Блог

(Драгољуб Станковић: Похвала слабости, Партизанска књига, Кикинда, 2021.)

Коленопреклоњеније, по вкусу костоболцов на свет изведено

Лазар Буква

Неко је казао,  ваљда још врло давно, да не постоји просечна поезија: постоји само добра и лоша. Поезија збирке Похвала слабости, међутим, тврд је и постојан доказ у оспоравању те тезе. У њој све тече некако занатски сигурно, све се креће по линији пристојно ужљебљених стихова, али нешто опет непоправљиво изостаје. Шта то недостаје Станковићевој поезији да би била добра, или, обратно, шта је чува  да не буде сасвим рђава? На то питање тражити као одговор некакав јасан каталог ставки, који песме испуњвају или не, био би узалудан, ступидан анахронизам. Говорити, опет, о двема „дефинисаним“ сферама доброг и рђавог, између којих се, на прецизном растојању налази просек, одвело би у недостатну, ванкњижевну геометрију. Геометрију, дакле, којом се ни оно просечно, не да у свом значењу разазнати. Почнимо, стога, једним размишљањем другачијег стила. Шта то Станковићева поезија у овој збирци носи као тоталитет? Шта негира и како интонира свој однос према стварности? Жели ли она да, на известан начин, интервенише у свету?

Најпре, треба отклонити сваку сумњу да Станковићеве песме, колико год испуњене контемплативним тоном и такозваним суштинским темама, носе било какво мисаоно богатство.  Све је то, напротив, један полу-успели меланж постструктуралистичке побуне против „бинарних опозиција“, „логоцентризма“, „фалоцентризма“ и уопште Центра сваке врсте; ту је, затим, неколико доза постјугословенске жалопојке и покајничког самоунакажења погрешне (дакле, српске) стране у рату; потом, неколико моралистичких нота и савета, како издржати свет и живот у односу са ближњима. И најзад, један псеудобудизам, који се као сабласт јавља у свим филозофијама одустајања, а код Станковића, понајпре зато, да купи срца феминисткиња и подастре им, исповеднички чисто, пред ноге, доказ свог „алтернативног маскулинитета“. Ту су, дакле, патрљци будизма ангажовани као филозофско, свеобухватно оправдање за слабост. А похвала слабости, изведена је као инаџијски чин спрам јаких, моћних и одлучних, чија је воља одвела, и данас још води, у несумњив фашизам. Заиста, у данашњим нашим интелектуалним и интелектуално-модним приликама, без трунке снебивања  може се рећи: за свакога по нешто! Има ту, посредно, и говора о деведесетим и распаду Југославије, у најбољој традицији RSE, Peščanika, Betona, има ту и деконструкције, постмодерне, демитологизације, има и феминизма и родних приступа, а чак би и понека смирена, залутала јогистичка душа нашла своје место међу корицама Станковићеве збирке. И сада, када су сви укуси штедро задовољени, право би чудо било да ова књига не доживи свеопшту афирмацију! Ипак, необјашњива је и за беспрестано дивљење још једна ствар: како то да се у последњих тридесет година од када су све ове интелектуалне моде упливале у наше „дискурсе“ и у наше „наративе“, апетити нису ни најмање заситили? Прежива се тих неколико тема паразитски досадно и безукусно, деценијама, adinfinitum.  И то се све сматра савременим, плодотворним, успелим сучељвањем са прошчошћу. Сматра се разграђивањем дилувијалне свести. Сматра се, најзад, поезијом.

Сукобљен, дакле, са култом снаге, воље, успеха и прождируће агресије, песник трајно заузима, или покушава да заузме, иронијски тон спрам тих фашисоидних вредности, и своју смерну егзистенцију, своје Ја (које ће и сам касније с намером оповргнути), продужује у тихом, резигнираном облику, са надмоћношћу осмејка над узалудним ратом људских прегнућа. Утолико он као „послератни“ испевава песму Суматра 2015, у којој је мелодијски сачувано сећање на Суматру Црњанског, али која, горећи сва од настојања да буде иронична, да се подсмехне нашим инфамним послератним и постјугословенским судбинама, остаје тек банална. Ево, с тим у вези, неколико илустративних стихова: „Сад смо безбрижни, тешки, нежни, / све завршено је, / планови остварени, / покољи почињени, / очи у очи с мртвима (...)“ итд. То је, дакле увертира у један толико познат и толико чест начин писања, који је постао готово императив, постао чист conditiosinequanon, да би се ушло у регионалну књижевност која се храбро сукобљава са прошлошћу. Та уводна песма даје основно оправдање свим „метафизичким“ похвалама слабости, касније изложеним. Невоља је, међутим, у томе што сама та инкантација, само то мађијско увлачење у режим кајања,  остаје, и трајним ће израбљивањем још више бити, тек пуко опште место. И нико не намерава да оспорава стварне страхоте минулих ратова, али трајно, неукусно, једнострано инсистирање на истим темама, тридесет година после ратних клања, и то са позиција које се тако упорно показују као бунтовне, а заправо су најопштије могуће, светско  мњење о злочинима, делују тако уморно, монотоно, оскудно, да се та врста мантричке хипнозе читаоца, на самоме крају, показује као ослабљење и искривљење сећања на рат. Зашто, упркос томе, ова поетика тако тврдоглаво изискује једнолично обојене теме, то је, чини ми се, питање за политички памфлет, што, свакако, излази из оквира овога текста.

Није, међутим, тај политички ангажован слој, једино опште место у Станковићевој поезији. Читава је збирка пажљиво, унапред осмишљена гозба за све који воле постмодерну кухињу на јефтин начин. Има ли бинарних опозиција и њихове деконструкције?  Како да не! Читајте песму Ко сам?(„Нисам ни стар ни млад / ни добар ни лош / ни велики ни мали / ни мушко ни женско“). Има ли проблематизовања маскулинитета? Ено га у песми Тужно је бити мушко. Има ли постмодерног односа према тексту? Да, и то лишеног теоријских проблема, онако суплентски схватљивог и поучног: „Мој текст старији је од мене / живеће и после“. Има ли залагања за маргинализоване групе? Од наслова до истоимене песме, и уз нит провучену кроз све циклусе, залагање је трајно, непрекидно. И све то не би било ни узалудно, ни досадно, ни празно опште место,  да је написано стотину година раније ( а тада, додуше, већ и због самог наслова не би прошло кроз Скерлићев чешаљ), или бар педесет. Али није се Станковић задржао само на негаторским, опрезним позицијама постструктурализма према Истини. Има код њега и један сасвим други слој, онако, доситејски поучан, сав разгаљен од слатке дидактике, као да се пажљивим ушима испреда никад досад чута истина: „Љубите своју крхкост / у мислима и на делу / нежност је примењена осетљивост / једина форма / достојна човека / а саосећајност највиша / врлина“. Такво моралистичко подучавање коначним тезама, зашећереним патетичним стилом,  уздизањем до религијских проглашења, захваћена је она друга страна нашег времена, онај тврди морализам прихватања „свих различитости“, „толеранције“, „“мултикултурализма“, који је већ одавно изгубио полемички безобразлук постмодерне и завршава у једном новом и врло млаком догматизму.

И на плану саме језичке инвентивности, ова је поезија доста плитак поток. Занемаримо то што песник тек појединачно бриљира стихом и осврнимо се на места где аматерски превиђа  и промашује, са конструкцијама, изразима и дихотомијама као што су: лице/маска, лице/наличје, па онда „када скинем маску, па „изједначавају се цар и просјак“ (у смрти. прим. аут.), па „зуб времена“ итд. Све саме окоштале фразе, све чисти примери склеротичног писања. Али и када се издвоје ти очигледни клишеи, ретко се код Станковића налази некаква експлозивност, јачина, па чак и памтљивост стиха (јер то, такође, није занемарљиво). Као да и на плану тзв. формално-књижевном, он спроводи филозофију слабости, филозофију будистичког одступања. И та поезија, будући да је самовољно инхибирана, у трајном страху да не испадне из оквира слабости и не ода се погубном, фашистичком слављењу силе, приморана је да се на свим пољима склања, поклања, исповеда, открива своје недостатке, покорава се, сломљена и запечаћена својом властитом астенијом. И управо се на том месту псеудобудизам и рањива мушкост саглашавају тако да прво постане слушкиња другом, и да се све то, прорачунато уклопи у трендове феминистичких теорија и родних студија. Отуда бескрајно „исповедање“ слабог, разореног, на свим пољима непредузимљивог мушкарца који слави слабост, и који нас, покушавајући да буде што обиичнији,  што скромнији, чак до миља доводи, чак разгаљује толико да се топимо од самилости и од поистовећивања, рецимо следећим стиховима: „Најсретнији сам када перем судове / и не мислим ништа“. И код читаоца (ваљда) треба да се отргне усклик: како је скроман! Или: „Мислио сам ако се ослободим тежине /(...)/ проклијаћу / по први пут плодан / и потребан“. И све то тако непоправљиво, тако непогрешиво личи на оног Дикенсовог јунака, Ураја Хипа (Uriah Heep), који трајно узвикује: „I’m humble, Sir, I’m very humble“.

Постоји, међутим, тумачење, да се песник овом начелном скромношћу и овим минимизирањем приближава, заправо, изворном хришћанском идеалу, и утолико би наше потенцирање овог ћифтинског амалгама будизам-родни приступ, било, свакако,  неуравнотежено. С тим у вези ваља поменути да је ову књигу поговорним поговором (како би то рекао Винавер) снабдео г. Владимир Арсенић. Он каже следеће: „Могло би се много рећи о хришћанском, јеванђеоском, карактеру ове збирке. Црква је, као скуп људи жедних моћи, одвајкада уништавала прави дух хришћанства видљив у прва три јеванђеља (...)“.  И заиста, г. Арсенић је  успео оно што је само малобројнима пошло за руком: он је, у свега три ретка, не само оповргао учење Цркве, већ је и читаву њену двомиленијумску историју тријумфално ставио ad acta. И наставља: „Љубав према другом људском бићу, ко год и шта год оно било, наук је аутентичне заједнице и праве љубави. Нажалост, или на срећу, од тога нам је остала само Станковићева поезија (...)“ (sic!).

Шта је, међутим, после свих ових теоријско-рачунџијских комплекса остало од Станковићеве поезије и зашто је, упркос свим њеним килавостима и песничким манама не сматрамо сасвим промашеном већ тек просечном (мада би неки циник, можда, казао, да је то још гора ситуација), постоји неколико разлога. Најпре, уз сву њену недвосмислену идеолошку позадину, код Станковића ипак има извесне релативно успеле поетичности и то нису само пропагаторски, прозаични стихови. Станковић, дакле, звучи као поезија. Његова збирка има извесно поетско језгро и то се да посведочити појединим стиховима. На пример: „Сан је био сабити се у тачку / лебдети у мраку / невидљив до очима духова / јер и бог је мајушан“. Или: „Истина је тамо где су нејаки“ или „хладна ватра што сагорева лаж“ итд. Има код њега и одређене списатељске уходаности која не дозвољва да се дјело руку јего олако и већ на први поглед одбаци. И сви су ти квалитети уочљиви и препознатљиви, као што је уочљиво и препознатљиво мисаоно подлегање укусу (без)умне моде која је, пре свега осталог, досадна и форсирана до излапелости, па тек после тога превазиђена, и као и свака филозофија не коначно истинита. Али управо због тог недостатка самосвојних мисаоних увида, због непостојања експлозивности стиха (оставимо то без дефиниције, дакле на интуитивном плану), ова поезија има идеолошки карактер и у пуном је смислу посвећена укусу садашњице. То, међутим, што се сматра „укусом садашњице“ само су професорске љуштуре, само доцентска наклапања о стварности која већ увелико храмају за живом стварношћу. И када све те моде прођу, као што свака мода мора проћи, ова збирка ће, међу гомилом других збирки, остати тек сведочанство о томе шта је до сржи заокупило интелектуални укус једног времена. Сведочанство, дакле, уклопљено у релативно успелу реторику. И ако би то била још једна, практично-историјска похвала слабости, онда је ова збирка испунила свој мисаони задатак. Ако то ипак није довољно, онда се мора признати само једно: поезија се одувек  и пре свега носила законима јачине.