Блог

Предузетник и инфлуенсер Немања Антић као Непосредно Универзално капитализма

Бојан Вицулин

Са својим императивом рада, ефикасности, продуктивности и сталног повећања учинка, предузетник и инфлуенсер Немања Антић на многе слушаоце делује запањујуће, чак шокантно и екстремно. Као да не могу да схвате такав темељно капиталистички светоназор и животни стил у његовом огољеном облику и бескрупулозном извођењу.

Антић отелотворује универзалне принципе капиталистичке рационалности као што су оптимизација трошкова, повећање ефикасности и улагање у активности које доносе највећи повраћај. Оно што је у друштву углавном присутно посредно – кроз тржишни притисак и захтев за учинком – код њега се појављује непосредно, као лични етос и начин живота. Ту се не ради просто о разликама у типу личности и темпераменту. Он се стога може разумети као Непосредно Универзално (der unmittelbare Allgemeine – у Хегеловом значењу тог појма. Enz. §86-88.) капиталистичког начина производње.

Мислим да је исправно разумети Антића као персонификовану апстракцију капиталистичког система. (Било би површно сматрати да се код њега ради само о заступању и практиковању једне личне филозофије рада, уз пратеће мотивационе говоре.) Управо зато многима делује као радикална и страна појава. Јер, оно што је општи принцип капиталистичког економског система, код њега се појављује у чистом, личном облику. Оно што код већине људи функционише као спољашњи притисак тржишта, код њега је унутрашњи морални императив. У сопственом самораразумевању он је самoоптимизујућа машина за стварање добитка.

Зато делује „шокантно“ или „чудно“ људима који те принципе следе само делимично или са отпором.

Његова порука је: ради колико год физички можеш, непрестано оптимизуј себе – како би радио више и ефикасније – и притом још и уживај у томе.

Његов наступ је узнемирујући, између осталог, зато што он ово поручује без задршке, резерве и ублажавања.

Зато многима у Србији, гдје локалну културу карактеришу социјалистичко наслеђе, индолентност, пасивност, лако одустајање, импровизација и колективизам – док његов дискурс, с друге стране, инсистира на радикалној индивидуалној продуктивности – делује готово као ванземаљац.

У том смислу, његова појава подсећа на оно што је Маркс називао персонификацијом економских категорија (Das Kapital, Bd.1, Vorwort): појединац који говори у име саме логике капитала, а не у своје лично име.

Отуда и осећај нелагоде који он изазива, јер људи у њему препознају нешто што већ управља њиховим животима, али што обично остаје прикривено иза наводно неутралног језика тржишта, успеха, иницијативе и „личног развоја“.