Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Блог

КЊИЖЕВНИ ХЕРБАРИЈУМ СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЦРКВЕНЕ ПОЕЗИЈЕ

Симбол кедра

Николина Тутуш

Кедар је зимзелено дрво из породице борова које самоникло расте у области Ливана и брзо се размножава (Тодоровић 1970: 414). Због свог високог раста и постојаности постао је симбол величине, узвишености, снаге и трајности, као и некварљивости (Gerbran, Ševalije 2009: 360). У хришћанској симболици, на основу две своје особине, високог раста и способности брзог размножавања, кедар је задобио значење праведника који се умножава и својим врлинама уздиже у висине и достиже рајска насеља. Веома је чест симбол у српској средњовековној књижевности у коју улази као парафраза Псалма 92, која се сматра најзаступљенијом када је реч о цветној симболици (Поповић 2008: 73).

Симбол кедра у српској средњовековној црквеној поезији најчешће се јавља са симболом финика, али и самостално.Кедром се називају Свети Симеон и Свети Сава, Свети Симон, Свети краљ Милутин, Свети Јоаникије Девички, Свети архиепископ Јевстатије, Свети Петар Коришки. Кедар се атрибутира као кедар високи, кедар ливански, кедар на Ливану, чиме остаје у границама библијског текста, затим као кедар у пустињи, српски кедар што се лепотом уздиже до неба, у чему се може осетити благо проширење његовог значења. Као главна одлика издваја се његова способност умножавања која се односи или на уможавање врлина (добродетељи) светитеља који се њиме представља, или на његове заслуге када је реч о умножавању броја правоверних или чланова династије (множење чеда Симеонових). Иако се обично односи на духовна богатства и истрајност вере, у Служби Светоме краљу Милутину Данила Бањског симбол кедра који се умножава односи се на умножавање чеда отачаства, али и на његове многобројне ктиторске задужбине.

Симбол кедра обележен је одређеним специфичностима када се односи на Светог Саву – једино се он назива српским кедром. Тиме се, преко мотива високог дрвета  које својом лепотом (врлином) стреми ка горе, као и посредством мотива огромног грма, који упућује на разгранатост, а који заједно метафорички представљају Савину духовну плодност,  истиче значај његове делатности када је реч о положају и развитку српске цркве:

                                 радуј се, српски кедре, што се лепотом уздиже до неба,

                                 радуј се, огромни грме земље отачаствене,

                                 радуј се, светитељу Саво, српски просветлитељу.

                                 (Србљак III: 215).

Двојица угледних пустињака, српских светитеља, Свети Петар Коришки и Свети Јоаникије Девички, симболички су представљена као кедри у пустињи.Топос пустог места и његовог процветања такође има своје библијске предлошке, као што су Књига пророка Исаије 35: 1 и Псалми Давидови 107: 35 (Поповић 2008: 71). Идеја монашке пустиње подразумева проналажење простора у који се аскета повлачи како би се усавршавао у својој хришћанској врлини и подвигу, посту и молитви. Такво пусто место егзегете тумаче као анахоретски рај и простор обиља у којем цвета мноштво цветова – што је метафора монаха и његових врлина (Поповић 2008: 71).

Као посебно занимљив пример симбола кедра у српској средњовековној црквеној поезији издвја се онај у коме се за кедар каже да је процветао, што је глагол који се првенствено везује за финик, нарочито када се у обзир узме да је у питању један од ретких примера у којима се кедар јавља без финика:

                                 процветао јеси као кедар на Ливану,

                                 добродетељима божаственим

                                 умножио се јеси, преподобни

                                 (Србљак II: 389, 391).

Осим што на симболичком плану представља праведника, кедар такође упућује и на рајске пределе као вечно пребивалиште праведника.

 

Цитирана литература:

  • Библија или Свето писмо Старога и Новога завјета (1967). Превео Стари завјет Ђура Даничић, Нови завјет превео Вук Стеф. Караџић. Београд: Британско и инострано библијско друштво.
  • Поповић, Даница (2008). „Цветна симболика и култ реликвија у срењовековној Србији“. Зограф. 32: 69−81.
  • Србљак I, II, III. Службе, канони, акатисти (1970). Превео Д. Богдановић. Београд: СКЗ.
  • Тодоровић, Младомир (1970). „Речник појмова, личности и навода из Светог писма“. О Србљаку. Студије. Ур. Д. Богдановић, С. Петковић, Ђ. Трифуновић. Београд: СКЗ: 376−444.
  • Gerbran, Ševalije (2009). Rečnik simbola. Novi Sad: Stylos.