Блог

Херодот и питање империјализма

Огњен Тошовић

Кроз дифузни и наизглед неповезани наратив Херодотових Историја, који обухвата не само приповедање о прошлим догађајима, него и детаљне описе обичаја познатих и мање познатих народа, прожима се мисао која се тиче увек актуелне теме империјализма. Империјализам, односно тежња ка универзалном царству, у самом тексту приписана је Персији, чија експанзија, упркос бројним дигресијама, представља кичмени стуб наратива. Међутим, управо у тим, на први поглед безначајним дигресијама, крије се срж Херодотове философије политике.

Наиме, две највеће „дигресије“ у Историјама посвећене су народима који нису играли готово никакву улогу у Грчко-персијским ратовима. Реч је о Египћанима и Скитима, који представљу два пола, два дијаметрално супротна народа која су цели свој живот организовала око два космолошка принципа: мировања и кретања. Та два принципа се, како је приметила Ен Ворд, манифестују на четири нивоа: природу, обичаје, политички режим и говор.

Египћани, који цели живот организују око принципа мировања, славе прошлост и у извесном смислу покушавају да је „заледе“, док Скити, са друге стране, цели свој живот организују око принципа кретања, себе сматрају најмлађим народом и окренути су будућности. Скити себе сматрају генеративном, стваралачком снагом, што се односи и на њихов однос према сексуалности. Они, за разлику од Египћана, у својим митовима и обичајима истичу мушку, а скривају женску сексуалност.

Однос Скита и Египћана према језику је такође супротан. Скити, који у извесном смислу представљају поетски народ, не праве разлику између ствари по себи и њихових симбола. Једину изнимку представља сам рат, највећа промена, који је отеловљен у једином храму који Скити подижу. Оном посвећеном богу рата, Аресу. Египћани, са друге стране, сматрају да је сваки говор лажан. Наиме, оригинална мисао, слична Платоновој идеји, остаје позната само говорнику, јер она, чим је једном изговорена, ствара могућност неограниченог броја различитих тумачења.

Остали народи који се јављају у Историјама на различит начин комбинују елементе који проистичу из организације живота око принципа мировања и кретања.Тако, на пример, Персијанци теже достизању оног универзалног, које је у стању мировања, док игноришу оно партикуларно, које је у покрету. Тај универзализам се на примеру говора манифестује кроз персијску тврдњу да они увек говоре истину. За разлику од Египћана који су свесни могућности различитих интерпретација изговорене идеје, Персијанци сматрају да је идеја непроменљива, да оно што је интерно, унутрашње, остаје непроменљиво. На тај начин негирају партикуларности и могућности постојања другачије интерпретације. 

Персијска тежња за универзализмом се најексплицитније показује на примеру њихове империјалистичке политике. Ксеркс, у својој жељи да прошири своје царство све док се оно не буде граничило са Зевсовим небом, жели да уништи обичаје покорених народа. Он, дакле, жели да створи унификовану целину, без делова. Та тежња ка универзалном царству тера политички режим да буде у сталном покрету, што је у супротности са тежњом њиховог ума ка мировању.

Каква је последица такве политике по остале народе најбоље илуструје Херодотов опис преласка Ксерксове војске преко Хелеспонта. Након детаљног описа персијске пешадије, коњице, њиховог оружја и одеће, Херодот додаје: „Иза ових десет хиљада ређале су се десетине хиљада персијске коњице, а иза коњице колона се прекидала на дужини од два стадија, па је онда ишла, помешана,остала маса“. (Hdt.VII. 41). Подређени народи, дакле, губе све своје посебности. Постају безлична маса лишена сваког реда и идентитета, која слепо прати своје господаре, чије вредности уједно постају и универзалне вредности.

Порицањем свих другости у свету Ксеркс прети уништавањем могућности поређења, а то поређење представља основу за диференцијацију између онога што је обичај, конвенција и онога шта је универзална људска природа. На тај начин би изједначавањем партикуларне конвенције и универзалне људске природе човек био лишен могућности било какве самоспознаје.

Иако тежи просторном универзализму, царству које би граничило са Зевсовим небом, Ксеркс ипак остаје свестан да тај универзализам неће моћи достићи у временском контексту. Посматрајући са једног узвишења колоне своје војске бризнуо је у плач. На питање свога ујака и саветника Артабана због чега је тужан, одговорио му је: „Сажалило ми се кад сам помислио како је човечји живот кратак и да ниједан од толиких људи ту неће бити више у животу после сто година.“ (Hdt. 7. 46).

Херодот је јаз између обичног човека, без обзира на то што је реч о персијском краљу, и бога са којим овај жели да се поистовети, подвукао на још један начин. Наиме, прича о љубавној афери већ пораженог Ксеркса по повратку у Сард уклопљена је у образац митске приче о Зевсу и његовој љубавници Ијо, која је у свом рационализованом облику, кроз глас Персијанаца, препричана на самом почетку Историја. Прича о Ксерксу и Мазистејевој жени (Hdt. 9. 108-113) представља својеврсну пародију грчког мита, јер укзује на Ксерксову немоћ да, за разлику од Зевса, спаси своју љубавницу.

Персијској тежњи за успостављањем универзалног царства Херодот супроставља сам чин писања, којим он успева да задовољи чежњу да се свет учини једном унификованом целином, али истовремено успева и да очува све посебности народа и њихових обичаја који се у том свету налазе. На тај начин његово интелектуално царство, за разлику од оног политичког, не само да оставља могућност открића људске природе која се крије иза бројних конвенција, него достиже и ону ванвременску вредност која је за Ксеркса остала недостижна. Та ванвременска вредност се огледа и у томе да је његова порука универзална. Она у својој првобитној намери није била усмерена Персији, него Атини, која у време настанка Историја замењује Персију у улози империјалне силе. Та порука је данас, у време процеса глобализације и насилног наметања система вредности, актуелнија него икада.