Блог

Поезија Јована Суботића на почетку револуције 1848. године

Мирослав Филиповић

Јован Суботић (1817-1886) био је истакнути српски правник, филозоф, политичар и књижевник. Након завршене основне школе у родним Добринцима, Карловачке гимназије и Лицеја у Сегедину, уписао је студије права и филозофије у Пешти. Одлазак Суботића у Пешту усмерио је његово даље друштвено деловање у Хабзбуршкој монархији. Током школовања у гимназији и студирања, почео је да пише поезију. Инспирисан природом и личностима које су га окруживале, Јован Суботић је из године у годину писао поезију коју је објављивао у Српском летопису, Српском народном листу и другим српским часописима који су у то време излазили на простору Хабзбуршке монархије. Након завршених студија, важио је за једног од перспективнијих српских песника на тлу Монархије. Врло брзо је ушао у српски интелектуални круг у Пешти. Најзаслужнији за Суботићев успон у културном животу био је Теодор Павловић који је у то време био уредник Српског летописа. Управо је Суботић заменио Павловића на том месту 1842. године. Часопис Матице српске Суботић је уређивао све до 1847. године.

Ово је време када у Европи долази до националног буђења бројних народа. Српски народ је доживео национални препород кроз Вукову реформу језика, оснивање гимназија у Карловцима и Новом Саду, Матице српске итд. Под утицајем идеја романтизма, дотадашњи поредак у већини европских држава био је прилично пољуљан и чекао се погодан тренутак да се зада коначан ударац апсолутистичким режимима и остацима феудализма. Тај тренутак је била револуција која је 1848. захватила бројне европске земље. Талас народног буђења 1848. године, назван у историји као „пролеће народа“, започео је у италијанским државама и Француској, затим у немачким државама, да би се касније пренео на Хабзбуршку монархију, захвативши њен аустријски и мађарски део. Хабзбуршка монархија је била специфична држава у којој је живео велики број различитих народа, који су у првој половини 19. века у мањој или већој мери напредовали на националном, политичком и културном плану, али су били изложени све присутнијој мађаризацији која је долазила од припадника угарског племства, као и осталих који су се придружили тој политици. Због свега овога, револуција је била шанса за мањинске народе у Монархији да се изборе за своја национална права. 

 Револуција у Хабзбуршкој монархији је почела 13. марта 1848. године у Бечу, а два дана касније у Пешти. Захтеви револуционара су били различити: док је у Бечу народ тражио грађанске слободе, у Пешти је мађарско племсто тражило већа права уз истицање да на тлу Угарске постоји само један политички народ, а то је мађарски. У тренутку избијања револуционарног таласа, Јован Суботић се налазио у Пешти. Он се, као један од представника српске интелигенције, укључио у српски револуционарни покрет, у који је све више улазила и омладина. Учешће српске омладине у револуцији у Пешти оставило је снажан утисак на Суботића. Захваћен либералним и романтичарским идејама, са великом дозом патриотизма у себи и ношен револуционарним заносом, Суботић је већ 17. марта 1848. написао песму Лист народу Славенском с оне стране Саве и Дунава (Чујте Србљи па се сви одазовте)[1]. Кроз ову песму, која је била пуна родољубља, он позива све Србе из Хабзбуршке монархије да се активно укључе у револуционарна догађања и борбу за одбрану својих националних права. Суботићева песма је на све Србе у Монархији оставила велики утисак. Потпуно ослобођен свих притисака које су са собом носиле функције у државној служби Монархије, Суботић је песму написао у једном даху, позивајући не само српски народ, већ и друге словенске народе да устану против све израженије политике мађаризације:

„Еј да лепе једне домовине!

Рај сам земља, народ соколови!

Дижи земљо храбре твоје сине,

Да ти спадну ти ропски окови!

Граничарска Србадијо,

Почни игру ти,

Ви Словаци и Русњаци

Прискочите сви!

На оружје, браћо, па на врага!

Сви тек сложно, па му нема трага!“

 

Након свега нешто више од месец дана, Јован Суботић се огласио са још једном песмом под називом Први мај.[2] Она је писана по угледу на епске песме, а одише изузетним револуционарним и романтичарским заносом. Нема сумње да је, поред Суботића који се и огласио песмом, овакво расположење захватило цео српски народ који се у то време нашао у Карловцима, ишчекујући почетак Мајске скупштине. У песми се, као што је то био случај и раније, говори о све учесталијој мађаризацији којој су били изложени Срби у предреволуционарним временима. О овом догађају, Суботић говори на самом почетку песме:

Кличе бела Крушедолска вила,

Зове Србље, да правицу траже

Коју крвљу деди им добише.

То зачула браћа Новосадска,

Па потрча мало и велико

Скупише се код велике цркве

Па црквене књиге изнесоше,

Где се Јован Јаношем назива,

а Стефана Пиштом записују.

 Међутим, најкарактеристичнија особина песме Први мај је у томе што је Суботић приказао историју пречанских Срба од сеобе 1690. године, па све до револуције 1848. Он кроз стихове говори о привилегијама и повластицама које су Срби добили од аустријских царева, затим о великим заслугама српског народа у војним походима Монархије, као и о тежњи Срба за стварањем посебне територије у којој би се национално, културно и политички развијали:

 

И наш народ има своја права,

Дедови нам крвљу их добише,

И верношћу печат ударише,

Да су стална, док нас је једнога.

Ал нам многа права одузеше,

И то браћо она најсјајнија,

Без којих нам није вредно живит'.

Ставове које је Суботић изнео у песми Први мај били су основа политике пречанских Срба, која је постала изражена почртком 60-их година 19. века. Одлуке донете на Мајској скупштини 1848. године, које се односе на формирање Српске Војводине, представљале су програм српског покрета који је требао да буде потврђен од стране других народа у Монархији, али и од самог државног врха.

До краја револуције Суботић се није бавио поезијом, али је постао истакнути члан бројних српских делегација које су од аустријских власти тражиле потврђивање одлука донетих на Мајској скупштини. Након револуције, поново се прихватио уредништва Летописа, а након тога се активно укључио у политички живот. Своје политичко деловање пренео је на простор Троједне краљевине, где је скоро две деценије био посланик на Хрватском сабору. Поред тога, био је и активни учесник Српских црквено-народних сабора. Поред своје политичке каријере, играо је велику улогу и у културном животу српског народа у Монархији. Дао је значајан допринос развоју позоришта у Загребу и Новом Саду, а од 1868. до 1872. године био је председник Матице српске. Умро је у Земуну 1886. године.

 

[1]линк:http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/4479

[2]http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=3380&m=2#page/80/mode/2up, стр. 49 – 73.