Блог

Писмо из Србије

Перспектива рибице у акваријуму

Јелена Зеленовић, Нови Сад

Перспектива рибице у акваријуму се често тумачи као један сужен поглед на стварност при чему стварност (садашњост) не може да се разуме или види јасно јер се не види даље од свог носа. Али наш нос мора бити важан. Размишљам о томе док нас опомињу да је наша будућност садржана у прошлости: то је једна од основних идеја романа који тематизују велике ратовеи то је веома снажна и важна порука. Ипак, мене сада занима та сирота рибица. Ја сам то. А знам да нас има још. Каква је то рибица? То је рибица која не може другачије да сагледа ситуацију осим тако што се врти у круг и посматра једно те исто окружење, покушавајући да га схвати. Нема могућност да изађе из акваријума. Нема временске, просторне, ни културне дистанце. Oна жели да види садашњост и ту да делује или не делује.

У Кортасаровој приповеци „Аксолотл“ видимо аксолотле у акваријуму, представљене као умове којима је дато да спознају све, а онда бивају заробљени у своје неразвијено тело које плута/плива у акваријуму. То су неме рибе у чијим се простим очима одвијају тајне Универзума.[1] Приповедач нам открива своју опчињеност аксолотлима и жељу да тумачи тајне из њихових очију, а онда у једном моменту и сам постаје аксолотл, прелази у акваријум, постаје посматрани и пита се хоће ли неки нови посматрач открити дубину у њиховим очима. Ако и открије, хоће ли и сам постати аксолотл? Питање може бити да ли је довољно знати и не делати, или је, ако ти је знање дато, деловање онемогућено? Аксолотли су рибице које имају потпуно знање о прошлости, а ограничене су на садашњост. Али ту је и приповедач који је успео да исприча њихову причу? Авај! Сазнавши све, он такође постаје заробљеник акваријума у нади да ће неко следећи проучити тајне плавих загонетних очију, тајне плаве гробнице које сахрањују живе људе.

Каква је обавеза књижевника и интелектуалаца и да ли је они имају у данашњем свету некултуре, општег безнађа, продавања и проклињања сопствене земље? Каква је улога писаца и уметника који стварају на српском језику или живе у Републици Србији? Овакво питање добије безмало сваки писац макар у једном интервјуу. Не сећам се шта су одговарали. Вероватно зато што неког конкретног одговора који упућује на делатност и није било. Упозорење је увек ту, али упозорење имплицира будућност, вечите „будуће генерације“ којима смо толико тога натоварили на грбачу. И моја генерација спада у једну од тих „будућих“ иако смо толико стварни и садашњи. Ми смо ти на чију прошлост ће се ослањати наша деца, наша перспектива је њима важна, да ли се довољно бринемо о томе? Онда се запитам: Да ли сви имамо исте интересе? Мене цена горива не занима. Али то није патриотски. Интереси мојег народа су и моји интереси. Људи говоре да: „Док не будемо стајали као они тада у реду за хлеб...“ Неће се ништа[2] променити.  Ходаћемо са заставицама и паролама, угледајући се на Француску и сличне државе које имају много виши стандард, опонашајући слику државе коју добијамо преко малог екрана, опонашајући већ задати симулакрум. Елем, шта чинити? Писање, опомињање, причање. Док се не смогне снаге за више. Свако треба да искористи ресурсе које има и којима најбоље барата.

Срећом, постоје величине које и данас живе, а које се нису задржале само на написаној или изговореној речи. Србијанка Турајлић је, у документарцу „Друга страна свега“   који је снимала њена ћерка, Мила Турајлић, а који топло препоручујем, рекла како је њој после избора на којима је Слободан Милошевић победио (не знам који пут за редом), дошло да иде од човека до човека који су стајали у колони, и да их вуче за рукав са питањем зашто су поново гласали за исто. Чини ми се да је то и радила. Конкретно деловање. Србијанка Турајлић је жена која је живела и радила оно што је говорила. Увек је била тамо где је фалило слободе.Таквих људи је заиста мало и треба осмислити посебну награду у овом мору награда које се додељују за којешта, ову једну треба додељивати за Животну реч спроведену у дело. У једном кадру поменутог филма види се следеће: Србијанка Турајлић објашњава ћерки како је функционисао покрет Отпор!, а одмах након тог кадра следи полица са књигама на којој се камера задржава десетак секунди и јасно се издвајају три беле књиге са насловима: Године које су појели скакавци. То је врхунско режисерско умеће Миле Турајлић. У једном сјајном кадру одаје се почаст човеку који је међу првима заслужио горе поменуту награду.

                                                            

Након што је добила отказ на Електротехничком факултету, где је радила као ванредни професор, она је наставила своју, како она каже, борбу за слободу и демократију, више пута подвлачећи да је то за њу било природно и потребно, како би могла своју децу да погледа у очи. Шта се дешава нултог дана када се циљ оствари, пита се Србијанка? Да, створиће се нови режим, какав, са којим идејама, са којом визијом? Говорила је о петом али и о шестом октобру:

 „Демократија почиње тако што народ са усхићењем поздравља крађу.“[3]

„И заправо, ја много боље памтим 6. октобар... Наставља се серија интервјуа и моја прва реченица, је реченица Бранка Миљковића: Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој. Наравно да је то мало песимистички у односу на нашу победу. Ја кажем да ја наједанпут осећам страх, да ли ћемо ми сад умети да нешто урадимо?“[4]

„Али те слављеничке ноћи нико није размишљао како ћемо градити будућност.“[5]

Србијанка Турајлић ће рећи да она у својој борби није успела и када је примила награду „Освајање слободе“ 2009. године, изашла је на бину и рекла: „Али ово је апсолутно први пут да ми неко додељује награду за тотални неуспех.“[6] Самокритика је овде сасвим јасна, неко није хтео да гледа даље од свог носа, забрљао је, али са чистом вером да чини потребно. Ја у овом примеру видим оно што називамо чојством.

 

Овај текст настоји да учини и немогуће и потребно. Парадоксалан је као и претходна реченица. Како стојимо данас? Не о генерацијама од пре сто година, не о будућим генерацијама, текст је о нама. И јесте то незахвална и можда лења перспектива рибице у акваријуму, и јесу петокотобарски револуционари сачекали и шести октобар када им је на управљање дат државни апарат, за који, како Србијанка каже, нису знали како функционише, или су се правили да не знају. Ипак, добро звучи и звучи исправно, хумано, давно заборављено када неко каже: Борим се за слободу, за достојанство. И сада, на крају, питам се зашто пишем овај текст. Можда га пишем како бисмо пронашли одговор у неком другом тексту, неком бартовском тексту који ће родити овај или неки други текст, тражимо то задовољство.

А можда га пишем да бих могла да погледам децу у очи једног дана.

Ово је писмо из Србије.

 

[1] „Сада сам неопозиво постао аколотл, а ако и размишљам као човек, то је зато што сваки аксолотл размишља као човек у оквиру своје слике од ружичастог камена.“ Кортасар, Хулио. Друго небо. Издавачко предузеће „Рад“. Београд, 2004, стр.12.

[2] Када год чујем или помислим да нешто треба да се мења увек се запитам, а шта то? Да ли постоји једна једина ствар о којој свако од нас размишља и има разрађен план како би његова идеја функционисала, да ли имамо то на уму када вичемо да хоћемо промене? Зато нисам ишла на протестне шетње Новим Садом кад су људи ходали у априлу 2017. године. Седела сам у кафићу, гледала их и размишљала о овоме о чему и сада пишем. Нисам до краја домислила.

[3] Друга страна свега

[4] Исто.

[5] Исто.

[6] Исто.