Блог

КЊИЖЕВНИ ХЕРБАРИЈУМ СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЦРКВЕНЕ ПОЕЗИЈЕ

Симбол феник(с)а

Николина Тутуш

Палма, то јест финик(с), симбол успона, победе, обнављања и бесмртноти (Gerbran, Ševalije 2009: 663), у хришћанству је симбол процветања праведника (Тодоровић 1970: 440), победе над смрћу у име вере (Јовановић 2009: 43), а сматра се и префигурацијом Христовог васкрснућа (Gerbran, Ševalije 2009: 663). Као обележјем славе, приликом уласка у Јерусалим, Христос је дочекан палминим гранчицама (Јовановић 2009: 44).^{^[1]} Еквивалент је венца, а тумачена је и као дрво живота, то јест као симболична вегетација раја.

Библијски симбол процветалог финик(с)а који се зелени (Пс. 92, 12), као и симбол кедра, улази у српску средњовековну књижевност и постаје један од омиљених и најчешћих представа праведника − везује се за представе Светог Симеона и Светог Саве, Светог Симона, Светог краља Милутина, Светог цара Уроша, Свете мајке Ангелине Бранковић, Светог архиепископа Максима Бранковића и Светог деспота Јована Бранковића, Светог архиепископа Јевстатија, Светог архиепископа Никодима и Светог патријарха Јефрема.

Истичу се две његове особине – зелена боја, којом се означава постојаност, и способност цветања као потпуно остваривање сврхе његовог постојања. У том смислу, праведник који се засађен у дому Господњем зелени као финик(с) и који је процветао као финик(с) јесте светитељ који је био истрајан у свом подвизању и чији је подвиг постао цвет вере, то јест, светитељ који је захваљујући својој побожности и праведности постао један од цветова многоцветног рајског врта. С тим у вези свакако је и схватање „хришћанске душе као врта који ће, захваљујући божанској храни, процветати и донети плодове“ (Поповић 2008: 71).

Финик(с) се, на основу библијског узора, одређује као давидски и псаламски, јер се помиње у Давидовим псалмима (Тодоровић 1970: 440), затим као красни, лепорасли, духовни, као финик добродетељи и као финик крај воде. У последњем примеру финик се поистовећује са дрветом плодовитим засађеним крај воде, чиме се потврђује његова симболика праведника који рађа спасоносне плодове. Када је реч о употреби одређених уметничких решења увиђа се извесни градацијски однос – финик(с) давидски и псаламски везује се само за Светог Симеона, Светог Саву и Светог Симона, чиме се, директним позивањем на библијски текст, истиче њихова улога и важност као родоначелника и припадника владајуће династије (Србљак I: 99, 335; Србљак III: 341).

Истицање хришћанске врлине праведника постиже се метафором цветања финик(с)а, а изузетак чине два следећа примера:

„као голуб целомудрени

на финик добродетељи узашао јеси,

крила имајући позлаћена,

којима узлетев, у рајској красоти настанио се јеси“

(Србљак III: 119);

„и као финикс лепорасли

благоухањем је испунио јеси“

(Србљак III: 389).

У првом наводу, финик је окаректерисан као дрво врлине у рајском врту на које се светитељ, посредством свог праведног живота и мудрости, успео и постао становник небеског царства, при чему се његова хришћанска врлина посебно наглашава поистовећивањем са голубом, који се сматра симболом присуства благодати Светог Духа (Мт. 3: 16−17). У другом, као главна особина финикса узима се његов миомирис, чиме се овај пример указује као јединствен, будући да се мотив благоухања углавном везује за врсте цвећа као што су крин и ружа. Мотив благоухања улази у грађење светитељског лика цара Уроша, њиме се указује на праведност и богоугодност светитељевог живота – оно је симбол унутарњег и невидљивог садржаја, као и симбол Божијег присуства (Трифуновић 2006: 6). Такође, оно је и повод за штовање светих, будући да може „бити знак, знамен или символ највиших дарова – саме благодати Светога Духа“ (Трифуновић 2006: 13).

Финик(с) у иконографским представама

Палма, то јест финик, део је неколико иконографских представа које приказују свете мученике, Христа и Богородицу. Мученици се често приказују са палмом и/или средством мучења (Grgić 1979: 447), при чему је гранчица палме еквивалент венца (Јовановић 2009: 43), а палма у Христовој руци означава његову победу над грехом и смрти (Grgić 1979: 447). Палма се редовно јавља и у приказу Христовог уласка у Јерусалим, а на основу „Јевађеља по Јовану“ (Јн. 11: 12−13) – Христ јаше на белој магарици (у источнохришћанској уметности седи бочно), за њим иду апостоли, а верници простиру одећу, носе у рукама палмине гране, као знак славе, а неки од њих кидају и бацају цвеће на пут (Fučić 1979: 574).

У иконографском призору починка приликом бекства у Египат палма је средство манифестације божанске моћи дечака Исуса – по његовој заповести она се савија и нуди своје плодове Богородици, из њеног корена избија извор воде, анђео односи једну њену грану и засађује је у рају на радост блажених (Fučić 1979: 157, 158). Извором настанка овог мотива, који се јавља крајем XVI века, сматра се апокрифно Псеудоматејево јеванђење (Fučić 1979: 158). Значење палме као рајског биља, дрвета живота, видљиво је и у источнохришћанским приказима Судњег дана – рај је место где расту палме (Fučić 1979: 476).

Када је реч о иконографији Богородице, палма се јавља у приказу њене смрти. Палмину грану одсечену у рају арханђео Михајло предаје Богородици тиме јој најављујући крај њеног овоземаљског живота – улога палме смрти јесте да Богородицу одбрани од демонских заседа, а она је предаје светом апостолу Јовану да је носи пред њеним мртвачким сандуком (Fučić 1979: 171; Јовановић 2009: 44).

Иконографска симболика палме као рајског дрвета живота кореспондира са значењем праведника који процветава у дому Господњем, а које јој се придаје у српској средњовековној поезији, као и са значењем славе и победе над смрћу и грехом. Мотив палме смрти није присутан у српској средњовековној црквеној поезији.

Литература:

Библија или Свето писмо Старога и Новога завјета (1967). Превео Стари завјет Ђура Даничић, Нови завјет превео Вук Стеф. Караџић. Београд: Британско и инострано библијско друштво.
Gerbran, Ševalije (2009). Rečnik simbola. Novi Sad: Stylos.
Grgić, Marijan (1979). „Palma“. Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva. Ur. A. Badurina. Zagreb: Sveučilišna naklada liber: 447.
Јовановић, Зоран М. (2009). Кроз двери ка светлости : лексикон литургике, симболике, иконографије и градитељства православне цркве. Београд: Пирг.
Поповић, Даница (2008). „Цветна симболика и култ реликвија у срењовековној Србији“. Зограф. 32: 69−81.
Србљак I, II, III. Службе, канони, акатисти (1970). Превео Д. Богдановић. Београд: СКЗ.
Тодоровић, Младомир (1970). „Речник појмова, личности и навода из Светог писма“. О Србљаку. Студије. Ур. Д. Богдановић, С. Петковић, Ђ. Трифуновић. Београд: СКЗ: 376−444.
Трифуновић, Ђорђе (2006). „Чуло мириса код старих српских писаца“. Источник. 57: 5−16.
Fučić, Branko (1979). „Bijeg u Egipat“, „Bogorodičina smrt“, „Poslednji sud“, „Ulazak u Jeruzalem“. Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva. Ur. A. Badurina. Zagreb: Sveučilišna naklada liber: 157−158; 171−172; 475−479; 574−575.

[1] Функцију палминих гранчица као симбола победе и одавања похвале у српској средњовековној црквеној поезији преузима симбол врбице, који се јавља само једном. Замена палме врбицом могла је бити мотивисана начином прослављања Христовог уласка у Јерусалим, када се у црквама, уместо палме, код нас благосиљају гранчице врбе, или прослављањем Лазареве суботе, где је врба такође заступљена. У „Стихирама Светом деспоту Јовану Бранковићу“ Непознатог Крушедолца симболом врбе уједно се одаје поштовање светитељу и исказује се радост због поседовања таквог заштитника: „веселећи се и као с врбицом усхвалимо/ вапијући: Радуј се,/ светилниче богосијани вере наше,/ радуј се, јер весеље и похвала/ роду нашем био јеси“(Србљак III: 395).

Tweets by @NoviPolis