Блог

непознати лик у биографији Милоша Црњанског

О студентеси Иди Лотрингер

Јелена Базовић, Обреновац

Крајем 2018. године навршило се тачно сто година откако је велики песник Милош Црњански написао песму Мизера. Испод ње ће се наћи хронотоп: Беч. У револуцији. 1918. и додато: За студентесу, Иду Лотрингер. Осим што говори о томе коме је спевана песма, њено име споменуће се само на овом месту и до данашњег дана остаће енигма у биографији Милоша Црњанског. Тек понегде ће се о песми писати, али подаци су и даље штури и своде се на оне које је писац оставио у различитим издањима Лирике Итаке (и коментара). Кроз све што је о овој песми записано, не може се назрети ко је госпођица Лотрингер, али се на основу утканог у песму може претпоставити шта је она Црњанском значила.

Нашавши се после, за њега, дугог и мучног рата у униформи аустроугарског војника у Бечу у новембру и децембру 1918. године даће слику једног другог Беча који није ни налик оном пре почетка рата. Записаће како опет седи са својом станодавком Frau von Thiess у пансиону, како она више нема ни шећера за кафу, ни кафу и како револуција почиње у радничком, трећем, кварту, али не у фабрикама, него у касарнама. Писаће о руљама војника који задржавају трамваје, хватају официре и скидају им медаље и хабзбуршке розете са капа. Потом бележи: После неколико дана распада се Аустрија, као у театру, а Беч, међутим, пада све ниже. Они који су преваранти, који тргују, који се богате, живе као да се свако јутро купају у шампањцу. Музике свирају и оргија се до зоре. Они који су остали без зараде, без куће, лутају улицом, као просјаци што пружају руке, али ћуте. Осим таквог мизерног Беча, даће и слику свог живота:Све су везе са прошлошћу прекинуте. Не добијам више писма од матере, не иду тамо ни железнице. Остајем сам у свом стану, без новаца, и распродајем ствари, да бих имао да платим храну и кирију. Скупоћа расте. Стидим се, међутим, да признам својим познаницима и познаницама шта ме је снашло, и склањам се у околину Беча (у Хинтербрил), као после сарајевске бомбе, пре четири године. (...) У Бечу ми траже кирију, не ложи се.
У оваквој атмосфери настаће управо песма Мизера, која ће овај наслов изгледа понети управо због целокупне ситуације у којој се Црњански нашао крајем рата. Ипак, она ће певати о жени, студентеси Иди Лотрингер. Из посвете увиђамо да је Ида такође била студент у Бечу, мада не знамо да ли су се срели на медицини, коју је Црњански првобитно студирао, или касније на Филозофском факултету.

Детаљнијом анализом саме песме увиђамо да се лирски субјекат стално враћа на оно што је било, у односу на оно што је сада, питајући се непрестано где је она. Оно што је било говори о природи њиховог односа. Спомиње се наш врт, лирски субјекат се пита: О, да л се сећаш како смо ишли, | све улице ноћу обишли, | по киши? Ноћне 'тице, лопови и блуднице су им били невини, стидели су се домова цветних и зарекли да ће остати несретни, бар њих двоје. Поменути детаљи привлаче пажњу на посебан начин. Наиме, мокре улице, фењери, блуднице, мокри парови, ноћне 'тице, ходање овог пара у ноћи и њихово пролажење кроз многе улице по киши донекле могу бити слика Беча који је Црњанског дочекао после његовог повлачења са галицијског фронта у новембру 1915. године. Црњански ће доћи у Беч и помагаће у болници женског манастира Toechter der Goetlichen Liebe, у коме ће му становати, до тада непозната, замонашена тетка. Можда ће управо тада започети веза између њега и Иде Лотрингер која ће вероватно још увек студирати на Универзитету у Бечу. Тек, описујући тадашњи Беч, Црњански ће у коментару уз Оду записати: Увече сам могао да идем код ујака, или у позоришта, и свуда. (...) У Галицији сам видео рат. У Бечу: како се једно царство и једна престоница распадају. Беч је, већ у јесен 1915, био једна огромна јавна кућа.
Дакле, тих дана у Бечу, свуда се креће, одлази у позоришта, посећује своје познанике, познанице и записује: Усред рата, седео сам тако у театрима, пролазио на таласима валса, залазио у породице својих познаника и видео људску беду и људска срца. Корупција, проституција, меланхолија, свуда. Нешто даље навешће: Ја сам у Бечу имао своја пређашња друштва, већином студената, и студенткиња, са Универзитета. На основу ових фрагмената увиђамо да су Ида и Црњански могли проводити доста времена заједно и да она огорченост и гађење према онима који су се богатили и забављали 'валсевима', позориштима, уживајући док се тамо негде далеко гине и ничу вешала, кореспондира са појединим стиховима из Мизере. Зато су ваљда те блуднице, усамљени фењери и покисли парови, тако драги. Тај мизерни тренутак понавља се поново крајем 1918. године, када је песма написана. Дакле, три године касније, студентесе Иде Лотрингер више нема у Бечу, а велики песник се пита да није сад негде насмејана, | богата и расејана, | где смех ври? Моли је само да не буде топла, цветна и сретна. Пита се да ли некад, изненада, | у добром друштву, још и сада (!), каже на чијој је страни. Лирски субјекат проживео је мизерне тренутке Беча са студентесом која је једина могла бити утеха, саговорник и друштво. Она је то по својим ставовима који су слични његовим. Крајем 1918. године та утеха је изгубљена, вихор рата је све однео.

Црњански ће у својим коментарима ставити тачку на тај бечки период свог живота пишући: Најзад, са једним куферчетом, сентиментално, улазим у један воз који ће ме, заувек, однети. Рат је свршен. Завршена је и једна епоха Европе. Завршен је и један део мог живота. Бечке романтике. Идем у своју земљу. Симболично, ова песма је била та тачка која је стављена, јер после ње све песме које следе неће више доносити таква расположења и осећања. Још ће се само као обрис јавити нешто слично у Суматри стиховима: Растужи ли нас какав бледи лик, | што га изгубисмо једно вече, | знамо да, негде неки поток, | место њега, румено тече! || По једна љубав, јутро, у туђини, | душу нам увија, све тешње, | бескрајним миром плавих мора, | из којих црвене зрна корала, | као, из завичаја, трешње.

Да ли је то био њен бледи лик изгубљен једне вечери? Да ли се ради о тој њиховој љубави, јутру у туђини? Одговоре на ова питања знао би само Црњански који је, попут Андрића, знао да свесно изостави појединости из своје биографије, чувајући тиме своје успомене. Ипак, Црњански ће ову песму уврстити у све изборе својих стихова, а у једном од својих интервјуа рећи ће: Тај рат нећу и не могу да заборавим. У тих пет година, у болницама и логорима, писао сам Маску, Дневник о Чарнојевићу и своје песме. Ономе што сам тад осећао и мислио о човечанству, растанцима и патњама, о узалудности, хоћу да будем веран и доследан. У великом хаосу Светскога рата био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће.

Овим бисмо скромно обележили годишњицу његове веома значајне песме, која је остала скривени и недовољно истражени бисер српске поезије.