Блог

Еп о мамурлуку

Александра Шиповац

Дођу тако нека јутра, мамурна, у којима се човек не сећа ничега другог до основних метода преживљавања. Удахни, диши, издахни, занемари смрад и полако покушај да одвојиш главу од увале јастука. Први минути су тада круцијални, у њима се ломиш и хистерично дозиваш свест у помоћ јер су ти у очима малоазијски архипелази али ништа што објашњава ово стање свести. Немаш мисао, немаш глас, само неки грч који сада интуитивно осећаш као већ егзистенцијалну победу над тобом. Ћутиш и зуриш где стигнеш одукативно пола сата, а онда... Онда настаје величанствени Ужас.

Главно правило Мамурлука јесте то да се мозак активира тек пола сата након примарних телесних функција, након чега прескаче десетак очекиваних и уобичајених радњи и прелази на неочекивану - вриштећу. Мозак је главни кривац за Мамурлук, мастермајнд прљаве игре самокажњавања и самопрезира. Руке и ноге не би имале ништа против ракија и џека који струје сада већ излапело крвотоком твојих вена. Мозак је гад. Он ти у минути зада сто питања, а заузврат ти даје само један огроман кратер меморије и пет магловитих исечака неких карикатурисаних ликова које сигурно нећеш пронаћи да су ти на виберу пожелели добро јутро. И тако, док се ти сизифовски мучиш, мозгу је досадило па се ресетовао по принципу карпе диема: нема везе, то је све живот, то је све једна велика рапсодија утисака и дешавања, боемски искристалисаних чула и даха младости. Мозак је у ствари позитивац! Оперативац! Он је простодушна курва чијим речима не одолеваш и слепо верујеш, јер од ње зависи твој биоритам, све твоје мале смрти пре оне једне, коначне.

Кад си начисто са мозгом и прихватиш ову неслану зајебанцију на твој рачун (а има и', дабоме, доста) на коју годинама не можеш да се привикнеш, ти живиш. Говориш. Ти си опет, као и јуче, једна усресређена живуљка која зна како да користи виљушку и нож. Ето. Готово је.

Само што није. На крају беше ноћ. Тишине и тмине су омиљене мозгу да заврти још једном руски рулет зајебанција са твојим ганглијама. Таман што си искалкулисао све претеће мисаоне радње и свео их на рационалну једначину по оној Платоновској - умишљаш, док тонеш са благошћу у сан и са скоро па апсолутним спокојем у души, почиње да одзвања бука. Немаш више снаге, склупчаш се и стиснеш пуштајући их да заврше свој репертоар.

 

Куда путују сви ти Мамурлуци година? Шта скривају? Како ћеш једног дана пред Богом оправдати грехе којих не можеш да се сетиш? Шта Мамурлук хоће од нас? Ко се иза њега крије?

ЈЕСУ ЛИ ЉУДИ КОМАРЦИ НЕКОГ ДРУГОГ УНИВЕРЗУМА?