Блог

(Поново) на Монмартру - ода студијама књижевности

Филип Маринковић

Дуго нисам написао ништа. Нити сам имао ту жељу. Покретна слика је, ваљда, надвладала реч, у данашњем свету, и “друштву спектакла”. А онда сам, наједно, желео да напишем својеврсни путопис у самог себе, и ка једном граду, који сам мислио да никада нећу посетити.

Paris est magnifique. Могао сам почети и тако.

Ипак, к њему сам ишао пре свега због једног брда, које сам годинама носио можда као личну заблуду, и место које сам сам измислио и измаштао, као између осталог, и многи други пре мене, а и после. Овог пута, то није било брдо Фјезоле изнад Фиренце и Стражилово.

То брдо које стоји изнад једног таквог града као што је Париз, заправо стоји изнад времена, па чак, одолева и хордама кинеских и других туриста, разних биочестица, који се пењу горе због добрих рецензија скупих ресторана.

У Паризу свиће тек у осам ујутру, и до тада, неће бити ни туриста, ни ресторана. И онда можете измаштати, један тренутак, и бити свој “главни јунак једне књиге” како већ каже она песма Дугмета за коју многи не знају да ју је написао последњи новосадски боем Душко Трифуновић.

Моја идеја није била да конзумирам уметност, хтео сам да видим како је настајала. Отуда је овај текст о Монмартру, а није о музеју Орсеј. Није ме занимала ни складност Мона Лисе у Лувру, са још двадесет хиљада људи, колико је свакодневно види. Нисам желео да гледам хиљаде телефона који сликају Ван Гога и да се гурам са њима, у некој стерилној, климатизованој и светлој соби. Јер ни њега, ни све оне песнике или уметнике нисам могао да замислим у таквим собама. Без дима, без чаша, и без мемљивог мириса пред којим се пишу тешки и опори стихови, на папиру или платну.

Када желите да се информишете о Лувру, добићете податак колико дана вам треба да све обиђете, и сувопарне чињенице да се лако можете изгубити јер он садржи 380.000 предмета и 60.000 квадратних метара.

Мени су ипак требала лутања. А залутати и лутати - није, и никада неће бити исто.

Имати књижевни став према животу, како својевремено рече један мој професор, значило је видете оно што на први поглед није видљиво. После дуго година, схватио сам да је то заиста могуће и данас. Нисам желео да тај став буде ствар поетике, желео сам да он буде дубоко личан и интиман. Проживљен. И да укључује, пријатеље из прошлости, све оне силне ауторе разних књига, са којима сам, иако у другом веку, заправо провео многе ноћи и дане. Ипак, овај текст ће потписати неко из последње “аналогне” генерације који још увек има такво искуство обликовања света насупрoт технополису који ће вероватно преовладати, бар до оног, Ничеовог “непрестаног понављања истог”, и поновног почетка. Можда ће, неким данашњим генерацијама, то бити ново “снобовско” виђење ствари.

За студента књижевности, Монмарт је све, само не - обична четврт.

Између осталог, ту настаје и онај симбол и осећај поимања живота – боем.
Самим ти, Монмарт је увек и означавао исто – уметнике уједињене у глади и немаштини, и ИДЕАЛИМА. Са тврдоглавом вером у бесмртност. Готово свако ко је вредео у књижевности и уметности, једном му је долазио.

У том граду једини можете разумети онај стих Бране Петровића који каже “песник који те за ноћ волео два века”.

Када сам му, као поклоник, напокон кренуо, и то са оном коју волим, негде између ноћи и зоре, носећи Бодлера којег сам добио на поклон, за успомену, у једној париској књижари, знао сам да је могуће. Присетиш се да је та танана књижица, обликовала сваког модерног песника, све до данас. На свом крају, позивала је на нешто ново. Како свет никад више није тежио униформности (читај: једноумљу), бојим се колико ће нових бити, и колико људи ће стајати иза колико “новог” у односу на мора “новог” у прошлости.

Елем, Монмарт је симболично али и чињенично највиша тачка Париза.

Улице, бистро, кафане, барове, атељее и ресторане овековечили су многи. Изнад свих њих стоји импозантна црква Сакр-Кер, на чијем простору је и чувено гробље.

Ходаш, И чекаш да можда ту прође неко од књижевника. Превер, или Рембо, или Верлен. Флобер. Балзак. Зола. Вајлд. Иго. Жид. Сартр. Џојс. Хемингвеј. Пруст. Набоков. Ками. Милер. Можда и Црњански, Ракић, Дучић и Драинац.

Или сликара. Реноар, Утрило, Пикасо, Модиљани, Ван Гог, Матис, Дега, Дали, Тулуз-Лотрек...

Монмартр ми се приказивао као целина. Сви они заједно. Као један симбол, и на крају крајева, као једно осећање живота.

Ипак, од свих тих стихова који су сви некако показивали један романтичарски дух, једна песма се јасно издвајала - “La boheme” Шарла Азнавура, коју је код нас генијално препевао Драган Стојнић. И дан данас, горе на тргу Тертр се може наћи ресторан са црвеном верандом који носи име те песме. La (Ma) boheme. Какав симбол.

Одувек сам волео ту песму и одувек сам бранио песнике који су певали своје стихове, јер се тако поезија и рађала – уз лиру и Хомера, уз гусле и Тешана Подруговића, па и уз оркестар и Шарла Азнавура. Све је то иста крв уметности, исти дах који спаја прошлост и садашњост, Париз и Београд, тишину и песму. Приметио сам везе, досад непосматране. О оној Црњансковој повезаности свега и неким чудним везама, и дан данас, а од шездесетих година прошлог века, када је успостављено, сведочи и једна табла, ту код Le Diplomate о братским четвртима. О Скадарлији и Монмартру.

Песму са тим насловом иначе, има и Раде Драинац. Те 1927. био је у Паризу, и сећао се дуње ранке и крушке караманке, своје Мораве, и романтичних љубави по његовим мансардама и јесењим данима. Дани, моји дани, као лишће развејани.

Но вратимо се, као ономад Арсен Дедић, топлим годинама и Азнавуру....

Наше најлепше време, већ је одавно прошло, а сећања живе...
У једној малој кафани, за столом до зида, ми чекасмо славу...
Кад би бар овде, за један добар ручак, ми продали платно…
La boheme, la boheme, ја бејах млад, а лепа ти…

Какви стихови. И каква (цела лепа) песма.

Док сам се пењао уз безбројне степенице Монмартра, пустио сам је да ме прати, непрекидно, као сенку прошлих јесењих дана. И тада сам схватио – можда је управо та неуморна, сетна мелодија са дирки клавира оно што чини дух места, што спаја садашњост са сећањем, стварност са легендом, а мене са сопственом младошћу. Кафане на брду са ког се види Пантеон, и неки, српски вински подруми са тамбурашима, исто су задимљене. И чаше стално остану празне.

У тим кафанама, по тој старој калдрми што памти кораке песника, непрегледним степеницама, за задимљеним столовима приљубљеним уз зид, седели су сви који су у једној епоси уметности нешто значили. Ту су, над чашом вина и под светлом које трепери, чекали своју славу и потајно се надали бесмртности. Ту се калила висока култура, ту су се сударале и чаше и идеје, и рађале епохе - и, на крају крајева, ту је обликован и модерни Београд двадесетог века. А с њим и многи други Београди.

Ту, новац, још увек није био једини и врхунски постулат човечанства. Главни јунаци нису били маскови, безоси, цукенберзи и слични хуманоидни роботи са доларима који би радије да поје водом процесоре и машине, уместо човечанства.

Ту се, ипак, живело од нечега другог, много дубљег, од површног – материјалног.

А понешто је, ипак, још увек остало. Понеко још чита књигу осамљен на зеленој столици у неком од огромних паркова, или у метро(полис)у. И понеки Србин, уз понеког Француза држи атеље, па и књижару. Понеко још увек тражи неку, стару кафану на калдрми. И добро, француско вино. Понеко још увек у једној руци држи цигарету, а у другој кист, или драгу. Понеко и покисне, или хода занесен.

Можда сам ја непоправљиви идеалиста, и живот је, ипак, много “практичнији”. Можда је Париз 2026. тек велики музеј историје у који хрлимо да посматрамо оно што је већ било и прошло. Дуго су нас убеђивали да је све што се тиче емоција лака литература, или како Французи кажу passé.

Али ја, сам га, мени, богами (д)оживео. Само лутајући. Поред мене је била “моја поезија која прелази улицу(е)”, а ја сам био “њен лични песник”. Са врха се видео град.

А Париз је, пре свега, град љубави. Све друго, одбијам.