Блог

Београдски синдикат и културна герила

Слободан Владушић

Иако нам се повремено чини да смо као народ и култура потпуно потонули, још увек смо живи, а један од најживљих доказа за ову тврдњу јесте феномен Београдског синдиката, школског примера деловања културне гериле у окупираном културном простору.

Зато, на почетку: шта је уопште, културна герила? Док војна герила одузима оружје од окупатора да би га употребила против њега, културна герила преузима стране културне обрасце, да би их употребила у борби за сопствене националне циљеве. 

Свака епоха има своје доминантне културне обрасце, путем којих центар моћи контролише бројне кориснике тих образаца. Моћ која одређује нашу епоху је моћ Мегалополис, односно мреже антинационалне и антихуманистички оријентисане олигархије. Мегалополис се системски бори против било каквог колективног идентитета како би тако обезличене народе, а међу њима и српски народ, претворио у масу изнутра подељених и посвађањих биочестица. Одвојени од сопствене традиције и могућности да сагледају свет у тоталитету, ова маса обезличених биочестица доспева у потпуну зависност од милосрђа такве ,,анђеоске” олигархије.

Један од културних образаца којима се Мегалополис обраћа великом броју људи јесте и реп музика. Јасност и директност текстова као и музичка сведеност репа, чини га врло комуникативном и популарном, а самим тим и потенцијално политички ефикасном. Разуме се, Мегалополис није измислио реп музику. Она је настала управо као супротност олигархији која данас чини Мегалополис, почетком седамдесетих година прошлог века, у Њујорку, као последица интекултуралне размене између млађих представника афроамеричке и карипске заједнице. Пошто су припадали сиромашним социјалним слојевима, ови млади људи су реп користили за изражавање отпора према богатима, а самим тим и према њиховој култури, која им је била недоступна. А та култура то је оно што спада у хуманистичко наслеђе: класична музика, европска књижевност, ликовна уметност, укратко цела уметничка и интелектуална традиција која се таложила углавном у Европи од антике, па све до недавно.

Хуманистичка култура сама по себи, није међутим, никаква културна догма, нити се може свести на колонијално наслеђе неколико империјалних сила. Баш зато што је хуманистичка, дакле зато што по својој идеји претендује на општост, она може да се мења, употпуњује и да у себе интегрише и оно што јој је до недавно било страно. Било је тренутака када је и сама себе доводила у питање: примера ради, авангардни покрети у европској уметности између Првог и Другог светског рата, наступали су као предстража нове уметности која је раскидала са старом, предратном. Зато је у Европи тог времена била популарна и афричка уметност и кинеска и јапанске лирика (читали су је и Црњањски и Андрић) и наравно, амерички џез. Међутим, дотадашње културно наслеђе преживело је све ове унутрашње трансформације и ваневропске утицаје, зато што је нашло начина да их укључи у властити хоризонт. Данас, рецимо, нико не сматра да џез није уметност. Сумња у вредности хуманистичког културног наслеђа није дакле, довела до уништавања овог наслеђа, већ је оно проширено новим делима и новим идејама. Тако је хуманистичка култура – и поред свих замерки које се могу дати овом концепту – ипак била у стању да обезбеди један заједнички хоризонт и међусобно подељених народа: током Хладног рата било је могуће да амерички писци хвале Чехова и Достојевског, као непревазиђене узоре, а да се у СССР-у снимају филмови о Шерлоку Холмсу. То је било могуће зато што је у то време још увек у свету владао хуманистички концепт човека.

Данас, у доба Мегалополиса, то више није могуће, управо зато што владајућа олигархија напустила хуманистичку идеју по којој је човек вредност по себи. (Разуме се, заједно са хуманизом, она укида и сва религиозна учења која такође дају вредност човеку). Самим тим, олигархија жели да уништи и хуманистичко културно наслеђе, које подржава ту идеју.

Да би то постигла, она користи различита оруђа, а једно од њих јесте и реп музика. Она је на почетку била аутентични бунт против олигархије, а затим ју је та иста олигархија претворила/спиновала у једно од својих најефикаснијих оруђа против хуманистичке културе и хуманизма. Уместо да се реп музика, попут џеза на пример, укључи у хуманистичко наслеђе, Мегалополис ће реп музику свесно супротставити том наслеђу. Да у репу више нема никаквог бунта, сведочи и очигледна промене економског, медијског, а самим тим и политичког статуса репера на Западу: од социјалних маргиналаца, они постају глобалне медијске звезде и милионери/милијардери тј. део оне олигархије против које се реп на почетку борио.

Реп музици је Мегалополис наменио три задатка: први је стварање и одржавање културне климе која је супротстављена хуманистичкој култури. Мегалополис проглашава реп за стандард у односу на кога се просуђује другачија врста музике. Рецимо, данас је у Мегалополису уобичајена тврдња да је европска музике 19. века колонијална, што значи политички некоректна. Уколико слушате тзв. класичну музику ризикујете да вас прогласе ,,расистом”, ,,елитистом” или ,,фашистом”. Реп је, насупрот томе, политички коректна музика, која политички раскида са претходном музичком традицијом.

Друго, реп музика шири осећање нихилизма, што значи сумњу у све вредности које имају способност да окупе људе и усмере их против Мегалополиса: задатак реп музике јесте да створи атмосферу у којој је свако олош и зато не треба веровати никоме. Реп музика тако испуњава задатак усавршене пропаганде која тежи да људе разувери у могућност постојање истине, правде и доброте. У атмосфери у којој су све овце црне, Мегалополис се осећа савршено безбедним. Његова намера никада није била да мобилише већину људи како би помоћу те већине владао; сасвим супротно, он жели да већину пацификује, како би могао да влада помоћу мањине.

Зато је за Мегалополис веома важан и тај трећи задатак који на себе преузима реп музике, а то је контрола побуне: Мегалополис сваку побуну жели да сведе на побуну против безличног система, што најчешће значи против ,,свеопште корупције”, иако баш Мегалополис ствара такву коруптивну атмосферу. Наиме, тежећи да укине национални идентитет у људима, Мегалополис ствара атмосферу опште корупције, што значи да охрабрује људе да мисле само на лични интерес (дакле, лично богаћење). Ако су људи страни једни другима и ако једни друге не осећају као ближње, онда корупција није никакав инцидент, већ нормално стање ствари: зашто би се неко жртвовао за колективне интересе, ако се пре тога одрекао саме идеје колектива? Зато је у Мегалополису корупције наводно нема: тамо има само легалног лобирања.

У поробљеним државама ствари стоје другачије: власт је у њима бафер зона која има задатак да Мегалополис раздвоји од поробљеног народа. Власт се врло брзо увери да је пред Мегалополисом већи злочин бити национално самосвестан, него корумпиран, па се зато више или мање отворено одаје корупцији. Тако се власт троши и удаљава од народа, чије интересе безочно продаје, а када се истроши и када се њени највиђенији чланови финансијски намире, (,,снађу се”) Мегалополис пушта низ воду једну гарнитуру и на њено место доводи нову, свежу. Циклус се понавља.

Ангажованост реп музике у региону зато углавном и не иде даље од празног бунта против тзв. ,,система”, односно корумпираности политичке ,,позиције”. Реп на тај начин бунт младих каналише ка периферији док антинационална суштина Мегалополиса која генерише корупцију остаје скривена. Мегалополис и реп музику зато врло често повезује отпор према националном идентитету. Тако реп остаје привидно бунтован и привидно храбар, док заправо преузима бес народа да би га удаљио од Мегалополиса и спровео у политичку канализацију.

То је тренутак када на сцену ступа културна герила, односно Београдски синдикат (БС). Шта се заправо догодило? Прво, БС је преузео страни културни образац (реп) којим је до тада мање више владао Мегалополис, да би га окренуо против тог истог Мегалополиса. Реп БС-а постаје нешто другачије и дубље, нешто боље. То је видљиво већ у песми Говедина из 2002. године. Ова песма је политичка сатира која духовито, али немилосрдно жигоше лош квалитет српске пост-петооктобарске политичке елите. То само по себи није нешто ново: међутим, ново је то што се у ову критику неких данас већ заборављених извођача поробљивачких радова, умећу и теме као што су ,,бела куга”, Војводина и Црна Гора, дакле, националне теме. Тиме БС јасно одређује из чије позиције они репују: из позиција народа.

Данас постаје уочљиво да су безмало сви који су после 5. октобра сањали о срећи и успеху истовремено гледали да се што више удаље од свог народа: економски, географски, културно, идентитетски.... Као да је свако у народу препознао губитника кога треба издати, продати, преварити, искористити, да би се нешто на томе зарадило. БС спадају у ону мању групу људи која је кренула у супротном смеру: у смеру народа.

То се види и по самом саставу Београдског синдиката. Наиме, БС је сам по себи једна група људи, један колектив, заједница. Верујем да доста њихових поклоника не зна да наведе имена свих њених чланова. БС није дакле, збир звезда, већ екипа дискретних хероја, која делује као целина и чија су дела, као и њихов реп, једна колективна работа. Самим тим, организација БС-а јесте потпуна супротност концепту издвојене, обожаване, ,,звезде” која зна да све дугује Мегалополису и зато му покорно служи. И та супротност није случајна: БС је наиме, један од најбољих примера српске културне гериле и њене ефикасне борбе против Мегалополиса.

Као да је БС временом постао све више уверен у своју мисију, па је  комуникациону моћ реп музике почео да користи за оно што је у епоси Мегалополиса чин истинског бунта, а то је учвршћивање националног идентитета поробљеног народа. Однос БС-а према Мегалополису постаје фронталан и немилосрдан, реперски у најбољем смислу те речи. Песме БС су сада чинови интеграције, сакупљања и прибирања свега онога што се Мегалополис труди да раздвоји, подели, а потом одстрани. Примера ради, Мегалополис се упире да раздвоји и посвађа садашњост и Косовски завет, урбани реп и изворну музику, жене и мушкарце, а БС на то одговара симболичким нуклеарним ударом – песмом Догодине у Призрену, где је све то спојено, повезано, прибрано, интегрисано. И потпуно јасно. Слично се дешава и са песмом Једина српска, која је посвећена Републици Српској: у тексту ове песме се налази каталог имена значајних Срба са територије Босне и Херцеговине и низ алузија на њихова дела. Као да цела песма у себи носи конзервирано сећање на велике фигуре српске националне, политичке и културне традиције, чиме се прецизно супротставља Мегалополису који ову традицију жели да баци у канту за смеће. То се ипак још увек није десило, захваљући, између осталог, и момцима из БС-а.

Први пример културне герила српској књижевности у дведесетом веку био је опус Милана Ракића који је, користићи увезени француски дванаестерац, написао песму На Газиместану (1906), патриотски манифест своје генерације уз који су његови вршњаци били спремни да погину. Што су и радили. Следећи такав пример, јесте Хазарски речник Милорада Павића, из 1984. године, у коме је Павић, служећи се ,,увезеном” поетиком постмодерне прозе, успео да напише не само најпродаванији српско-светски бестселер у историји српске књижевности, већ и да истовремено поразмисли о најинтимнијем питању сваког бројчано малог народа, па тако и српског – о питању његовог опстанка. Што није постмодерна тема.

Један од узорних настављача овог низа културних герилаца у српској култури свакако јесте и Београдски синдикат. У времену када наша мрачна времена постају још мрачнија, њихове песме ће имати улогу сличну оној коју су имали песме гуслара у доба вишевековне отоманске окупације. И тада је наиме, било оних који су желели да живе ,,нормално”, али је срећом било још више оних који су желели да живе исправно. Првима су гусле сметале, другима су помагале. Слично је и са Београдским синдикатом данас.