Блог

Једно промишљање о уметничком представљању Великог рата, а поводом филма "Заспанка за војнике"

Довољан је само минут ћутања

Дуња Пешут, Горња Рогатица

Пред сам крај 2018, године у којој се обележава стогодишњица од завршетка Првог светског рата, сведоци смо једног великог уметничког синкретизма. Ништа ново, рекли бисмо. Целокупна уметност није ништа друго но синкретична. Ипак, овакав уметнички поступаковде добија једну посебну снагу. Ону којом се књижевност, музика, сликарство, игра, филм прожимају у славу јунака Првог светског рата. Било је периода у којима се о српском учешћу у Великом рату са поносом говорило, али је било и оних у којима је ова тема била забрањена. Чини се да је ово тренутак у коме се она поново отвара и постаје доступна свима, а не само људима који се историјом баве као науком. За то највећу заслугу свакако преузима уметност. А чему она једним својим делом и служи, ако не томе да од заборава отргне најважније сегменте историје света, нације, али и појединца. И чини ми се да је управо последње наведени сегмент ове њене улоге и најважнији. Историјски уџбеници исписиваће редове великих, глобалних историјских открића, догађаја, битака. Уметност ће о њима сведочити, али увек из ципела појединаца, очима човека чије име неће остати забележено у историјским уџбеницима, а који је исто тако учествовао у исписивању целокупне историје човечанства. Јер, свако име је важно, свако је уткано у ДНК будућег нараштаја. Свако чини оно „колективно несвесно“ о коме ће Јунг у својој теорији архетипова говорити. Свако то име део је нас самих и свако чини нашу националну, али и индивидуалну историју. Баш онако како Стеван у филму Заспанка за војнике на питање свог саборца Александра: „Шта ли пишеш то, професоре?“, одговара: „Пишем, да не заборавим. Све нас. Ко зна шта ће сутра са нама бити“. Али, пише да не заборавимо ни ми који смо део њиховог далеког сутра.  И управо зато је код највећег броја гледалаца који су погледали овај филм, утисак био суза у оку. Уметник је једини који може да допре до колективно несвесног, пише Јунг, али сви други могу да га препознају. Зато су нам имена Александра, Стевана, Рајка, Обрена, Тасе била тако блиска. У њима смо препознали своје прадеде, даље претке, али и сами себе, те нам се захваљујући њима, на трен вратио онај потиснути осећај родољубља, прегажен од савремених тежњи и глобализације.

А није да се у њихово време, време ових бораца, није тежило повезивању, разумевању, толеранцији о којима се и данас тако много прича. Јесте. И прилике су биле умногоме сличне данашњим. На сцени се играла представа, а иза кулиса, обитавао један посве другачији свет. Уз тресак, он ће преузети целокупну бину и десиће се нешто што тада нико није очекивао – Велики рат. Нико, па ни млади Стеван Јаковљевић, на основу чијих записа у Српској трилогији настаје овај филм.

Оно што свакако не можете очекивати јесте потпуна веродостојност филма у односу на књигу. Он и није рађен као екранизација писаног текста, већ су одабрани одређени мотиви, ликови, дијалошке секвенце, епизоде, које су уклопљене у једну посве нову целину. Први део Трилогије написан је као скуп фрагмената, скуп сећања на битке и оно време између битака током Првог светског рата. Иако тако замишљен, филм не спроводи у потпуности ту фрагментарност, већ преплитањем прошлости и садашњости гради причу која има свој сопствени ток. Свој живот, своје јунаке.

Пред нашим очима јасно можемо видети како се рађала изгубљена генерација. Она коју представља сам Стеван из филма, који тешко проналази смисао своме животу након свега што је у рату доживео и преживео. Али, не онако како би то можда историјски било погодно, онако како би то наука волела, нити онако како би то можда очекивали они који воле Јаковљевићеву Трилогију или се пак баве проучавањем књижевности, па чак ни онако како би то очекивали љубитељи ратних филмова. Овај филм, иако заснован на историјским чињеницама, не доноси документаристичке податке, иако заснован на књижевности, не представља веродостојно Јаковљевићево дело, нити у њему постоји акција, ратна стратегија, приказ фронта и битака, како би се то од једног ратног филма очекивало. Овај филм је, усудићу се да кажем, потпуно скерлићевски. Како?

Вратимо се у период пре почетка Великог рата. Уметност је већ дубоко живела правилима модерности. Песимизам, чамотиња, уклети песници обележили су ову епоху. А на Балкану, вођени су Балкански ратови. Јован Скерлић тада осећа да се ближи још већа опасност, још веће страдање и у свему томе своју улогу књижевног критичара и историчара не види као малу. Пропагирао је, тражио, хвалио ону поезију која је обиловала родољубљем. Која је славила српску историју, будила српски мит и епску поезију, која је величала Косовску битку и јунаке косовског завета. Писали су је Ракић, Шантић, па и Дучић – сви данас део школских програма. Будио се осећај припадности, позивало на храброст, али и чување сопствене традиције и историје. Управо зато, Заспанка за војнике јесте једна скерлићевска родољубива песма која плете мотиве пријатељства, породице, пожртвованости, љубави, скромности, поштења, изгубљене младости. Храбрости и страха. Разумевања и суровости. Смеха и суза. Херојства и кукавичлука. Суровости и меког срца. Живота и смрти. Ма колико се трудили једнакости, приказивању и једне и друге стране ратничке медаље, има мало патоса у величању српског војника. Не замерам им. То би радили и у оно време када се војска дизала у бој. Зато смо, уместо ратног филма, добили поезију у покретним сликама. Једну синестезију која буди и спаја различита чула, а гледајући овај филм, сва се чула буде. И као што на почетку позвах синкретизам, он је управо томе допринео – музика, речи, слика – све са истим циљем. Да обичан човек не остане сенка, магла, као војници приказани у филму, који су, након што су потучени до кости, покушали да се повуку, али им част није дозволила. Као сабласти, вратили су се на фронт и тамо скончали свој живот.

Иако на граници са романтичним приказом рата, ја бих се у потпуности усредсредила само на његову романтичарску страну. На величање националне свести, родољубља, слободе, сопствене историје и идентитета. Позив да се поново окренемо ономе што нас чини оваквима какви смо. А онда ме оваква мисао врати једном одломку из Јаковљевићеве Трилогије: „Људска радозналост је пресићена, и све је већ одвратно и мучно. Али то није оно што смо слушали у удобним собама или читали у меким фотељама. Рат је онда личио на олимпијаду, људи су били епски јунаци, окићени венцима славе... А овде, људи се распадају ширећи страшан задах. Или их сурово бацају у јаме, као мрцине. Ни име им се не зна. А и ко ће бележити, кад то треба што пре склањати да се живи не би окужили“. Речи које би негирале све оно до сада речено. И ту настаје полемика. Да ли филм треба да буде песма или верни приказ историјског догађаја?

Одговор се сам намеће. Рат није епска песма. Ниакда није ни био. Али су поколења од јунака правила хероје. Баш зато их сада треба величати, сада од њих начинити јунаке епских размера, јер својом жртвом они то и јесу постали. Понешто од оваквог Јаковљевићевог сведочења наћи ћете и у филму у тренуцима када цела пета батерија гине, када умире Рајко, страдају и српски и аустријски војници. Али, све то опет кроз сито уметности провучено. Осетило се колико су волели живот, а знали су да је смрт иза ћошка. Но, томе се нису предавали: „Сунце се помаљало и ветар је ћарлијао. Купине су биле румене, маслачак отварао цветне главице, а на врховима травки блистала се роса као суза. Све је будило пријатна осећања... Али топови су ту, непријатељ је пред нама, треба се тући, убијати. А зашто све то кад је живот леп?“, пише Јаковљевић. Таквим су га и осећали, покушавали да беже, да се отргну, али је одговорност, част, херојство на крају побеђивало. Водила их је само помисао на слободу и она жута лојаница коју отац даје сину као једини залог док га прати у рат. И као такви, приказани узвишенији од нас, обичних људи, доводе до катарзе, која би требало да нас просветли бар толико да не заборавимо. Да не окренемо главу, већ будемо свесни какву је улогу мали човек имао у Великом рату.

На крају филма, али и на његовом почетку, појављује се лик гробара који преврће по лешевима настрадалих војника, откопава их не би ли им се начинило спомен обележје на годишњицу њиховог страдања. Коначно, почиваће у миру, рекли би многи. Други би пак овај чин видели као непримерен јер њихове душе треба пустити да почивају у миру. Не треба их узнемиравати. Да ли се оживљавање периода највећег страдања српског народа, а све у знак сећања и обележавања годишњице може протумачити као чин откопавања њихових лешева? Симболички да, и било је оних који су овај филм тумачили као одавање почасти, али и оних који су га видели потпуно погрешан начин да се поново пробуди сећање. Ипак, можда је сваки од ових коментара сувишан. Нити велики хвалоспеви, нити велике критике које указују на то да ништа није достојно подвига хероја нису примерени. Након што се зацрни биоскопско платно, сувишна је свака реч. Довољан је само минут ћутања.