Блог
Просветитељски триптих: Студент у иностранству
Ирена Плаовић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Ко је све био Свети Сава, и шта нам је он постао, протежући се до нашег доба и остајући изван сваког доба, није питање на које се може одговорити, али, ако хоћемо да будемо нека култура – није ни питање на које се може не одговорити. Отуда, можда, воља да се још увек окупљамо око светосавског питања. И отуда оно остаје увек питање, што тражи од нас две врсте одговора: лични и заједнички. А онда их тражи и у разним временским равнима: одговор заједнице у свакој новој епохи, лични одговор – свакога дана.
Ту је и изазов заједнице – да се о Сави проговори достојно, и лични изазов (бољка нововековља) – да се о њему проговори оригинално.
Добра је околност, међутим, што се о Сави већ говори кад се говори о било чему што се тиче наше културе, наше књижевности, нашег образовања; кад се говори овим језиком, у овој традицији, са овим имплицитним канонима у свести. Зато се не морамо посебно трудити да се дотакнемо светосавља: немогуће је не говорити о њему. Светосавља су, наравно, разна, и ако допустимо да свако има своје, то неће угрозити њихово јединство; овде је реч о фигури о чијем се наручју сања. (Да, поводом Саве сме се и поетизовати).Међутим, оно што неретко испустимо из вида није тај апсолутни необорими континуитет светосавске културе, него баш њен невидљиви ход по жици: испод жице је заборав, а с друге стране вечност. Како се чини, за сада, нема падања, али је вечност увек у настајању. И шта то значи? Кад једна студенткиња друге године српске књижевности чита Доментијаново житије светог Саве, или Теодосијеву похвалу Симеону и Сави, или Савину службу светоме Симеону; или кад један ђак првак пева у хору Ускликнимо с љубављу, или кад једна средњошколка рецитује Ко удара тако позно, или кад један професор историје, или књижевности, или језика, седи за рачунаром и пише научни рад са светосавском тематиком – Сава увек изнова мора да проговори. Јер, ако нам се традиција не обраћа, ако нам не говори ништа, она и није ништа. Наравно, баштина говори само када одговара, и одговорност за заподевање дијалога или његово одсуство припада сваком следећем нараштају. Та је одговорност уситњена и подељена на огроман број појединаца, који могу, али не морају, постати јединице светосавља. У томе је опасност, и у опасности вредност једне овако свеобухватне културне одреднице: то што ми Сави дугујемо културно памћење, није никаква гаранција да ће памћење опстати. То што ми верујемо да ће Сунце и сутра изаћи, и да ће свети Сава Српски и за двеста година бити једнако релевантан, само је наше уздање у разумне и по нас повољне претпоставке. У овој другој, ипак, имамо неког удела. Ако је данас довољан број људи у овој или оној врсти разговора са светосавским наслеђем, оно до сутра сигурно опстаје. Али неће бити ту прекосутра, ако га сутра довољно људи заборави. Наизглед песимистична (и сасвим сигурно превише драматична; да, поводом Саве сме се и драматизовати), ова је претпоставка у ствари спасоносна; сећајући нас одговорности, она нам враћа достојанство. Да, у устима ђака првака буквално живи свети Сава.
Начини на које га изнова контекстуализујемо безбројни су и ниједан од њих није узалудан, укључујући и оне који га релативизују, потврђујући на концу важност његове улоге. Сава је у стварности историје играо нестварно много улога, а у стварности симболизма превазилази све што је могао бити. Просто вам дође да га упоредите са многозначношћу логоса(да, поводом Саве сме се и претеривати).
Сваки пут кад се у безобалности појма покушамо усредсредити на неко светосавско значење, остајемо кратки за читав низ других, и остајемо ускраћени за било какву коначност разумевања. То је зато што је Сава дуг колико је и широк (да, поводом Саве сме се и геометризовати).
Оно што остаје, а да није препричавање житија (молим вас прочитајте Доментијана и Теодосија), или понављање извесних, углавном двадесетовековних, идеја о томе шта светосавље треба да буде, или набрајање значајних дела и, у најбољем случају, њихова интерпретација, или описивање начина на које је свети Сава приказан у другим епохама и уметностима, оно што остаје, дакле, може да буде само још једна контекстуализација. Зато предлажем данас да га погледамо кроз овај двоглед: Растко Немањић одлази не само из света (у манастир), него и у свет. Дословно, напуштајући домовину и одлазећи у Грчку, али и метафорично, не само у свет вере, већ и у свет књига, образовања, знања што су му до тад била недоступна. Он је наш први студент у иностранству. Његова путовања и стална, понављана враћања у отачаство, да се у њега пресади све оно што се другде научило, стекло, некад и купило, могу да буду парадигма освешћених и смислених одлазака у тренуцима када ,,одлив мозгова“ наше друштво препознаје као проблем. Наравно, с много права се може успротивити неко овоме поређењу, па рећи како је Растко Немањић био тако потпуно привилегован, да је готово и срамота поредити га с данашњим студентима и условима у којима они морају да праве своје изборе. (Да, поводом Саве сме се и идеализовати.) Зато је пример – пример, и апстракција. Постоји, међутим, и одрицање, којем нас светосавље такође може научити. Ако би свако волео своју земљу као да је баш његов отац велики жупан, и хтео да јој се врати бољи, као да ће баш он да је устројава...Али, да покушамо, овог Савиндана 2022, нешто скромније: ко је имао среће да се јутрос пробуди у светосављу, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу.
