Блог

Појмовник - 1. део

Слободан Владушић

Запушачи

Био је петак, када сам са супругом куповао неке ствари у једном супермаркету. Испред нас, на каси, била су два младића, добро обучена, са фенси брадицама, какве носе неки од јунака Игре престола и бројни фудбалери широм света. Купили су грицкалице и гомилу лименки пива. Било их је преко песедет.

Тих лименки сам се сетио следећег дана, док сам одлазио код родитеља, пешице. Пут ме је водио кроз део града у коме сам рођен и у коме са живео скоро тридесет година. Тужан је то крај, што се види по оронулим кућама, запуштеним фасадама и трулој столарији. У његовом срцу, налази се једна стара продавница која постоји већ више од две деценије. Око ње сам раније виђао по десетак исто тако оронулих људи, прерано остарелих и потрошених, како пију пиво и разговарају или се свађају, на српском или мађарском. Често би се држали једне речи, као да је то неки стуб, који их задржава да не падну.

Те суботе продавница је била затворена и   људи, који су ту редовно пили пиво више није било. Зато сам можда и могао да видим оно што раније нисам примећивао: десетине, стотине различитих пивских запушача снажно утиснутих у земљу. Међу тим запушачима било је и оних модела за које сам сигуран да се више не продају ни у тој, ни у било којој другој продавници. Та пива више не постоје. Гледајући тај чудесни мозаик, помислио сам да се стаклене флаше мењају, али да метални запушачи остају. Као да су они једини језик који знају сви ти несрећни и потрошени људи. И када се у њима јавила нејасна и сасвим несвесна жеља да оставе неки траг о свом животу, једино што су могли било је баш то: да утисну пивски запушач у земљу. За камен и гвоздену писаљку нису знали.

Онда сам се сетио колона фенси лименки пива које сам видео на пулту касе. Сетио сам се да лименке немају запушаче и да се рециклирају у потпуности. Сетио сам се и Попе из Живог меса.

Поезије се не рециклира. Ни запушачи. Ни људи.

Телевизор

Имам обичај да седим са супругом, суботом и недељом ујутру, или поподне радним данима, на двоседу који гледа на телевизијски екран. Седимо тако да смо обоје наслоњени на бочне наслоне двоседа, што значи да смо окренути лицем у лице. Деси нам се да разговарамо сатима, док пијемо кафу, чај или воду из чаша које држимо са столића испред двоседа. Једини звук који прати неше речи, припада компресору фрижидера у кухињи. За то време, на празном екрану телевизора виде се наши монохроматски одрази, из профила. Ми причамо, екран ћути и слуша нас.

Учење речи

Један мој пријатељ већ дуго времена ради са факултетски образованом девојком која није способна да уради било шта на свом радном месту, али је зато незамењива услед неких околности које српски читалац овог текста може да претпостави. Да би психички издржао рад са таквом особом, мој пријатељ је одлучио да се спусти на њен ниво, што значи да почне да је учи речима. До сада јој је објаснио шта значе многе речи. Између осталих: матине, јагма и фалус. Иначе, на први поглед, та девојка изгледа као и многе друге девојке њених година: носи вечерњу шминку преко дана, има два мобилна телефона, разноврсне надоградње, и кућног љубимца – пса.

Сасвим сам сигуран да ће бити срећна, када од мог пријатеља буде научила и ту реч.

 

 

(Ово је први део текста који је објављен у часопису Повеља, у изванредној рубрици Појмовник. За ово ,,издање" текста, учињене су мале дораде)