Блог

Владимир Вујовић. Спаљивање Џошуа дрвета. Шабац: Суматра издаваштво, 2021.

Тајна порука двоглавог делфина

Милош Михаиловић

Осећање предстојећег краја света у великој мери  је обележило дух савремене уметности, почев од епохе Хладног рата, у којој је непрестана могућност нуклеарне катастрофе ставила у фокус крхкост нашег бивствовања на планети Земљи. Сведочанство о свеопштој опчињености апокалиптичким пружају нам пре свега филм и књижевност: од холивудских блокбастера као што је Предсказање, преко неочекивано успешног Терминатора, па до независних филмова Побеснели Макс и Зора живих мртваца; од филозофије егзистенцијализма, преко киберпанка Вилијема Гибсона и Филика К. Дика, па до Балардових чудесних визија катастрофе — тема краја је свеприсутна, оваплоћујући се из колективне свести народа суочених са дотад неслућеним оружјем уништења. „Постао сам смрт, уништитељ светова“, речи су из Бхагавад Гите које је изговорио Опенхајмер, творац атомске бомбе, гледајући у камеру празним, мртвим очима,  и оне и данас одзвањају, опомињући у исто време на хибрис човечанства и кајање због тога што смо дошли ту где јесмо.

Понудити нови поглед на судбину врсте, створити нешто што није рециклирано, захтева не само свест о духу времена, већ и о вишедеценијском страху од надолазећег краја и његовом отиску у историји уметности. Симплицистички и уметнички упитан филмски хит Не гледај горе (2021), чија је алегоријска визија не само застарела него и неумољиво калкулантска, свежи је доказ ове тезе. Па ипак, могућност стварања иновативног „смаковског“ дела брани један роман из исте године, настао на споју књижевног и филмског – Спаљивање Џошуа дрвета Владимира Вујовића, који би се могао назвати и најбољим (пост)апокалиптичким остварењем савремене српске књижевности. Већ на самом почетку, увођењем мотива камере и дуализма документарности и фикције, Вујовић наглашава већ споменуту синтезу литерарног и синематичног, доследно спроведену у целом роману.

 Ауторова оригиналност види се, пре свега, у неочекиваном узроку катастрофе – у питању је снажан звучни сигнал у трајању од 66 минута који се свакога дана понавља у исто време. Ово одступање од устаљених путева свршетка дубоко је утемељено у идеји буке као оличења дисхармоније савременог света, о чему нам говори и опскурна, али занимљива теза о томе како је одлуком да се инструменти штимују на 440 херца, уместо на 432 – што је фреквенција која је одликовала музику од настанка до данас – склад звука трајно разбијен. Надовезујући се на овакво размишљање, Вујовић понире дубоко у проблем звучног загађења, загађења звуком, музике, али и говора као акустичког феномена, посредно испитујући и различите консеквенце звука не само на урбаног човека, већ и на целу природу.

О релевантности ауторовог огледа сведочи и хронотоп романа; радња је, наиме, смештена у фиктивну копију црногорског града Бара, прикладно названу Барбар, у неодређено садашње време. Локални миље и животни и блиски ликови приближавају атмосферу постапокалипсе, у мајсторском поигравању генерацијским траумама људи са нашег подручја. Већ на самом почетку сусрећемо се са крајње необичном појавом; након прве појаве звука – званог, прикладно ономатопејски, Пип – живот у највећој могућој мери враћа у нормалу, а становници који су остали у граду налазе начин да се изборе са свакодневним понављањем сигнала. На овај начин, Вујовић нам мајсторски предочава како изгледа живот у тешка времена, кроз која смо прошли као народ, али свему томе даје и једну универзалну димензију, према којој је човек инхерентно осуђен на патњу, и она се не јавља као крај живота какав познајемо, већ почетак новог – који се од старог, у комичном обрту случаја комендијанта, једва и разликује.

Фокус Џошуа дрвета је пре свега на једној неименованој породици, и њена три члана – мајци Хелени, оцу Симону, и сину Давиду. Већ у овим именима, чије је порекло разнородно, види се одбацивање конвенционалног симболизма, који би захтевао успостављање јединственог симболичког оквира, уместо посезања за насумичношћу, коју читалац покушава да рационализује у духу логоцентризма. Тема именовања даље је разрађена преко Хелениног дневника; она, наиме, одбија да користи понављајућа имена дана у недељи, и уместо тога сваком дану свог живота даје једно име на енглеском језику одабрано преко насумичног генератора. Значај овога је двојак: као прво, истиче се како је, након појаве Пипа, нарушен дотадашњи циклични поредак света, и уместо њега је наступило једно отворено време, у којем сваки дан представља јединствени доживљај; поред тога, наглашава се Хеленина демијуршка улога. Она касније додатно добија на значају, са открићем рукописа Спаљивање Џошуа дрвета, који је написала с пријатељицом Магдаленом, и у коме је најављена катастрофа која се након тога десила. Хелена, библиотекар и неостварени писац, представља, дакле, коствараоца и управитеља новог света. У питању је један сјајан мета- уплив, и додатно продубљује тему дуализма документарности и фикције, о којој смо већ говорили.

Улога Магдалене, која се у роману јавља само у сећањима, надовезује се на Хелену-демијурга. Ако имамо на уму да је Магдалена један од твораца рукописа, њено самоубиство могло би се посматрати као самовољна жртва која покреће све оно што се касније дешава у роману: пре свега, претварање фикције рукописа у стварност, а затим и неочекивани развој Хелениног живота, од упознавања са Симоном на Магдаленином гробу, па све до садашњих дана. Имамо ли то у виду, с правом бисмо могли закључити да Магдалени припада примат у стваралачком двојцу, док је Хеленина улога невољно старање о новоствореном свету, који је потпуно укинуо стари поредак. Поставља се питање:  шта је потребно како би се владавина Пипа окончала, и да ли је то уопште могуће учинити?

Увођење Давида најављује други ток романа, у којем се аутор бави темом музике. У ликовима овог младића и његових пријатеља очита је Вујовићева фасцинација различитим музичким правцима двадесетог века, и то пре свега онима који би се могли назвати алтернативним. Атмосфера алтернативне сцене у граду који је за њу незаинтересован, односи различитих стваралаца и њихових пријатеља, начин размишљања младих који се супротстављају естаблишменту, али од њега зависе – све је то ухваћено са симпатијама и дубоким разумевањем, које оваквом приказу даје дубину. Значај музике за младе људе испољава се као отпор непријатељском и застрашујућем свету одраслих, али и безличном терору Пипа, који неумољиво истискује све друге звукове и намеће се као једина смисаона константа живота у новом свету.

Фестивал који Давид организује са својим бендом уводи контрапункт овом терору, и тиме снажно сведочи о младалачком шамару свему наметнутом; Вујовићева наклоњеност често незрелој, али енергичној и искреној музици невероватна је у свом оптимизму и читав роман издиже изнад пуке негације. Мисао да је за удахњивање смисла потребна не рефлексија, него делање утемељено на стваралачком пориву, представља хвале вредну идеју.  Појава редитеља који снима фестивал, поново актуелизује важну тему дуализма документарности и фикције; бележењем „клиначке“ музике и њеним уклапањем у наратив филма, редитељ се поставља као Вујовићев пандан. Бележење камером се јавља као мотив који читаоцу даје смернице за читање и тумачење, али и наговештава арбитрарност сваког тумачења.

Трећи наративни ток прати Симона, и његово приближавање емитеру који представља извор Пипа. Започевши пут са двојицом пратилаца, убрзо остаје сам, у кретању кроз непријатељско подручје, и без икаквог компаса. Мисао која га води кроз шуму у којој влада заборав је јасна, и опстаје и док му сећања нестају: уништити емитер и заувек укинути Пип. Читаоци из других токова романа сазнају да је Пип процеп настао у току бомбардовања, који се активирао тек након Магдаленине смрти, да је нестабилан, и да се уз најмањи потрес може проширити до неслућених размера; самим тим, Симон са динамитом постаје агенс уништења, а његов поход пратимо с помешаним осећањима, свесни да може имати катастрофалне последице. Ипак, он остаје несвестан опасности, и, вођен племенитим намерама, успева да минира емитер и побегне од његових чувара, скочивши у море, у којем га дочекује енигматична појава двоглавог делфина, којом се роман и завршава. Избор делфина није случајан; његова способност ехолокације наговештава да је у стању да разуме сигнал  Пип. Овде треба споменути да се на почетку романа спомиње како глуви људи током Пипа чују речи; очито је да је у питању сигнал са значењем, и постоје основе да се помисли како на самом крају и Симон стиче могућност да га разуме.

Улоге мајка, сина и оца су следеће: стваралац и управитељ света (Хелена), бунтовник и трагалац за смислом (Давид), и анархиста-разоритељ (Симон). Ипак, тешко је понудити синтезу, и до краја разјаснити значење њихових односа, као и звука око кога се радња романа одиграва. Непрестаним поигравањима и нуђењем различитих тумачења – као, рецимо, оног по коме је цео роман само рукопис Спаљивање Џошуа дрвета – Владимир Вујовић поручује тиме како је у постапокалиптичном свету немогуће остварити јединство, или изнаћи једно коначно објашњење, што представља и највећу субверзију романа. У свету у ком су дани добили нова, насумична, у ком се гола материја живота прекраја у причу посредством дневника и филмске траке, коначне истине не може бити, а јунаци непрестано остају замрзнути у свом асимптотском кретању ка разјашњењу које не долази. Могућност тумачења се назире, али бројни делови слагалице недостају, остављајући рупе које машта не може да попуни; коначна слика излуђује својим очитим, али ипак недосежним смислом. Имамо ли на уму како овај роман, као и свака добра књижевност, говори о нама овде и сада, значај Вујовићевог романа постаје још очигледнији. Тајна порука двоглавог делфина је ту, али ми немамо уши да је чујемо, и остајемо збуњени непремостивом баријером.