Блог

Слободан Тишма, Грозота или… читати унатрашке?

Симонида Лончар

Једно је дете у воску

Најнижег варошког рафа

Глодало бачену коску

 

Једно би дете могло

(Када би само смело)

Да закоље читаво село

 

Сву ноћ сам под скутом станице

Са плућима од беле хартије

Чекао закуску срца...

 

Александар Вучо, део песме Хумор заспало (1897)

           

Грозота или… (2019, Чаробна књига) Слободана Тишме, може се, на известан начин, схватити као дело-каламбур или интрига недоследности. Према речима аутора, у питању је немогућност уклопивости приповедања у форму романа – другим речима, пред читаоцима се налази покушај саображавања ,,токова“ различитих периода живота тоциљавој истини (пожељно је, током читања, питати се да ли истине уопште има), а у оквиру тога, њихово композитно нејединство, премда аспекти тог нејединства имају заједничку спону – наратора, у виду иронично наивног, четвороструког ја.

У начелу, издвајају се два основна тока: онда (седмогодишњи, петнаестогодишњи и двадесетогодишњи ја), које обухвата период детињства, нестанка родитеља и одласка у дом за незбринуту децу и сада (седамдесетогодишњи ја), без којег се не може потпуно схватити онда и обрнуто, које се, неодређеним редоследом, преплиће са догађајима из прошлости или сећањима наратора и главног јунака, Стива Наива (самопрозваног маторог сенилног скривомана).

У контексту експериментисања и флуидности оквира мисли, карактеристично је – поред вишеструког и раслојеног постојања главног јунака – и вишеструко представљање појединих догађаја, односно, враћање на њихов почетак и приповедање изнова, само варирано, измишљено – које је истина? Намера непоузданог приповедача, чини се, није да подизањем језичко-садржинских ковитлаца искључиво задржи пажњу читаоца, већ да се, најпре, подсмева концепту истине, која је као несталан и неповерљив фактор присутна у свим етапама његовог живота, па је као таква рефлектована (дословно) и на сам текст.

Погрешно би било, у том смислу, не посматрати поигравање са формом као изазов за аутора и као одлику вештине распоређивања сегмената мисли, мање или више повезаних некаквом скривеном везом – да ли је посреди начело имплицитне поетике, не-темељ, ,,ујка Етер, мекани, скривени млакоња који денфује све што постоји, спречава фаталне сударе“ (Тишма, ,,Грозота или…“)? Поставља се још једно питање: да ли разумевање представља подједнако велик изазов за читаоца, имајући у виду извесну примопредају смисла звучности и композицији, што у овом случају подразумева комплексно структурирање (раслојавање, понављање) ликова и догађаја.

Од самог почетка, као упечатљив поступак истиче се употреба мотива-синтагми, чије се значење прилагођава тренутном контексту; њихово је јављање често: ватрена промаја, сунце страве, удско/адско друштво, пре-пријатељ, црна рупа, црна кафа као суштина – они прожимају безмало читаво дело, период живота проведен са мајком и очухом, боравак у дому, уз заштитника Љубовира Круцињака, бежање у Босну (преко модре ријеке заборава), упознавање професора Пашка Курепа… Стога, они се могу посматрати као игрива и не тако чврста основа, коју аутор користи у сврху необичног и привидног повезивања елемената прошлости и садашњости.

Такође, вреди истаћи да роман обилује словним досеткама, попут: град Ђурвидек, Фукошки парк, Тајлеп, Содна бања, што може да упућује на радњу у неком паралелном, а блиском свету и он је онеобичен, без истине, под окриљем скривеног Бога (Deus absconditus) и, заправо, без човека – важно је нагласити да, са друге стране, топоними као што су Београд, Босна, Дрина, Сребреница остају непромењени: дакле, средина у којој стварност и оно што јесте подлежу променама, на упечатљив и довитљив начин бива ограничена. Сваки слој јунаковог ја живи и умире са својим блискостима, заштитницима и убицама, сусреће се са туђим и сопственим варијантама смрти[1], прелазећи преко свега као у сну, постајући изнова, изван истине и суштине. Зато се овај роман експеримента може окарактерисати као фикционална интроспекција, језичко-композициона игра разрађених детаља. Извесно је да су ауторов труд, као и умеће комбиновања пренети на читаоце – Грозота или… несумњиво представља обострани изазов.

 

[1] Оживљавање или својеврсно васкрсавање ликова има дубоке корене, па се тако, на пример, у Волтеровом Кандиду, делу из доба француског просветитељства, доктор Панглос појављује жив, након исцрпног описа његовог погубљења. Такође, у савременом делу Језа Бошка Ивкова истиче се устаљена поновљивост смрти која не изазива изненађење, ,,У танчине знам каква је његова смрт, доживљавао сам је и раније“. Свакако, ови су примери истргнути од оригиналних пишчевих намера, па су наведени и упоређени са Тишминим делом у контексту постојања рехабилитације ликова као заједничке црте; међутим, Тишма не рехабилитује само ликове, него и већ исприповедане догађаје, стварајући тако бројне варијанте и замагљујући стварно, конкретно њихово значење.