хладних даљина. Празник је. Клатим се на сточићу и мислим о неситој али која уходи Сунце у нади да ће га смазати. Прешли су ме... слатко су говорили разрогачених очију. (Умирујем се.) Кљују речи. Ала чује тутањ тешких табана. Када јој досади шкрипа натоварених телеса, процепи земљу и, док си ударио дланом о длан, склони главу мед облаке. Чује ме. Отежао сам. И да нисам, не умем да милим по земљи. Зашто бринем? Чак и да се моје парче земље процепи, смислићу стотине изговора због којих нећу кренути у гору у воду по храброст, која ми је утекла као зец. Хитро ћу заобилазити њен труп. Кршићу шаке и уз молитве пришивати клетве. Знам да је нећу са места маћи, али ћу бар помирити раздробљену савест и сан.

Празник је. Сећам се смрти. Хладна је као гуја. Смртници, мученици, верују да смрт наступа оног часа када тело пресвисне. Долази ли смрт из пустог, добро скривеног пространства? Или је, ипак, њена срж – језовита хладноћа гује свезана за живот? Умео сам да осетим жилу хладноће у живима са којима сам говорио. Склањао сам очи са залеђених лица и замишљао сочне воћке, присећао се сласти. У среди кајсије је коштица; с лакоћом сам одвајао сласт од језгра опорости. Мучила ме је немоћ, јер нисам умео да одвојим смрт, неситу алу која прождире радост по радост, од живота који се тискао у надувеном трбуху. Сваку коцку шећера би прво промуљала у својим устима; отежао сам од сокова у који је сваки залогај био утопљен. Склањао сам се од алавог човека, али би ме, на кварњака, сачекао у слепој улици. Звирлао сам да не бих гледао како на чисту кожу спушта маску лукавог створа. Да га нисам уплашио? Зашто лепи слојеве лукавстава? Стидео сам се сам себе. Ловио сам покрете, навике алавог човека. Чекао сам га под ниским, баршунастим небом. Отварао сам му своје срце, онако како сам га у издубљеним ноћима отварао свом Богу – када сам био испљуван и ишибан. Срце се сећало крви у којој нису плутала зрнца лукавства. Није хтело да бије у бајатим прсима; откуцаји су били троми, тешки. Опомињало ме је да је кожа упила нечист. Лечио сам се истином, кушао сам истину. Алавом човеку сам признао своје немоћи, страхове; показао сам му промрзлине – у нади да ће се умити, пустити кожу да дише... У слепим улицама сам умео да набасам и на смиреног човека.

Пријао ми је додир човека. Кад год бих га срео, без много думања, прелазио сам на његову страну. Говорили смо крупним гласом и грохотом се смејали. Вукао сам за рукав алавог – да чује грохот човека ком храброст није утекла као зец. Смирени човек није приметио да са нама хода алави створ који би у свој бездан усисао Сунце. Из уста смиреног човека је излазила милост, светло оружје, која је пробијала маску. Чуо сам смех који је допирао из бајатих прса алавог човека. Уловила га је милост.

Сунце се обазире. Алави човек га није усисао у свој бездан. Биће да су мреже милости довољно чврсте. Ако ала из приче стане пред моје очи, нећу поћи у гору у воду по храброст, која ми је утекла као зец, већ ћу позвати смиреног човека, чувара.

Ако се по субјективном осјећају може покренути прича о Михизу и његовим књижевним анализама, могло би да се почне од Симине 9а. То је адреса у којој су становала, тада млади, озбиљна имена из свијета умјетности.  Они су били једна врста интелектуалне дружине, на некој маргини друштва. Критичари ће рећи да је ту била слобода. Записао је Радован Поповић, који ће записати оно што су многи небројено пута поновили, како „није било такве групе истомишљеника, која ће се одржати деценијама“.

Соба је била веома специфична. Михиз се сјећа да се врата никада нису закључавала.  Ту се разговарало о актуелним друштвеним догађајима, критиковала се власт у присуству „двојице агитпроповаца, Ћосића и Исаковића“. У соби није било кревета, већ разбацане књиге, њемачка ћебад, прљаве чаше. Назив „кућа јереси“, касније је дао Мића Поповић.  

Српска књижевност друге половине 20. вијека не може да се замисли без Михиза. Ако пажљиво посматрамо ауторе, који се у то вријеме јављају, видјећемо да је критика играла веома важну улогу у њиховом стваралаштву, а Михизов суд жељели су многи. Многи су страховали шта ће он да каже, али и поред тога Михиз је говорио. Уколико би почели да прелиставамо литературу, могли би да кажемо да српска књижевност без Михиза, изгледала би као ликови из Сарамаговог романа „Слепило“. Одједном би постали слијепи, дошло би до општег колапса у саобраћају. Српска књижевност не би могла да се похвали ни својом снагом, аутентичношћу, слободом. То је најплоднији период српске књижевности. Михиз је једна врло важна књижевна фигура у свијету књижевности. Он је показао да књижевност без критике, нема духа. Супруга Борислава Пекића у једној емисији је рекла да је Пекић увијек говорио како у присуству Михиза и Бећковића може само да сједи, пијуцка, јер не може да дође до ријечи.  

Много је личности било одушевљено Михизом. Јасно је да је он доминирао у друштву, својом маркатношћу и интелектом. Међутим, прво јавно књижевно вече остаће незабораван моменат у књижевним круговима. Наступао је Радован Зоговић. Михиз је примијетио да је присутан Мирослав Крлежа, да пажљиво прати и аплаудира Зоговићевим пјесмама. Поставио је питање које је, како сам каже, „изазвало запрепашћење у сали“. Неко ко је писао о три овна у југословенској књижевности (Радован Зоговић, Милован Ђилас, Јован Поповић) и зашто сад тим пјесмама аплаудира. Зоговић је био бијесан и изнио низ увреда. То је Михиз третирао као хипрокризију. Нису вољели људе који се додворавају режиму. Крлежа је у току постављања питања напустио салу, али је једном приликом рекао Михизу да му то никада није заборавио.

Нису случајна поређења са Скерлићем. Бећковић каже да многи велики критичари имају огријешења према писцима (као Скерлић), али Михиз нема и да је он као „скалпел“, ишао прецизно. Остала је прича о роману „Златно руно“ Борислава Пекића. Пекићу су испред „Просвете“ рекли да треба да уколни сто и педесет страна. Он је то урадио и додао још двјеста. Помогао му је Михиз да то скрати, али је остало записано:

„Али, човјече, шта Вам би да напишете роман од три хиљаде страница? Ко ће то да чита? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом. А Ви запели, нашли па зашли, па десетине векова, па стотине персонажа, па хиљаде страница. Како ће то све и Ви такав да стане у наше књижевство и у нас?“

Остаће једно писмо из Лондона, које потврђује велико пријатељство између Михиза и Пекића. Пекић пише:

„Претпостављам да вас занима како један српски писац из Црне Горе, тачније – сећајући се једног Вашег поређења – писац који је левом у ципелу обувеном ногом прекорачио Дунав, а десном у белим чарапама сишао с брда, поштовалац Запада и његове традиције а син Евроазије, демократа по опредељењу а социјалдемократа по дужности, архивар-историчар по страсти а књижевник по потреби, хладнокравн у понашању а хистерик у мишљењу, итд. итд. – сместио овде. Да не одуговлачим. Задовољан сам преко сваког очекивања.“

Не чуди што се може, из неког субјективног угла, рећи да је Пекић псеудоним Борислава Михајловића и обрнуто. То ће да се настави и касније, у позоришту.

Друга страна Михизовог живота чини Атеље 212. Ово позориште може да захвали Михизу, као идејном творцу. Остала је енигма о самом имену позоришта. Двије су приче, које се, опет, приписују Михизу. Једна прича каже да је то број столица у сали, а друга каже да је то број собе хотела, у Лондону, у којој се родио престолонаследник Александар Карађорђевић. Михиз се заразио позориштем у Новом Саду, па је његов долазак у Атеље 212, укључио писце као што су Киш, Пекић, Брана Црнчевић... Ратко Дражевић био је одушевљен Михизом.

Написао је неке од великих драма, као што су „Бановић Страхиња“, „Краљевић Марко“. Може се рећи да је наш најбољи драматизатор. Његова „Кореспонденција“ и данас се игра у позоришту.

Колико је био аутентичан свједочи Душан Ковачевић, који је у једној емисији рекао да је Михиз имао обичај да у кафани Атељеа каже: „Молим дежурне шпијуне да пренесу од речи до речи шта сам рекао.“

 Када су једном приликом питали каква критика треба да буде, рекао је да воли критику која уђе под кожу писцу, кад је недвосмислена, кад не даје петице и двојке.

  Михиз је непроцјенљви благо српске књижевности. Он је творац посебног духа Београда. По чему ће остати упамћен? Сигуран сам по његовим критикама и утицају који је имао на будуће критичаре. Бећковић је рекао да два најузвишенија лука до који се винула српска реченица су Црњански и Михиз. Нажалост, реченице и анегдоте о Михизу остале су у „диму и пићу“ Атељеа 212.

Михиз, Театар духа  . РТС - ОКО Званични канал (Извор: Јутјуб. Доступно на: https://www.youtube.com/watch?v=S_2Y9fpHQrQ)

Сама реч капитализам је поприлично млада, јер је настала половином 19. века, док је њена етимологија болно једноставна: корен речи „капиталитам“ је capita, односно „глава“ на латинском. И заиста, онај ко поседује капитал је главешина у данашњем друштву.

Када говоримо о друштву, за разлику од етимологије термина капитализам, концепт поседовања добара и вредновања појединца на основу истих нераскидивно је везан за почетке људске цивилизације. Било да говоримо о земљорадничким заједницама или ловцима-скупљачима, чим су појединци одлучили да се више баве грнчаријом или израдом одеће него примарном делатношћу своје заједнице, добили смо и прве мини капиталисте. Од праисторије, па до данашњег дана, капитал је одувек постојао као друштвени фактор, некада мање, а некада више битан, али је свакако постојао. Примера ради, средњовековни европски краљеви јесу своју власт заснивали на Божјем провиђењу, али тај принцип владавине је ишао руку под руку са огромним економским диспаритетом између њих и њихових поданика. Другим речима, нико није могао да припада вишем сталежу европског друштва без покрића у капиталу, била то имања или новац.

Устројство данашњих демократских друштава је готово истоветно, само су се изговори променили. Некада парија није могао постати краљ, јер њега поставља Бог, а данас се не може владати ако не победите на изборима, што је немогуће без кампање и лобирања који коштају милионе. Ту долазимо до питања маргинализованих група чија се структура мењала кроз векове, али им је једна увек била ствар заједничка: нису могле да побољшају свој друштвени статус, јер им је мањкала економска моћ, односно били су искључени из токова привређивања.

На овом месту ћемо се поздравити са Карлом Марксом који је фамозно скренуо пажњу на потмулу улогу капитала и преселити се у Линколнов кабинет септембра 1862. године када је сачињена Прокламација о еманципацији. Она је ступила на снагу dejure1. јануара наредне године, а defactoнакон краја америчког Грађанског рата и војне победе снага Уније. За Афроамериканце који су диринчили на плантажама земљопоседника на југу Америке, укидање ропства није донело тренутну промену. Они јесу били слободни, али ако су се према вама односили као према подљудима цео живот и све што сте икада радили за живота је брање памука, све су шансе да ћете остати на истом пољопривредном газдинству и наставити да обављате исти посао, само са мање шибања и овај пут уз цркавицу као надокнаду. Баш из тог разлога, Очеви нације се нису одлучили на овај потез скоро век раније током Америчког рата за независност, јер су знали да ће бити мртво слово на папиру који ће младој држави донети више проблема него користи.

Укидање ропства у Америци је политички процес који и дан-данас траје, а који је само започео у другој половини 19. века. Данашњи покрет „Животи црнаца су важни“ [BlackLivesMatter] савремени је одјек и још једна етапа еманципације афроамеричке популације због тога што ниједан политички чин не може надоместити огроман економски јаз, па макар он привидно био премошћен век и по раније. Све док у америчким градовима постоје фактички гетои у којима велику већину чини црначка популација, Линколнова визија, ма колико год била прогресивна и у крајњем случају, човекољубива, не може до краја бити остварена. Капитал претходи политици и никако обрнуто.

Елем, погледајмо још једну економски маргинализовану групацију и то највећу по бројности: жене. За овај пример не мора да путујемо кроз време, нити да превалимо хиљаде километара, довољно је да промотримо садашњи положај жена у Србији. Колико сте само пута на прозападним и умереним медијима могли чути и прочитати следеће фразе: „равноправност полова“, „насиље над женама“, „жене су мање плаћене од мушкараца за исти посао“, „оснаживање жена“, итд. Невладине фондације покрећу разноразне кампање и организују форуме са циљем поправљања положаја жена у друштву, али сав тај напор је уметан, тј. представља слабашну замена за природан процес изједначавања полова који овакви усиљени напори само спутавају.

Ко стварно жели да се позабави овим питањем и смета му што жене играју друштвеног сидраша, треба да угаси медије и крене да претражује сајтове Ај-Ти компанија у Србији или како би то какав полицијски истражитељ рекао: да прати траг новца. Наиме, коме је данас до богаћења у Србији поштеним радом, он ће се пре или касније заинтересовати за позицију Juniorprogrammerи њој сличне.Како наше Ај-Ти компаније прате светске трендове, сва је прилика да у секцији „Запослени“ на веб-сајту постоје сличице свих упосленика који дају инстант приказ положаја жена у друштву. Похвално је што се ситуација знатно поправила у протеклој деценији, али и даље на овим страницама доминирају мушки ликови, нарочито када су посреди руководеће позиције.

С друге стране, када одете на сајт неке основне или средње школе, женска лица су та која вам се осмехују у одељку „Наставни кадар“. Ствар је врло проста, од просветарске плате се тешко може скрпити крај са крајем, тако да мушкарци који себе виде као стуб (будуће) породице, хрле у професије које им то могу обезбедити, а Ај-Ти сектор је управо таква грана привреде. Овакав родни дисбаланс је слика и прилика (али дословно) српског друштва које је привредно још увек партијархално, јер жене још увек не привређују довољно да би постале финансијски независне. Као што смо видели на примеру некадашњих робова у Америци, без самопривређивања нема истинске еманципације српских мајки и сестара, док је сав труд НВО сектора пука козметика која је на дуже стазе штетна по маргинализовану групу коју треба да заштити. Политичкој Српкињи је потребан капитал да започне сопствени бизнис, а не летак о родној равноправности. Месечни приходи од минумум шест цифара најбоља су лекција из феминизма.

Напослетку, вратимо се на серију Бољи живот и лик који тумачи Драган Бјелогрлић. Сценаристи ове југословенске драме, Синиша и Љиљана Павић, вероватно су замислили лик Слободана Бобе Попадића као весника нових времена, јер он током радње серије постаје пунолетан. Како његов отац све време маше неплаћеним рачунима, Боба схвата да салонски стан у центру Београда и запослење у државном предузећу нису никакав капитал у времену које долази, па попут брата и сестре креће да сам крочи пут ка наговештеном бољем животу.

„Имати свој динар“ није никакав мудри савет југословенског социјализма на самртној постељи, већ универзална истина. Друштвено устројство ће увек покушати да прогура другачије вредности, било да је то Божја воља или су то „неотуђива права човека“, али економска независност остаје једини прави репер слободе. Колико год другачијих слобода капиталистичко друштво нудило појединцу, он их може досањати тек када се финансијски осамостали. До тада, он је ништа друго до маргинализован роб кога ословљају са „грађанин“, односно слобода се не може зарадити нити у пољу памука, нити за касом у пиљари, већ на радном месту које генерише додатни профит.

Уместо ко, боље је питати се, на самом почетку, зашто? Одговор на ово питање није једноставан, иако почиње једним (наоко) врло једноставним текстом који је написала  штићеница Светског економског форума, извесна Ида Аукен. Наслов текста гласи (дословно): Добродошли у 2030: ништа не поседујем, немам приватност а живот никада није био бољи. Ево како текст почиње: ,,Добродошли у годину 2030. Добродошли у мој град – или би требало да кажем ‘наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.”

Прво што читалац запази у овом (привидно) идиличном и ведром тексту јесте да се посед ствари претворио у право употребе ствари. На први поглед, изгледа као да можемо да користимо све што смо раније пожелели да имамо (а нисмо могли). Међутим, оно што се у тексту не каже – а не каже се много тога – јесте да нас посед над стварима чини слободним. Ако немамо ништа, онда то заправо значи да смо потпуно зависни у односу неки центар моћи који све то поседује и који нам даје право да ми то користимо… све док он то жели. Укратко, Ида Аукен идеалним градом назива идеални логор у коме су људи претворени у робове који у сваком тренутку могу да буду лишени права на, примера ради, храну – ако су рецимо, болесни или стари, или ако центар моћи који располаже храном, тог јутра, просто речено, пожели да тог роба више нема.

Разуме се, читалац се сада пита како ће људи бити натерани да буду део тог логора? Одговор на ово питање нуди нам сам текст Иде Аукен. Имагинарна јунакиња која ужива у овом граду будућности не спомиње ни оца, ни мајку, ни брата, ни сестру, ни сопствену породицу – дакле, јунакиња је, у ствари, усамљена у том мноштву људи попут ње, зато што је лишена било каквих трајних и стабилних веза са другим људима.

Још је Аристотел у Политици знао да тиранска власт мора да људе држи међусобно раздвојене. Наравно, то се неће догодити тако што ће вам неко упасти у стан и насилно вас одвојити од ваших ближњих. Постоје много суптилније технологије које се базирају на савременој пропаганди. Идеја је једноставна: људи постају усамљени тако што се вештачки ствара атмосфера у којој ће усамљеност људи постати ,,природна”. Рецимо, ако сваки контакт између мушкарца и жене може да се тумачи као сексуално насиље, онда је јасно да ће се мушкарци уздржавати од било каквог контакта. Ако се девојчица од младости учи да је бити мајка срамота за њу, онда ће вероватно живот посветити каријери, док ће сексуалне потребе задовољавати успутним партнерима, брижно пазећи да не затрудни. Укратко, људи ће бити дресирани да буду сами. Међу папирима у својој архиви налазим и неколико текстова који потврђују успешност овог тренинга: у тексту под насловом Американци живе сами више него икада раније, наводи се податак да 28% америчке популације живи у једночланим домаћинствима (у поређењу са 13% из 1960. године). Текст под насловом Осећаш се усамљеним: превише времена на социјалним мрежама може бити разлог доноси резултате који показују да је степен употреба социјалних мрежа повезан са појачаним осећањем социјалне изолације. (Питање да ли социјалне мреже узрокују ово осећање или га ублажавају, оставља се, јасно, по страни).

Поред ове физичке или тзв. спољашње усамљености постоји и друга, унутрашња усамљеност, која се намеће управо преко феномена ,,родног идентитета”, односно свесног дезоријентисања деце. Пол детета је биолошка датост, али то је исто тако, и чин првобитне, базичне оријентације у свету, јер се дечаци и девојчице биолошки разликују, као што то знају сви биолози осим аутора уџбеника с почетка текста. (Питањем да ли то сме да се каже, бавићемо се касније). Дечак постаје свестан да је дечак, а девојчица да је девојчица. Када се пол укине, односно када се деца дресирају као да пол не постоји, онда уместо дечака и девојчица које имају своје маме и тате, добијамо особе које тек треба да одреде своје идентитете. Нека од тих бесполних особа ће се изјаснити као девојчица, нека као дечак, а нека ни као девојчица ни као дечак; нека ће тврдити да је мачка, па ће се у ближој будућности сусрести са конзервативним, фашистички оријентисаним мачкама које неће да се паре са њом, јер не признају њен ,,родни идентитет”; нека бесполна особа ће пак, дићи руке од људскости, па ће тражити да буде третирана као alien, односно као не-људско биће страно свим људима и свим животињама.

Без обзира шта се изабрало да се буде, сви ови изабрани ,,родни идентитети” су само суплементи који прикривају унутрашњу празнину човека који негира своју биолошку датост у већој или мањој мери: управо зато што може да замисли да буде било шта, укључујући ту и бића која нису људска, ова особа прећутно пристаје да буде третирана тек као живо биће односно као биочестица са флуидним, несталним идентитетом који у сваком тренутку може да се промени. Стална је можда, само усамљеност ових биочестица. Наиме, можемо се запитати како особа чији идентитет није сталан, може да оствари тајне и стабилне везе са другим људима, будући да овој особи трајност у највећој мери недостаје и у властитом животу. А она недостаје управо зато што сваки пут када дође до трења између њих и света, ове особе могу да промене идентитет, надајући се да ће се проблем тако решити сам од себе. Дакле, уместо да учествују (такви какви јесу) у свету или да свет мењају ако тај свет жели да им укине слободу да буду то што јесу, ови људи се повлаче у усамљеност свог идентитета, који онда сами мењају, да би угодили свету, остављајући свет да буде онакав какав јесте, дакле, непромењив.

Тешко да је могуће замислити боље робове од овако дресираних људи.

Наивни читалац може да ме пита: а шта је са оним људима који се природно не осећају пријатно у свом биолошком полу? Верујем да је таквих људи веома мало и сматрам да им треба помоћи и заштитити их. Међутим, тема овог текста и нису такви појединачни случајеви, већ стварање друштвене климе у којој се ,,родни идентитет” намеће као једини дозвољени идентитет, а који се потврђује управо кроз чин негације биолошког пола. Лекар и истраживач Лиза Литман је у једном интервјуу 2018. године казала да су родитељи са којима је била у контакту ,,описали врло необичан образац трансродне идентификације, где више пријатеља или читава друштва истовремено [мој курзив] почињу да се идентификују као трансродне особе” (тј. да осећају нелагоду због свог билошког пола и жељу да другачије ,,родно” идентификују). Литманова даље наставља: ,,Била бих неозбиљна,  уколико не бих размотрила социјалну заразу и утицај вршњака као потенцијалне факторе који утичу на овај феномен.” Другим речима, Литманова се понела као прави научник, показујући да жеља за променом пола није само урођена потреба, већ у врло великој мери последица учинка друштвене климе која утиче на младе и која чини промену пола друштвено пожељном. Уместо да овај сасвим логичан закључак буде увод у толерантно и научно разматрање ,,родног идентитета”, Литманова је била изложена организованој кампањи која је довела у питање њен углед и научну репутацију.

И није једина која је тако прошла: доктор Ален Џозефсон је на једном панелу 2017. године, казао: ,,Не дозвољамо им да гласају, не дозвољавамо им да возе – али ћемо зато деци од осам, девет година дозволити да одлуче да више нису дечаци или девојчице. Невероватно!” Џозефсон је после ове изјаве био смењен са места директора Одељена за дечију и адолесцентску психијатрију и психологију Универзитета у Луисвилу. У име толеранције. Има још таквих занимљивих, ,,толерантних” примера: професор Гермунд Хеслоу, са Универзитета у Лунду (Шведска) осмелио се да каже да су разлике између жена и мушкараца биолошки утемељене и да зато род (gender) не може бити посматран само као социјална конструкција: толерантно је оптужен је за трансфобију и антифеминизам, а његов универзитет је исто тако толерантно покренуо истрагу против њега.

Јасно је да се нарација о родном идентитету не може одржати у слободној дискусији са науком и зато се научници морају утишати или преподобити тако да речима једног немачког писца из 1949. године, не само признају првенство власти ,,већ и да интензивно раде на логичном образложењу тог првенства”. Овај прогон научника није само порука научницима већ и свима осталима: тако пролазе они који се буне. Они пак, који пристају на нарацију о ,,родном идентитету” добиће моћ да угрожавају свакога ко ту нарацију доводи у питање. Људима се дакле, шаље порука да прихватањем нарације о ,,родном идентитету” постају ,,свемоћни”, а то делује привлачно, зар не? Нажалост, ,,свемоћ” је само илузија: ти људи постају, на жалост, само средства на путу за идеални логор. 

Укратко: када се научници попут Литманове и осталих утишају, на њихова места ће доћи робови који ће играти улогу ,,научника”. Процес је већ почео: већ сада је тзв. ,,претерана” жалост за покојном ближњом особом проглашена за болест, а ускоро ће цела јавност бити тако подешена тако да никоме не падне на памет да аргументима и позивањима на вредности као што су хришћанство или хуманизам доведе у питање овај процес великог ,,родног” осамљивања људи, који се тако припремају за живот у градовима у којима неће имати ни маму, ни тату, ни брата, ни сестру, ни вагину, ни ,,пишу”, ни мужа, ни жену, ни ћерку, ни сина, а ни трунчицу слободе јер ће ,,све што учине, помисле или сањају бити негде забележено“ – цитирам поново Иду Акунен. И да наставим њеним речима: ,,Све у свему, то је добар живот”.

Да, наравно.

Вратимо се сада на уџбеник из биологије којим почиње наш пут у Идину будућност.

Ресорни министар треба да поменути уџбеник једноставно повуче из употребе. Све мање од тога је мазање очију јавности.

Родитељи, са своје стране, треба да схвате следећу једноставну истину: ако желе да особе које су створили и у будуће буду њихова деца, онда ће морати да ту децу у великој мери васпитају сами. Упорно, сваког дана. У супротном ће остати без њих. (Знам да звучи патетично, али истина је управо таква).

Текст првобитно објављен у часопису „Печат“.

Да је у питању само екологија, онда се овом темом не би бавили активисти (који цитирају стручњаке), већ сами стручњаци: примера ради, неки од оних који сматрају да се већина еколошких проблема може савладати техничким иновацијама које неће радикално променити наш начин живота – јер има и таквих стручњака – или можда неко од истраживача са универзитета у Турку (Финска) где су након серије истраживања дошли до закључка да се у последњих сто година температура на планети, услед емисије угљен диоксида (CО₂), повећала за само 0,1 °C а да је људски удео у том повећању био 0,01°C. Када се резултати ових научних истраживања упореде са патетичном исповешћу ГТ у којој она тврди да ће људска врста бити истребљена са лица земље за десетак година, уколико се емисије угљен диоксида у наредној деценији не смањи за 50%, онда човек са елементарном количином храбрости да самостално размишља, може да се запита о чему уопште ГТ  говори? Разуме се, и ГТ је приликом свог излагања цитирала неке научне изворе (не ове финске, као што се да претпоставити) што у најмању руку значи да у научној заједници постоји неслагање у погледу утицаја човека на климу. Да ли је то неслагање нешто о чему се говори у медијима? Наравно да не, јер на 10 000 људи који су чули за ГТ, постоји 1 који зна за резултате истраживања финских истраживача.

Селебритизација ГТ само је део глобалне зелене декорације које обухвата и међународне покрете попут We Don't Have Time (Ми немамо времена) или међународне акције каква је Friday for Future (Петак за будућност) где клинци са западне хемисфере петком не иду у школу, већ спроводе еколошки штрајк тражећи од националних влада & међународне заједнице да делује у правцу еколошког спаса планете.

Садејством свих ових зелених акција код обичног човека ствара се  посебно осећање еколошке свести које ћу назвати зелени расизам. Шта значи зелени расизам? То је осећање панике и страха од пропасти света услед еколошке катастрофе која наводно само што се није догодила, а која може да се реши само радикалним мерама, које искључују хуманистички обзир према другим људским бићима.

 У почетној фази овај фанатични, зелени расизам маргинализује сва друга политичка питања. Какав проблем може да буде имиграција, нестанак средње класе, десуверенизација држава и нестанак народа у односу на наводно скори нестанак целокупног људског живота на планети?

Зелени расизам затим људе гура ка Зеленим странкама – акција која је успела на последњим изборима за Европски парламент – а истовремено се њихова свест припрема за зелену револуцију која ће радикално променити њихов начин живота. Без овог зеленог ванредног стања, људи никада не би пристали на корените промене свог живота. Зато је потребно ширити панику услед наводне скоре еколошке пропасти света, зато је потребно уклонити све могуће гласове разума који еколошке проблеме решавају без револуцинарних & ванредних мера, односно у постојећим оквирима међународних односа и правила игре.

Наравно, сада се поставља питање зашто је и коме потребна та коренита промена начина живота не само људи са Запада, већ из целог света? Уколико би речи ГТ о смањивању емисије угљен диоксида за 50% постале обавезујуће за целу планету, то би довело до сасвим нових правила игре у светској економији. Сликовито речено: то би било ново дељење карата у економији које би требало да преокрене садашње економске тенденције – успон Евроазије и Пацифичког региона и релативну економско-политичку маргинализацију Запада. Нова правила игре у економији дале би предност тзв. зеленој технологији – која је подешена да ради са наметнутим ограничењима – што би, укратко речено, обновило технолошку супериорност западних корпорација која тренутно није више онако изразита каква је била пре неколико деценија.

У сфери политике, зелени расизам би послужило Западу да ревитализује свој ,,морални кредибилитет”. Индустријализација, па самим тим и јачање земаља попут Бразила, Турске или земаља Пацифичког региона, која се одвија захваљући јефтиним фосилним горивима који емитују угљен диоксид, сада би била проглашена за ,,неморалну” и ,,опасну” по опстанак пленете. Тиме би се створио консензус око притиска на ове земље. Видимо да зелени расизам тако може да постане јако ,,морално оправдање” зашто неке земље треба изложити санкцијама или чак војној интервенцији.

У 19. веку супериорност Западне цивилизације темељила се на расистичким теоријама о супериорности западног човека над оним из колонија, као и на ширењу ,,цивилизације”, међу ,,дивљацима”. Половином 20. века, та супериорност се базирала на ,,моралности” демократије у односу на тзв. ,,недемократске  режиме”. Почетком 21. века, нико озбиљан на Западу више не верује у истинску демократију (зато је управо на Западу и скован термин постдемократија), што значи да ће се у предстојећим годинама осећање супериорности и унутрашње хомогености Запада морати изградити на неком новом темељу. Тај темељ ће бити управо бити ,,еколошка свест”. Она ће се на Западу радикализовати до нивоа ,,религије” односно еколошког фанатизма како би се оправдало насилно ширење ,,еколошке свести” (попут ,,цивилизације” у 19. веку) по целом свету у виду кажњавање ,,еколошки несвесних” народа и држава. Другим речима, радикализована еколошка свест ће се нужно претворити у зелени расизам.

И ту долазимо до последње и најопасније последице ове посебне врсте расизма: смештајући у центар света Планету Земљу, зелени расизам показује заправо своју радикално антихуманистичку природу. Наиме, ко је онај ко ,,прети” Планети, ко доводи у питање њен опстанак? Одговор је јасан: човек. Ако је тако, то онда значи да ће се ,,еколошки самосвесни” људи себи дати задатак да истребе све људе који су наводно сувишни за живот Планете, који је наводно угрожавају. То могу бити припадници наводно ,,еколошко несвесних народа” али и припадници Западне цивилизације који троше ресурсе узалудно: незапослени или слабо плаћени, затим бескућници, стари и немоћни, укратко ,,губитници”.

У центру ове само наоко еколошке приче, неће наравно бити Планета, већ они који ће за себе узурпирати право да одлучују ко има право да троши њене ресурсе, а ко не. Те одлуке, сасвим сигурно, неће донети мала Грета, већ они који су је промовисали у глобалну фигуру.

А то је антихуманистичка, корпоративна елита.

Извор: Печат/Blog Slobodana Vladušića

 Играј са неким другим. Док моје снене очи буду покушавале да се својим илузијама уљуљају у ритам твог тела и на њему одспавају читаву песму, ноге још увек не би ни схватиле шта треба да раде. Клизале би се, газиле твоја стопала углављена у отмене ципеле. Лак на тој обући спао би пре него осмех људи около које би толико радовала моја за плес урођена смотаност.

Не могу да играм уз песму. То је понижење за музику, а и дужан сам да слушам речи кад већ оне мене тако добро слушају. И док год чујем речи, какве год биле, биће ми важније од тебе и плеса. А тек музика, зар и њу да подредим плесу.

 Можемо да певамо ако хоћеш. Тада бих могао да замишљам како те речи изговараш мени и ликујем варајући себе како си свој глас наговорила да милује моје уши. Не певам најбоље, али сигурно то радим боље него што играм, па ме немој звати на плес.

Знам ја да је играње за тебе што и речи за мене, али ти и ја нисмо исти. Играњем ти задовољаваш импулсе свог тела, а ја сам човек који те надражаје не региструје. Моји пријемници су баждарени тако да хватају само таласе које шаље твој ум. Мене покреће машта и радује ме дух, а ако су то двоје ремек-дела, баш ме брига у каквом су се телу настанили. А опет, и да си лепа као сама поезија, ништа ти то не вреди ако се твоји штих-стихови не римују са титрајима душе и не терају моје срце да се аритмично смеје. Јер, можда ти то не знаш, све је у аритмији када су двоје људи у питању. Ако разговарамо, а наша срца раде правилно, онда не радимо ништа. И ти сад мени, уместо губљења у тим аритмијама, нудиш да хватамо ритам.

Позовеш ли ме да играм, не мораш ме више никад звати ни због чега. Можда и јесам тежак човек како многи кажу, али би тек осетила колико сам тежи него што мислиш кад бих те само једном нагазио током плеса. Питај некога другог да играте, а мене остави за шанком да трагам, не за пићем, већ за причом. Док ти будеш бацала своје тело уз музику, ја ћу скупљати нечије приче и опијати се речима, а кад оне пресуше за шанком, трезнићу се пићем.

Не волим плес, јер он долази као последица нечега. Мора бити музике да би било и њега. Он је обичан паразит.

Изула си лакиране ципеле на излазу из клуба, изнервирано си ме зграбила за руку и вукла за собом у парк преко пута. У песку дечјег игралишта, твоје ноге су стале, а руке су заврљачиле ципеле које си понела и једна лакирана висока штикла, распалила ме је по усни. Крв се сливала низ браду, а ја сам размишљао о томе зашто си пошла на плес са тако високим штиклама. Дванаестица, рекло би се по процепу на усни.

Привукла си ме себи и бацила своје руке око мог врата. Једва да си дохватала песак стопалима, али си почела да плешеш. Без музике, без ритма, без речи. Заплесале су и моје ноге кроз песак, испрва нисам знао зашто, али знала је глава о чијем си врату висила као орден моје победе, а уједно и као доказ твоје попустљивости. Плесао сам, јер сам знао да те више нећу видети. Ако је жена спремна да попусти сваком хиру мушкарца, она не може бити тврђава, а ја желим баш то – град на неприступачном узвишењу који ћу стално освајати. Хоћу да будем витез, а не робовласник.

Док се бујица моје крви сливала и згрушњавала у твојој коси, а ми плесали у мрачном парку обасјаном месечином, све време сам размишљао о томе зашто не раде лампиони. Песак ми је полако улазио у ципеле, а ти нешто брже излазила из срца. Неки човек нас је гледао са прозора завидећи мени, а ја сам завидео њему.

Самим тим, Руси као народ имају нешто заједничко са америчким народом, а то је самодовољност. Због тога Американци баратају полуимбецилним појмовима попут „Европе“, јер за човека који живи у Сједињеним Државама, та земља је самодовољна, јер је никада за живота не може целу обићи; она је космос за себе, а стране државе дођу као егзотична сазвежђа.

Ипак, Американац може обилазити свој свет релативно јефтино, јер је поприлично умрежен путном инфраструктуром, док за већину Руса то није опција. Наиме, уколико сте докони, можете отићи на сајт руских железница или неког регионалног авиопревозника (махом подружнице Аерофлота) и израчунати укупну цену карте са преседањем од, рецимо, Санкт Петербурга до Бајкалског језера. Чак и са животним стандардом неке западноевропске земље, ова путешествија делују поприлично скупо, не само у монетарном погледу, већ и по питању времена које је потребно да се превале толике раздаљине; о комфору и да не говоримо. Стога, просечан Рус не да није превише путовао по иностранству (што је током СССР-а био и идеолошки спутан подухват), него није истражио ни сопствено царство.

С друге стране, сведоци смо да Руса има широм планете, а нарочито у Западној Европи. Овде није реч само о олигарсима, већ о некаквој вишој средњој класи која напушта Русију зарад бољег живота. Оваква емиграција је тињала претходне три деценије, али је почетком сукоба у Украјини она експлодирала, јер очигледно један слој Руса није одушевљен политиком сопствене земље, како спољном, тако и домаћом. Иду возом у Финску, лете преко Истанбула за цео свет и селе се у Закавказје. Но, они нису сада тема, већ они Руси који су се „преварили“ да дођу у Србију, земљу која је за њих загонетка, што открију тек по слетању.

Наиме, када се иоле космополитски настројен Рус обре у иностранству, он очекује два сценарија: или ће га ниподаштавати или поштовати као мало божанство. Први сценарио се одвија у земљама културолошког Запада где је паметније не говорити руски и стопити се с околином, а други сценарио у бившим совјетским ре(с)публикама (иако су то данас све независне државе), где они са руским пореклом и језиком и даље имају статус „центра“, односно по аутоматизму иду у виши друштвени слој, заслужено или не. А онда је ту Србија за коју не постоји сценарио, јер руски светоназор не може доакати овој балканској земљи.

Срби се као народ рађају са утиснутом асоцијацијом који решавају у тили час:

– „Ја сам Рус.“

– „А, Руси, браћа наша!“

Ту се отприлике завршава ирационални део српске свести и креће излизана прича о медведима, водки и зими. Разлог је поприлично једноставан: иако су Русија (у свим својим облицима државности) и руски народ били наши савезници кроз историју, увек смо били просторно довољно удаљени да не потпаднемо под руски (микро)космос у коме су се задесиле многе државе Руског царства и потоњег Совјетског Савеза. Наша љубав према Русији је, дакле, шипаричка, јер на ту земљу и народ гледамо као на средњошколску симпатију којој се бојимо да приђемо, а камоли будемо у вези са њом.

Овакав став буни најновије руске дошљаке, јер се са једне стране осећају добродошлим, а са друге стране нема никаквог културолошког потчињавања који би се могло очекивати од Грузина или Казаха старијих генерација. С друге стране, нема ни осуде Путинове политике, нити русофобне пизме какву би могли очекивати у земљама Западне Европе (ни плаво-жутих застава посвуда). Дакле, да би Рус појмио где је дошао, у својој глави мора да отвори нови кластер: Србија.

Ту долазимо до историјске истине да трајну и функционалну руску заједницу у Србији никада није било могуће засновати. Како Србија није ни у првих десет земаља руске дневне политике, нити геополитичких сазнања која се преносе кроз школски систем, најновији талас миграната ни не може знати да руска емиграција у Србији усудно никада није могла да пронађе спокој за којим је чезнула и због којег је током векова напуштала Мајку Русију. Још од средњовековне династије Рјурикович у Мачви, па све до чувене беле миграције која се пред најездом бољшевика склонила у Србију, Руси никада нису успели да се саберу на брдовитом Балкану.

Ове године нам следи нови попис, а према прошлом из 2011. године, у Србији је живело 3.247 Руса, што је најмања бројка од свих пописаних националних припадности (више има Немаца или Украјинаца, на пример). Наравно, ову бројку треба узети са резервом (уосталом, државни попис је старозаветна рђава работа), али она говори о томе да је немогуће оформити значајан руски сојуз у Србији, чак ни сада када експоненцијално расте број придошлица.

Поменули смо белогардејце који су умногоме допринели да Београд изледа како изгледа данас. Примера ради, архитекта Николај Петрович Краснов пројектовао је данашње здање Владе Србије, Министарства спољних послова, као и Цркву Ружицу на Калемегдану. Све ове и друге грађевине остале су у аманет српском народу, као што ће програмерске и друге фирме које оснивају новопридошли Руси данас несумњиво потпомоћи српску привреду. Ипак, овакав позитиван уплив умних Руса у српску историју вероватно неће бити дуготрајан, већ стихијски, као и увек током повести. Неки ће се вратити у Русију, неки продужити за Западну Европу, а незнатан број асимиловати. На дуже стазе, а Срби као православан народ воле да се мере вечношћу, руска заједница у Србији неће порасти за више од пар хиљада душа.

Ствар је у томе да Руси не умеју или нису навикнути да живе под окупацојом као Срби. Ко није докон, може погледати историју насеобина у Русији источно од Москве (није нужно ићи даље од Урала) и схватити да су последњи пут ти градови падали у 15. или 16. веку. Русија, у свој својој величини, није никада била окупирана и код тих народа се никада није развио пркос и инат који је Србима својствен, јер је вазда нека чизма, цокула или баканџа била на нашем врату, те се ваљало јогунити. Стога, Русима је невероватно како земља која наликује Средњој Европи (Београд и Нови Сад, да се не лажемо), може да баштини корупцију, кафкијански чиновнички апарат и оријенталну, „само полако,“ животну филозофију (пуни кафићи од сабајле).

Због тога Руси који данас пристижу на сурчински аеродром заправо слећу у необрано грожђе: земљу која их безрезервно воли, али за коју је потребно неколико генерација рођених ту да би се разумела. А до тада ће они већ бити Срби, само руског порекла. И то не би био први пут.

Зато, на почетку: шта је уопште, културна герила? Док војна герила одузима оружје од окупатора да би га употребила против њега, културна герила преузима стране културне обрасце, да би их употребила у борби за сопствене националне циљеве. 

Свака епоха има своје доминантне културне обрасце, путем којих центар моћи контролише бројне кориснике тих образаца. Моћ која одређује нашу епоху је моћ Мегалополис, односно мреже антинационалне и антихуманистички оријентисане олигархије. Мегалополис се системски бори против било каквог колективног идентитета како би тако обезличене народе, а међу њима и српски народ, претворио у масу изнутра подељених и посвађањих биочестица. Одвојени од сопствене традиције и могућности да сагледају свет у тоталитету, ова маса обезличених биочестица доспева у потпуну зависност од милосрђа такве ,,анђеоске” олигархије.

Један од културних образаца којима се Мегалополис обраћа великом броју људи јесте и реп музика. Јасност и директност текстова као и музичка сведеност репа, чини га врло комуникативном и популарном, а самим тим и потенцијално политички ефикасном. Разуме се, Мегалополис није измислио реп музику. Она је настала управо као супротност олигархији која данас чини Мегалополис, почетком седамдесетих година прошлог века, у Њујорку, као последица интекултуралне размене између млађих представника афроамеричке и карипске заједнице. Пошто су припадали сиромашним социјалним слојевима, ови млади људи су реп користили за изражавање отпора према богатима, а самим тим и према њиховој култури, која им је била недоступна. А та култура то је оно што спада у хуманистичко наслеђе: класична музика, европска књижевност, ликовна уметност, укратко цела уметничка и интелектуална традиција која се таложила углавном у Европи од антике, па све до недавно.

Хуманистичка култура сама по себи, није међутим, никаква културна догма, нити се може свести на колонијално наслеђе неколико империјалних сила. Баш зато што је хуманистичка, дакле зато што по својој идеји претендује на општост, она може да се мења, употпуњује и да у себе интегрише и оно што јој је до недавно било страно. Било је тренутака када је и сама себе доводила у питање: примера ради, авангардни покрети у европској уметности између Првог и Другог светског рата, наступали су као предстража нове уметности која је раскидала са старом, предратном. Зато је у Европи тог времена била популарна и афричка уметност и кинеска и јапанске лирика (читали су је и Црњањски и Андрић) и наравно, амерички џез. Међутим, дотадашње културно наслеђе преживело је све ове унутрашње трансформације и ваневропске утицаје, зато што је нашло начина да их укључи у властити хоризонт. Данас, рецимо, нико не сматра да џез није уметност. Сумња у вредности хуманистичког културног наслеђа није дакле, довела до уништавања овог наслеђа, већ је оно проширено новим делима и новим идејама. Тако је хуманистичка култура – и поред свих замерки које се могу дати овом концепту – ипак била у стању да обезбеди један заједнички хоризонт и међусобно подељених народа: током Хладног рата било је могуће да амерички писци хвале Чехова и Достојевског, као непревазиђене узоре, а да се у СССР-у снимају филмови о Шерлоку Холмсу. То је било могуће зато што је у то време још увек у свету владао хуманистички концепт човека.

Данас, у доба Мегалополиса, то више није могуће, управо зато што владајућа олигархија напустила хуманистичку идеју по којој је човек вредност по себи. (Разуме се, заједно са хуманизом, она укида и сва религиозна учења која такође дају вредност човеку). Самим тим, олигархија жели да уништи и хуманистичко културно наслеђе, које подржава ту идеју.

Да би то постигла, она користи различита оруђа, а једно од њих јесте и реп музика. Она је на почетку била аутентични бунт против олигархије, а затим ју је та иста олигархија претворила/спиновала у једно од својих најефикаснијих оруђа против хуманистичке културе и хуманизма. Уместо да се реп музика, попут џеза на пример, укључи у хуманистичко наслеђе, Мегалополис ће реп музику свесно супротставити том наслеђу. Да у репу више нема никаквог бунта, сведочи и очигледна промене економског, медијског, а самим тим и политичког статуса репера на Западу: од социјалних маргиналаца, они постају глобалне медијске звезде и милионери/милијардери тј. део оне олигархије против које се реп на почетку борио.

Реп музици је Мегалополис наменио три задатка: први је стварање и одржавање културне климе која је супротстављена хуманистичкој култури. Мегалополис проглашава реп за стандард у односу на кога се просуђује другачија врста музике. Рецимо, данас је у Мегалополису уобичајена тврдња да је европска музике 19. века колонијална, што значи политички некоректна. Уколико слушате тзв. класичну музику ризикујете да вас прогласе ,,расистом”, ,,елитистом” или ,,фашистом”. Реп је, насупрот томе, политички коректна музика, која политички раскида са претходном музичком традицијом.

Друго, реп музика шири осећање нихилизма, што значи сумњу у све вредности које имају способност да окупе људе и усмере их против Мегалополиса: задатак реп музике јесте да створи атмосферу у којој је свако олош и зато не треба веровати никоме. Реп музика тако испуњава задатак усавршене пропаганде која тежи да људе разувери у могућност постојање истине, правде и доброте. У атмосфери у којој су све овце црне, Мегалополис се осећа савршено безбедним. Његова намера никада није била да мобилише већину људи како би помоћу те већине владао; сасвим супротно, он жели да већину пацификује, како би могао да влада помоћу мањине.

Зато је за Мегалополис веома важан и тај трећи задатак који на себе преузима реп музике, а то је контрола побуне: Мегалополис сваку побуну жели да сведе на побуну против безличног система, што најчешће значи против ,,свеопште корупције”, иако баш Мегалополис ствара такву коруптивну атмосферу. Наиме, тежећи да укине национални идентитет у људима, Мегалополис ствара атмосферу опште корупције, што значи да охрабрује људе да мисле само на лични интерес (дакле, лично богаћење). Ако су људи страни једни другима и ако једни друге не осећају као ближње, онда корупција није никакав инцидент, већ нормално стање ствари: зашто би се неко жртвовао за колективне интересе, ако се пре тога одрекао саме идеје колектива? Зато је у Мегалополису корупције наводно нема: тамо има само легалног лобирања.

У поробљеним државама ствари стоје другачије: власт је у њима бафер зона која има задатак да Мегалополис раздвоји од поробљеног народа. Власт се врло брзо увери да је пред Мегалополисом већи злочин бити национално самосвестан, него корумпиран, па се зато више или мање отворено одаје корупцији. Тако се власт троши и удаљава од народа, чије интересе безочно продаје, а када се истроши и када се њени највиђенији чланови финансијски намире, (,,снађу се”) Мегалополис пушта низ воду једну гарнитуру и на њено место доводи нову, свежу. Циклус се понавља.

Ангажованост реп музике у региону зато углавном и не иде даље од празног бунта против тзв. ,,система”, односно корумпираности политичке ,,позиције”. Реп на тај начин бунт младих каналише ка периферији док антинационална суштина Мегалополиса која генерише корупцију остаје скривена. Мегалополис и реп музику зато врло често повезује отпор према националном идентитету. Тако реп остаје привидно бунтован и привидно храбар, док заправо преузима бес народа да би га удаљио од Мегалополиса и спровео у политичку канализацију.

То је тренутак када на сцену ступа културна герила, односно Београдски синдикат (БС). Шта се заправо догодило? Прво, БС је преузео страни културни образац (реп) којим је до тада мање више владао Мегалополис, да би га окренуо против тог истог Мегалополиса. Реп БС-а постаје нешто другачије и дубље, нешто боље. То је видљиво већ у песми Говедина из 2002. године. Ова песма је политичка сатира која духовито, али немилосрдно жигоше лош квалитет српске пост-петооктобарске политичке елите. То само по себи није нешто ново: међутим, ново је то што се у ову критику неких данас већ заборављених извођача поробљивачких радова, умећу и теме као што су ,,бела куга”, Војводина и Црна Гора, дакле, националне теме. Тиме БС јасно одређује из чије позиције они репују: из позиција народа.

Данас постаје уочљиво да су безмало сви који су после 5. октобра сањали о срећи и успеху истовремено гледали да се што више удаље од свог народа: економски, географски, културно, идентитетски.... Као да је свако у народу препознао губитника кога треба издати, продати, преварити, искористити, да би се нешто на томе зарадило. БС спадају у ону мању групу људи која је кренула у супротном смеру: у смеру народа.

То се види и по самом саставу Београдског синдиката. Наиме, БС је сам по себи једна група људи, један колектив, заједница. Верујем да доста њихових поклоника не зна да наведе имена свих њених чланова. БС није дакле, збир звезда, већ екипа дискретних хероја, која делује као целина и чија су дела, као и њихов реп, једна колективна работа. Самим тим, организација БС-а јесте потпуна супротност концепту издвојене, обожаване, ,,звезде” која зна да све дугује Мегалополису и зато му покорно служи. И та супротност није случајна: БС је наиме, један од најбољих примера српске културне гериле и њене ефикасне борбе против Мегалополиса.

Као да је БС временом постао све више уверен у своју мисију, па је  комуникациону моћ реп музике почео да користи за оно што је у епоси Мегалополиса чин истинског бунта, а то је учвршћивање националног идентитета поробљеног народа. Однос БС-а према Мегалополису постаје фронталан и немилосрдан, реперски у најбољем смислу те речи. Песме БС су сада чинови интеграције, сакупљања и прибирања свега онога што се Мегалополис труди да раздвоји, подели, а потом одстрани. Примера ради, Мегалополис се упире да раздвоји и посвађа садашњост и Косовски завет, урбани реп и изворну музику, жене и мушкарце, а БС на то одговара симболичким нуклеарним ударом – песмом Догодине у Призрену, где је све то спојено, повезано, прибрано, интегрисано. И потпуно јасно. Слично се дешава и са песмом Једина српска, која је посвећена Републици Српској: у тексту ове песме се налази каталог имена значајних Срба са територије Босне и Херцеговине и низ алузија на њихова дела. Као да цела песма у себи носи конзервирано сећање на велике фигуре српске националне, политичке и културне традиције, чиме се прецизно супротставља Мегалополису који ову традицију жели да баци у канту за смеће. То се ипак још увек није десило, захваљући, између осталог, и момцима из БС-а.

Први пример културне герила српској књижевности у дведесетом веку био је опус Милана Ракића који је, користићи увезени француски дванаестерац, написао песму На Газиместану (1906), патриотски манифест своје генерације уз који су његови вршњаци били спремни да погину. Што су и радили. Следећи такав пример, јесте Хазарски речник Милорада Павића, из 1984. године, у коме је Павић, служећи се ,,увезеном” поетиком постмодерне прозе, успео да напише не само најпродаванији српско-светски бестселер у историји српске књижевности, већ и да истовремено поразмисли о најинтимнијем питању сваког бројчано малог народа, па тако и српског – о питању његовог опстанка. Што није постмодерна тема.

Један од узорних настављача овог низа културних герилаца у српској култури свакако јесте и Београдски синдикат. У времену када наша мрачна времена постају још мрачнија, њихове песме ће имати улогу сличну оној коју су имали песме гуслара у доба вишевековне отоманске окупације. И тада је наиме, било оних који су желели да живе ,,нормално”, али је срећом било још више оних који су желели да живе исправно. Првима су гусле сметале, другима су помагале. Слично је и са Београдским синдикатом данас.

Понудити нови поглед на судбину врсте, створити нешто што није рециклирано, захтева не само свест о духу времена, већ и о вишедеценијском страху од надолазећег краја и његовом отиску у историји уметности. Симплицистички и уметнички упитан филмски хит Не гледај горе (2021), чија је алегоријска визија не само застарела него и неумољиво калкулантска, свежи је доказ ове тезе. Па ипак, могућност стварања иновативног „смаковског“ дела брани један роман из исте године, настао на споју књижевног и филмског – Спаљивање Џошуа дрвета Владимира Вујовића, који би се могао назвати и најбољим (пост)апокалиптичким остварењем савремене српске књижевности. Већ на самом почетку, увођењем мотива камере и дуализма документарности и фикције, Вујовић наглашава већ споменуту синтезу литерарног и синематичног, доследно спроведену у целом роману.

 Ауторова оригиналност види се, пре свега, у неочекиваном узроку катастрофе – у питању је снажан звучни сигнал у трајању од 66 минута који се свакога дана понавља у исто време. Ово одступање од устаљених путева свршетка дубоко је утемељено у идеји буке као оличења дисхармоније савременог света, о чему нам говори и опскурна, али занимљива теза о томе како је одлуком да се инструменти штимују на 440 херца, уместо на 432 – што је фреквенција која је одликовала музику од настанка до данас – склад звука трајно разбијен. Надовезујући се на овакво размишљање, Вујовић понире дубоко у проблем звучног загађења, загађења звуком, музике, али и говора као акустичког феномена, посредно испитујући и различите консеквенце звука не само на урбаног човека, већ и на целу природу.

О релевантности ауторовог огледа сведочи и хронотоп романа; радња је, наиме, смештена у фиктивну копију црногорског града Бара, прикладно названу Барбар, у неодређено садашње време. Локални миље и животни и блиски ликови приближавају атмосферу постапокалипсе, у мајсторском поигравању генерацијским траумама људи са нашег подручја. Већ на самом почетку сусрећемо се са крајње необичном појавом; након прве појаве звука – званог, прикладно ономатопејски, Пип – живот у највећој могућој мери враћа у нормалу, а становници који су остали у граду налазе начин да се изборе са свакодневним понављањем сигнала. На овај начин, Вујовић нам мајсторски предочава како изгледа живот у тешка времена, кроз која смо прошли као народ, али свему томе даје и једну универзалну димензију, према којој је човек инхерентно осуђен на патњу, и она се не јавља као крај живота какав познајемо, већ почетак новог – који се од старог, у комичном обрту случаја комендијанта, једва и разликује.

Фокус Џошуа дрвета је пре свега на једној неименованој породици, и њена три члана – мајци Хелени, оцу Симону, и сину Давиду. Већ у овим именима, чије је порекло разнородно, види се одбацивање конвенционалног симболизма, који би захтевао успостављање јединственог симболичког оквира, уместо посезања за насумичношћу, коју читалац покушава да рационализује у духу логоцентризма. Тема именовања даље је разрађена преко Хелениног дневника; она, наиме, одбија да користи понављајућа имена дана у недељи, и уместо тога сваком дану свог живота даје једно име на енглеском језику одабрано преко насумичног генератора. Значај овога је двојак: као прво, истиче се како је, након појаве Пипа, нарушен дотадашњи циклични поредак света, и уместо њега је наступило једно отворено време, у којем сваки дан представља јединствени доживљај; поред тога, наглашава се Хеленина демијуршка улога. Она касније додатно добија на значају, са открићем рукописа Спаљивање Џошуа дрвета, који је написала с пријатељицом Магдаленом, и у коме је најављена катастрофа која се након тога десила. Хелена, библиотекар и неостварени писац, представља, дакле, коствараоца и управитеља новог света. У питању је један сјајан мета- уплив, и додатно продубљује тему дуализма документарности и фикције, о којој смо већ говорили.

Улога Магдалене, која се у роману јавља само у сећањима, надовезује се на Хелену-демијурга. Ако имамо на уму да је Магдалена један од твораца рукописа, њено самоубиство могло би се посматрати као самовољна жртва која покреће све оно што се касније дешава у роману: пре свега, претварање фикције рукописа у стварност, а затим и неочекивани развој Хелениног живота, од упознавања са Симоном на Магдаленином гробу, па све до садашњих дана. Имамо ли то у виду, с правом бисмо могли закључити да Магдалени припада примат у стваралачком двојцу, док је Хеленина улога невољно старање о новоствореном свету, који је потпуно укинуо стари поредак. Поставља се питање:  шта је потребно како би се владавина Пипа окончала, и да ли је то уопште могуће учинити?

Увођење Давида најављује други ток романа, у којем се аутор бави темом музике. У ликовима овог младића и његових пријатеља очита је Вујовићева фасцинација различитим музичким правцима двадесетог века, и то пре свега онима који би се могли назвати алтернативним. Атмосфера алтернативне сцене у граду који је за њу незаинтересован, односи различитих стваралаца и њихових пријатеља, начин размишљања младих који се супротстављају естаблишменту, али од њега зависе – све је то ухваћено са симпатијама и дубоким разумевањем, које оваквом приказу даје дубину. Значај музике за младе људе испољава се као отпор непријатељском и застрашујућем свету одраслих, али и безличном терору Пипа, који неумољиво истискује све друге звукове и намеће се као једина смисаона константа живота у новом свету.

Фестивал који Давид организује са својим бендом уводи контрапункт овом терору, и тиме снажно сведочи о младалачком шамару свему наметнутом; Вујовићева наклоњеност често незрелој, али енергичној и искреној музици невероватна је у свом оптимизму и читав роман издиже изнад пуке негације. Мисао да је за удахњивање смисла потребна не рефлексија, него делање утемељено на стваралачком пориву, представља хвале вредну идеју.  Појава редитеља који снима фестивал, поново актуелизује важну тему дуализма документарности и фикције; бележењем „клиначке“ музике и њеним уклапањем у наратив филма, редитељ се поставља као Вујовићев пандан. Бележење камером се јавља као мотив који читаоцу даје смернице за читање и тумачење, али и наговештава арбитрарност сваког тумачења.

Трећи наративни ток прати Симона, и његово приближавање емитеру који представља извор Пипа. Започевши пут са двојицом пратилаца, убрзо остаје сам, у кретању кроз непријатељско подручје, и без икаквог компаса. Мисао која га води кроз шуму у којој влада заборав је јасна, и опстаје и док му сећања нестају: уништити емитер и заувек укинути Пип. Читаоци из других токова романа сазнају да је Пип процеп настао у току бомбардовања, који се активирао тек након Магдаленине смрти, да је нестабилан, и да се уз најмањи потрес може проширити до неслућених размера; самим тим, Симон са динамитом постаје агенс уништења, а његов поход пратимо с помешаним осећањима, свесни да може имати катастрофалне последице. Ипак, он остаје несвестан опасности, и, вођен племенитим намерама, успева да минира емитер и побегне од његових чувара, скочивши у море, у којем га дочекује енигматична појава двоглавог делфина, којом се роман и завршава. Избор делфина није случајан; његова способност ехолокације наговештава да је у стању да разуме сигнал  Пип. Овде треба споменути да се на почетку романа спомиње како глуви људи током Пипа чују речи; очито је да је у питању сигнал са значењем, и постоје основе да се помисли како на самом крају и Симон стиче могућност да га разуме.

Улоге мајка, сина и оца су следеће: стваралац и управитељ света (Хелена), бунтовник и трагалац за смислом (Давид), и анархиста-разоритељ (Симон). Ипак, тешко је понудити синтезу, и до краја разјаснити значење њихових односа, као и звука око кога се радња романа одиграва. Непрестаним поигравањима и нуђењем различитих тумачења – као, рецимо, оног по коме је цео роман само рукопис Спаљивање Џошуа дрвета – Владимир Вујовић поручује тиме како је у постапокалиптичном свету немогуће остварити јединство, или изнаћи једно коначно објашњење, што представља и највећу субверзију романа. У свету у ком су дани добили нова, насумична, у ком се гола материја живота прекраја у причу посредством дневника и филмске траке, коначне истине не може бити, а јунаци непрестано остају замрзнути у свом асимптотском кретању ка разјашњењу које не долази. Могућност тумачења се назире, али бројни делови слагалице недостају, остављајући рупе које машта не може да попуни; коначна слика излуђује својим очитим, али ипак недосежним смислом. Имамо ли на уму како овај роман, као и свака добра књижевност, говори о нама овде и сада, значај Вујовићевог романа постаје још очигледнији. Тајна порука двоглавог делфина је ту, али ми немамо уши да је чујемо, и остајемо збуњени непремостивом баријером.

Геополитички посматрано, теза Халфорда Макиндера о Украјини преживљава тест времена те није згорег од ње почети овом приликом. У његовом чланку „Географски пивот света“ представљеном 1904. године пред Краљевским географским друштвом Велике Британије, налази се и термин „Хартленд“ – Срце света, централна континентална област на кугли земаљској. Како њу Макиндер замишља може се видети на слици испод. 

Главна дефиниција јесте та да ко контролише Источну Европу- контролише Хартленд; ко контролише Хартленд – контролише светско острво а ко контролише светско острво – контролише свет.  За потребе нашег писања и бољег разумевања овој исправној формули морамо додати један префикс. Ко контролише Украјину, као највећу и најзначајнију државу источне Европе – контролише Источну Европу, самим тим и Хартленд, самим тим и светско острво па самим тим и свет. То је сублимација геополитичког значаја Украјине.

Ако сте Запад, као и десетак пута пре тога у историји, Украјина вам је „одскочна даска“ за напад на Русију и нож у меком трбуху њених европских територија (које су најнасељеније и где су главни градови и индустријски центри) , те простор са ког можете одсећи Русију врло лако од Кавказа и тамошњих нафтних поља и свега осталог вредног и битног за функционисање руске државе те је геополитички гурнути још дубље у унутрашњост Азије

Ако сте Русија, Украјина је за вас „последња граница“ (The last frontier) на западуи ваш прозор у Европу, одакле се равном источноевропском равницом можете по потреби лако спустити у средиште Европе (средњу Европу) и њене богате индустријске центре и највеће градове а одатле лако избити на Ламанш и Атлантик. С друге стране, исту ту Украјину морате бранити јер из исте те равнице, из другог правца, може исто тако лако доћи нова инвазија као што је долазила сваки пут на Русију, не искључиво, али најсилније управо из тог правца, из јасних разлога.

Ипак, нова рунда геополитичке конфронтације Русије и САД око Украјине је дошла због питања које историјски гледано нема никакве везе са савременом Украјином, али геополитички и војно-безбедносно итекако има; полуострва Крим.

Крим – почетак и крај

Крим је први пут ушао у састав Украјине каквом је данас познајемо када га је Никита Хрушчов, иначе Украјинац, поклонио Украјини 19. фебруара 1954. године, одвојивши га без икаквог повода или реалног оправдања и потребе од руске и дарујући га украјинској ССР. Дугорочне последице ове грешке и, тако честог, комунистичког произвољног цртања граница, узимања и поклањања територија те стварања вештачких нација и идентитета, виђена су тачно 60 година касније, када је та историјска неправда исправљена повратком Крима у Родину (Отаџбину – Руску Федерацију). Ту долазимо до преламања и укрштања геополитичких и културно-идентитетских фактора због тога што је повратак Крима у Русију изазван обојеном револуцијом и евромајданом те 2014. године.

Власт у земљи су методом поновљене „наранџасте револуције“ из 2004. године, али овај пут успешно, те године спровели демонстранти, плаћеници, неонацисти, русофоби, олигарси и сви други потпомогнути и окупљени инфраструктурно, финансијски, медијски и на сваки други начин захваљујући САД, која је дириговала Евромајданом из своје амбасаде у Кијеву. Због ограничености простором и без намере да дужимо, читаоце ћемо овом приликом упутити на два филма, ради лакшег и бољег разумевања контекста догађаја – „Крим. Повратак кући“ и „Украјина у пламену“, оба се могу са титловима наћи и бесплатно погледати на интернету.

Гледајући шта се дешава у оним, махом руским и русофоним, деловима Украјине који су се противили насилној смени власти и успостави про-западне неонацистичке самоуправе (нажалост било је много других „Одеса“ пре оне Одесе 2. маја 2014. године, те свих потоњих „Одеса“ широм Украјине), становништво Крима, махом руско, се самоорганизовало и у складу са, како украјинским, тако и међународним законодавством, спровело референдум о изласку из Украјине и уласку у састав Руске Федерације. То се, силом прилика, поклопило са интересима руског државног руководства из (да занемаримо све остале) једног простог разлога- руске црноморске флоте.

Руска црноморска флота је највећа и најзначајнија флота у савременој Русији, а и уопштено историјски гледано. Због недостатка изласка на топла мора, Русија је преко Црног мора по потреби прилазила и прелазила Босфор и Дарданеле, не дозвољавајући да буде изолована или одсечена од средишта светске историје, што је простор Европе, Северне Африке и Блиског истока неспорно био вековима уназад. Иначе, није згорег поменути, Србин из Херцег-Новог, Марко Војновић, потомак средњевековне српске династије Војиновића, је оснивач црноморске флоте. О њему се више може прочитати овде . Дакле, седиште Руске црноморске флоте је у Севастопољу, на Криму, од њеног оснивања до данас. Упркос предаји Крима Украјини и распаду СССР, Русија је задржала своје војно присуство, управо у виду црноморске флоте, на Криму, у складу са уговорима и аранжманима потписаним са украјинском страном.

Међутим, променом власти у Украјини 2014. године и доласком изразито антируске опције на власт, поставило се питање судбине и будућности ове флоте и њеног ненадмашивог геостратешког и безбедносног значаја за Русију. Најједноставније речено, без Крима нема ни Руске црноморске флоте, нити руског присуства у Црном мору а сви руски градови на обалама овог мора постају лака и доступна мета за непријатељско деловање. И више од тога. Постојала је хипотетичка могућност која се врло лако могла остварити, да нова власт у Украјини донесе нови закон којим наређује да се са Крима у потпуности склоне сви руски поморски и други војни ефективи, да се острво у потпуности демилитаризује, а кроз неколико месеци би ту почели да вршљају западни војни планери и стратези, саветници итд. да би наравно извидели терен и припремили долазак америчке, британске и других флота и бродова у дојучерашње руске базе.

Не желећи да ризикује ни на секунд такву могућност, Русија је повезала „лепо и корисно“, жеље народа Крима и судбину своје црноморске флоте (самим тим своју судбину) и Крим без испаљеног метка вратила под своје окриље. Уз то, ко познаје и мало историју Кримског рата и значаја Крима за Русију, не би требало да се чуди уопште, као што се на Западу често чуде свему руском, не због претеране руске тајновитости, већ њиховог одсуства било какве жеље да Русију и Русе упознају онакве какви они заправо јесу, а не какви су у њиховим пројекцијама, кошмарима и фобијама.

Донбас – осам година агоније

Након Крима се поставило питање судбине Донбаса (Доњецке и Луганске административне области) и са резигнираношћу су се многи питали зашто су ове покрајине, далеко ближе Русији, наслоњене на њу, остале ускраћене за ослобођење?

 Одговор је дошао осам година касније, мада је и у прошлости био познат иоле упућенијим пратиоцима ситуације.  Ове две области из низа разлога и објективних потешкоћа није било могуће тако брзо и лако вратити као Крим. Међутим, званична Москва их није ни „пустила низ воду“ , већ их је помагала у храни, медицинским средствима, али и војно, не дозвољавајући да буду надјачани и почишћени са тог простора (попут Срба из Републике Српске Крајине), већ су одржавали „војну равнотежу“ и пат-позицију у којој је Украјина била довољно слаба да их безуспешно напада годинама, а они довољно снажни да се одбране али не и започну већа офанзивна дејства, како се не би реметио и овако крхки и нестабилни мир тј. примирје.

Покушано је кроз два потписана споразума из Минска да се нађе дугорочније и одрживије решење, међутим то није било могуће из простих војних и политичких неслагања. Са војне стране гледано, Украјина је хтела да војним путем уништи армије (милиције) ДНР и ЛНР и врати свој суверенитет над њима , а ове две републике су хтеле да у потпуности ослободе територије Доњецке и Луганске области и интегришу их у свој састав. Са политичке стране посматрано, Украјина је хтела да им максимално да мршаву и лабаву аутономију која би објективно била „мртво слово на папиру“, а „сепаратисти“ нису хтели да пристану да икада више буду део украјинске државе већ су тежили да буду независни и уједине се са Русијом. Компромис из Минска је био такав да је замрзао конфликт и успоставио статус кво, за почетак зауставивши војне активности и убијање, док је питање политичке будућности ових крајева остало да се реши. Чак и такав споразум се обилато кршио и веома ретко поштовао, а кршила га је углавном, готово искључиво, украјинска страна, неселективним, ненајављеним, ничим изазваним и честим нападима на војне и цивилне циљеве дуж линије разграничења. Нарочито им је било задовољавајуће да гађају насумично цивилне циљеве, сејући тако страх и несигурност међу становништвом ДНР и ЛНР, желећи да их натера на одлазак у Русију, учини незадовољнима и окрене против сопственог руководства. Добили су, наравно, контраефекат.

Притом, злослутни облак „Олује у Донбасу“ је остао да лебди као непрестана претња над главама свих становника Донбаса, као и „званичне Русије“ и постојало је заиста неколико ситуација у претходних осам година када се чинило да је „то то“ и да креће свеопшти украјински напад на ДНР и ЛНР. Честа су била гомилања трупа и технике на линији раздвајања, маневри и кретања украјинске војске како би се непријатељ психолошки застрашио пред коначни обрачун. Овај, последњи пут, уочи 24. фебруара, то се стварно припремало и руска војска је „затекла“ украјинску у завршним припремама за почетак спровођења „крајишког сценарија“ у руској Крајини.

Биолабораторије – од „теорије завере“ до праксе уништења

Када на планове о отпочињању „Олује у Донбасу“ , додамо причу о биолабораторијама у Украјини, на којима су партнерски радили Украјинци и Американци годинама, контекст и нужност руског одговора постаје доста јаснији. Наиме, јасно је било из гомилања, никада тако силног као до тад, украјинског војног потенцијала на граници са ДНР и ЛНР, да се спрема свеопшти напад, као што је било јасно и из руског гомилања војске на руско-украјинској и белоруско-украјинској граници, да ће се та војска и употребити (само није било јасно нити познато готово никоме кад и како тачно). Тако је пушка са зида из првог чина Чеховљевог „Ујка Вање“ опалила у овом трећем чину који је почео 24. фебруара (први чин је Евромајдан и Крим, други рат у Донбасу) .

Иако би сама чињеница да Донбас страда и крвари већ осам година била довољна да Русија интеревенише, са првим данима операције и првим руским успесима почела је да испливава прича о биолабораторијама. Реч је о ланцу лабораторија за истраживање и развој биолошког оружја на територији Украјине и Грузије, које раде под покровитељством Пентагона већ годинама, развијајући тамо опасне вирусе и патогене који су се, погађате, требали искористити против Русије (и Кине?) у неком тренутку у будућности, када би господари живота и смрти на Западу тако одлучили.

Мала дигресија, могло се приметити како је са отпочињањем руске специјалне војне операције нагло замрла прича о корона вирусу и да је генерално читав „корона наратив“ нагло замењен „војним наративом“ у светском (дез)информативном простору. Позивамо читаоце да повежу то са открићем ових биолабораторија и сами донесу закључке какве желе.

Доста текстова је већ написано о овој теми, при чему читаоце нарочито упућујемо на три текста Николе Врзића у „Печату“ о овим темама, који студиозно анализирају ове опасне појаве и разобличавају њихову суштину.

У сваком случају, Руси су због претње потоњег коришћења вируса и патогена из ових лабораторија у будућности, морали да лично уђу и позатварају те лабораторије, пошто Американци и Украјинци до тада нису имали намеру да ураде ишта слично, напротив. Тек кад су Руси кренули да продиру ка већим градовима и местима веће концентрације ових лабораторија (највише их је у Харкову, који је близу руске границе), тек тада су Американци почели да признају да лабораторије ипак постоје, да нису плод руских теорија завере, како су то до тада говорили, али да се у њима није развијало биолошко оружје. Затим су се „изланули“ рекавши како страхују да би Путин могао да искористи биолошко оружје из тих лабораторија против Украјинаца, тиме индиректно признавши да је такво оружје тамо постојало а против кога би се користило јасно је.

Упоредо са хитрим продирањем руске војске, паљена је документација из ових лабораторија, оне су панично затваране и уклањани су сви трагови али прекасно. Сви су већ увелико говорили о њима и разобличили стварне намере Запада по том питању.

С те стране гледано, руска интервенција је, да изоставимо на секунд Донбас и све остале разлоге (могућност развијања нуклеарног оружја у Украјини, њено чланство у НАТО...), само то је довољан разлог да легитимизује руско ангажовање. Много више него што је то имао Запад у Авганистану и Ираку, где су трубили о „Садамовом хемијском оружју“, ког није било, што никад нису признали, тј. демантовали сами себе, када их је цео свет већ „провалио“. С те стране руска интервенција се у потпуности може „правдати“ искључиво „западним изговорима“ ; како по питању хемијског оружја – у овом случају биолошког, и то стварног, за разлику од измишљеног Садамовог, тако и по питању R2P (Responsibility to Protect) Руса у Донбасу и уопштено Украјини.

У крајњој мери, сви они, чак и међу Србима, који говоре, како су Руси „увучени“ у овај сукоб и како су „насамарени“ , би могли да нам одговоре на питање шта би било када би, хипотетички, сутра Албанци са Космета уз НАТО кренули да врше општи егзодус Срба са тог простора а Србија са војском ушла у своју јужну покрајину да се супротстави томе? Да ли би и тада говорили како смо ми „насамарени“ и против наше воље увучени у рат? Па наравно да је Русија „насамарена“ и увучена у тај рат колико би и Срби били у случају напада на наше људе на КиМ (или Републици Српској), једнако колико је у конфликт увучен човек који ускочи да одбрани свог брата од групе насилника која га туче на улици. Стога је иза таквих „аргумената“ и патетичног кукања над ратом јалови и испразни хуманизам који не би једну сузу потрошио и ћутке би посматрао егзодус Руса из Донбаса. Или Срба са Космета.

Геополитичка померања – рађање новог света

За крај треба поменути глобални одјек овог рата, који је „прича за себе“ и заправо главна последица руске интервенције. Јер док је фокус јавности махом на рату, иза кулиса се дешавају много крупнији догађаји и „претумбавања“ .

Ту је реч о следећим догађајима, од којих се сваки може анализирати засебно, иако су збирно део општег процеса светске прекомпозиције и геополитичке реконфигурације;

1.       Утицају нове туре санкција Русији на привреде пре свега европских земаља, њихово снабдевање енергентима,
2.       Хистеричној глобалној русофобији, по степену мерљивој само нацистичком антисемитизму,
3.       Већој зависности Русије од Кине, која махом „мудро ћути“ о овом рату и гледа да из њега што више извуче за себе и своју позицију,
4.       Већем америчком ангажовању у Европи, чиме се ослабљује фронт према Кини,
5.       Окретање заливских петромонархија и уопштено Блиског истока Русији и Кини,
6.       Подизање нове гвоздене завесе у Европи и питање где ће она бити, на који начин, како ће изгледати и хоће ли Срби(ја) као и Југославија ономад поново бити „уљез“ са „погрешне стране“ те завесе, или ћемо бити део антируског т(аб)ора?
7.       Повећање инфлације у Америци и убрзање њеног економског краха
8.       Увођење „петрорубље“ – плаћања Русији нафте и гаса у рубљама, што драстично слаби моћ долара као основе америчке економске хегемоније у свету
9.       Смена „корона наратива“ новим-старим „антируским/ратним наративом“ за контролу становништва и спровођење циљева Великог ресета
10.   Повећања нестабилности на Балкану, где се може очекивати директно преливање нестабилности рата у Украјини, где би се Запад могао „осветити“ Русији у случају пораза њеног вазала – Украјине- тако што би „равнао дугове“ преко руских савезника – Срба. То је уједно оно што треба највише да нас забрињава.

Закључак – Кабул, Казахстан, Кијев

Украјина представља трећи велики пораз западног Левијатана и таласократских сила у претходних пола године. Имали смо прво Авганистан и (по Запад) срамотно повлачење (фактички бежање) у августу пред надирућим талибанима, што ниједна велика сила не сме себи да дозволи ако претендује да и даље одржава репутацију велике, нарочито ако и даље жели да контролише што већи могући део света.

Авганистан је показао да Запад није у могућности да одржава на власти марионетски режим у непријатељском окружењу без активног војног присуства на терену и да се одмах по њиховом одласку та окупаторска управа распада пред неком унутрашњом силом.

Уследио је Казахстан и пропали покушај нове обојене револуције, где је Русија демонстрирала да ОДКБ није „тигар од папира“ када је у неколико сати „решио“ кризу и уз минималан број жртава спречио ексалацију кризе, насилну смену власти и потенцијални грађански рат са ко зна колико хиљада мртвих. Казахстан је показао да спровођење револуција више не пролази, макар не у „зонама одговорности“ Русије и Кине.

Уследио је 24. фебруар који је показао да САД неће ратовати за Украјину и уопштено да НАТО неће ратовати за државе нечланице. Притом је дискутабилно и за које државе чланице би се ангажовао. Притом је „испливавање“ биолошких лабораторија показало да Запад не може да порази Русију конвенционалним (нити нуклеарним) војним средствима те стога мора да прибегава „алтернативама“ – у овом случају биолошким. Поред тога, нови медијски рат против Русије је доказао да је то уједно и једино поље где Запад може још увек да има светску хегемонију а и ту све мање и све тање, што је не толико успех руске „контрапропаганде“ колико неуспех у стварању пропагандних садржаја и гурању једностраног наратива, неспорно доказао. Притом су им Руси ту доста „одмогли“ заиста пазећи на терену да не наседају на провокације и чувајући сваки живот и цивилне објекте.

Притом су санкције показале да је и на економском плану Западу „одзвонило“ пошто је Русија тек почела да се „загрева“ са контра-мерама а привреде западних земаља су већ пред колапсом. Уз то, веће економско јачање Кине је једна од последица овог рата где ће се она ускоро „зацементирати“ као економска сила број један по свим могућим параметрима. Увођење петрорубље, петројена и петрорупија означава крај (петро)долара и самим тим америчке хегемоније у спољнотрговинском смислу,а губитак те привилегије је основ за укидање свих осталих.

Ка каквом свету идемо још је тешко и неизвесно рећи али је једно сигурно. Онај под западним вођством свакако није био нешто позитивно за највећи број људи и земаља на свету. И стога се треба радовати његовом окончању, притом пазећи да нас његове рушевине не затрпају и управљати се и деловати у складу са свим. Што се нас Срба тиче, ситуација је јасна; увек уз своју цркву, народ  и државу, које морамо штитити од себе самих, како би нас оне штитиле од свих осталих. А држава, црква и народ – то смо сви ми, појединачно и заједно. Прошли смо и гора времена и већа искушења, проћи ћемо и ова.  

Ово је време када у Европи долази до националног буђења бројних народа. Српски народ је доживео национални препород кроз Вукову реформу језика, оснивање гимназија у Карловцима и Новом Саду, Матице српске итд. Под утицајем идеја романтизма, дотадашњи поредак у већини европских држава био је прилично пољуљан и чекао се погодан тренутак да се зада коначан ударац апсолутистичким режимима и остацима феудализма. Тај тренутак је била револуција која је 1848. захватила бројне европске земље. Талас народног буђења 1848. године, назван у историји као „пролеће народа“, започео је у италијанским државама и Француској, затим у немачким државама, да би се касније пренео на Хабзбуршку монархију, захвативши њен аустријски и мађарски део. Хабзбуршка монархија је била специфична држава у којој је живео велики број различитих народа, који су у првој половини 19. века у мањој или већој мери напредовали на националном, политичком и културном плану, али су били изложени све присутнијој мађаризацији која је долазила од припадника угарског племства, као и осталих који су се придружили тој политици. Због свега овога, револуција је била шанса за мањинске народе у Монархији да се изборе за своја национална права. 

 Револуција у Хабзбуршкој монархији је почела 13. марта 1848. године у Бечу, а два дана касније у Пешти. Захтеви револуционара су били различити: док је у Бечу народ тражио грађанске слободе, у Пешти је мађарско племсто тражило већа права уз истицање да на тлу Угарске постоји само један политички народ, а то је мађарски. У тренутку избијања револуционарног таласа, Јован Суботић се налазио у Пешти. Он се, као један од представника српске интелигенције, укључио у српски револуционарни покрет, у који је све више улазила и омладина. Учешће српске омладине у револуцији у Пешти оставило је снажан утисак на Суботића. Захваћен либералним и романтичарским идејама, са великом дозом патриотизма у себи и ношен револуционарним заносом, Суботић је већ 17. марта 1848. написао песму Лист народу Славенском с оне стране Саве и Дунава (Чујте Србљи па се сви одазовте)[1]. Кроз ову песму, која је била пуна родољубља, он позива све Србе из Хабзбуршке монархије да се активно укључе у револуционарна догађања и борбу за одбрану својих националних права. Суботићева песма је на све Србе у Монархији оставила велики утисак. Потпуно ослобођен свих притисака које су са собом носиле функције у државној служби Монархије, Суботић је песму написао у једном даху, позивајући не само српски народ, већ и друге словенске народе да устану против све израженије политике мађаризације:

„Еј да лепе једне домовине!

Рај сам земља, народ соколови!

Дижи земљо храбре твоје сине,

Да ти спадну ти ропски окови!

Граничарска Србадијо,

Почни игру ти,

Ви Словаци и Русњаци

Прискочите сви!

На оружје, браћо, па на врага!

Сви тек сложно, па му нема трага!“

Након свега нешто више од месец дана, Јован Суботић се огласио са још једном песмом под називом Први мај.[2] Она је писана по угледу на епске песме, а одише изузетним револуционарним и романтичарским заносом. Нема сумње да је, поред Суботића који се и огласио песмом, овакво расположење захватило цео српски народ који се у то време нашао у Карловцима, ишчекујући почетак Мајске скупштине. У песми се, као што је то био случај и раније, говори о све учесталијој мађаризацији којој су били изложени Срби у предреволуционарним временима. О овом догађају, Суботић говори на самом почетку песме:

Кличе бела Крушедолска вила,

Зове Србље, да правицу траже

Коју крвљу деди им добише.

То зачула браћа Новосадска,

Па потрча мало и велико

Скупише се код велике цркве

Па црквене књиге изнесоше,

Где се Јован Јаношем назива,

а Стефана Пиштом записују.

 Међутим, најкарактеристичнија особина песме Први мај је у томе што је Суботић приказао историју пречанских Срба од сеобе 1690. године, па све до револуције 1848. Он кроз стихове говори о привилегијама и повластицама које су Срби добили од аустријских царева, затим о великим заслугама српског народа у војним походима Монархије, као и о тежњи Срба за стварањем посебне територије у којој би се национално, културно и политички развијали:

И наш народ има своја права,

Дедови нам крвљу их добише,

И верношћу печат ударише,

Да су стална, док нас је једнога.

Ал нам многа права одузеше,

И то браћо она најсјајнија,

Без којих нам није вредно живит'.

Ставове које је Суботић изнео у песми Први мај били су основа политике пречанских Срба, која је постала изражена почртком 60-их година 19. века. Одлуке донете на Мајској скупштини 1848. године, које се односе на формирање Српске Војводине, представљале су програм српског покрета који је требао да буде потврђен од стране других народа у Монархији, али и од самог државног врха.

До краја револуције Суботић се није бавио поезијом, али је постао истакнути члан бројних српских делегација које су од аустријских власти тражиле потврђивање одлука донетих на Мајској скупштини. Након револуције, поново се прихватио уредништва Летописа, а након тога се активно укључио у политички живот. Своје политичко деловање пренео је на простор Троједне краљевине, где је скоро две деценије био посланик на Хрватском сабору. Поред тога, био је и активни учесник Српских црквено-народних сабора. Поред своје политичке каријере, играо је велику улогу и у културном животу српског народа у Монархији. Дао је значајан допринос развоју позоришта у Загребу и Новом Саду, а од 1868. до 1872. године био је председник Матице српске. Умро је у Земуну 1886. године.

[1]линк:http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/4479

[2]http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=3380&m=2#page/80/mode/2up, стр. 49 – 73.