Блог

Малта, 4. део

Веранде

Слободан Владушић

Иако панорамом свих тих слепљених малтешких градића доминају фасаде у различитим нијансама беле боје, када смо са шеталишта зашли у уске улице који воде од мора ка дубини острва, могли да у њима видимо разнобојне веранде. То су биле некадашње терасе које су у неко доба оградили дрвеним зидовима и високим, уским прозорима. Ти зидови од дрвета су обојени у различите боје, али када се мало боље погледа, види се да тих боја има свега неколико: најчешћа је плава, има доста и зелених, а онда и нешто црвених.

Чудан је однос између тих разнбојних, лепих веранди и млечно белих фасада уских, медитеранских кућа. Могуће је да постоји неки закон који власницима тих веранди не дозвољава да фарбају своје фасаде у неке друге боје сам у нијансе беле, па зато морају, ако желе да разбију учмалост тих белих нијанси, да веранде обоје у неку другу боју. Ако се на веранде гледа тако, онда се човеку чини да оне представљају израз неког пркоса према униформној боји малтешких фасада и да су боје тих веранди знак неке индивидуалности власника, који не желе да се покоре општем мишљењу. Међутим, такво гледање на веранде је површно. Велики део њихове допадљивости лежи баш у тој контрасту са белим зидовима фасада, што значи да ни оне саме не би изгледале тако лепо, да се не појављују баш на таквој позадини. Да је неким случајем на Малти, дозвољено да се фасада боје у различитим бојама, веранде више не би привлачиле погледе. Погледе би привлачиле екстраваганте комбинације боја. Па чак и такве, хипотетички најлуђе комбинације боја не би могле да конкуришу допадљивости садашњих веранди, које никада нису шарене, већ скромне, једнобојне. Тако између боја веранди и белих нијанси фасада постоји неко необично савезништво. Као што изгледа да градови слепљени један до другог, желе да се том близином одбране од морских таласа и средоземних ветрова, тако и боје фасада и веранди, слепљене једна за другу, не могу да се посматрају раздвојено.

Извесни филозофи су имали један леп сан, а то је да бинарну опозицију у којој је један пол увек вреднији у односу на други, замене разликом, коју би сачињавали два пола која се не би разликовали по вредности. Тај сан се није могао пренети у реалност нигде осим можда овде на Малти, на разгледници на којој се виде плава, зелена и црвена веранда на млечно белим фасадама. Између тих белих зидова и разнобојних веранди постоји разлика, али само у бојама, не и у вредности. Без веранди, белина фасада би ускоро постала монотона; без таквих белих фасада, веренде би се изгубиле у какофонији боја, у којој би свака поједина боја била подједнако сива. Зато веранде на тој разгледници Малте, на којој око испрва види само њих, нису представници неке Друге Малте, индивидуалне, модерне, итакодаље, итакодаље, већ једне једине Малте, неодвојиве од белих фасада чија се боја разлистава у низове нијанси, сведочећи тако о једној унутрашњој динамици, коју око заражено бојама веранди можда неће видети. Али, то око онда неће видети ни Малту. Видеће једино стереотипе којима робује и коју га заслепљују.