Блог

Путопис Малта, 3. део

Велика Опсада

Слободан Владушић, Суботица

Свако ко долази на Малту, чуо је за малтешке витезове. После неколико корака по острву, сазнаћете и за њихов подвиг – Велику опсаду из 1565. године. Прича гласи овако: после три месеца борби, хришћанска војска на Малти, коју је чинило 500 припадника Реда светог Јована, 4000 Малтежана и 3500 италијанских и шпанских најамника, савладала је 48 000 Турака Османлија, уз помоћ 8000 пристиглих хришћанских војника. То су подаци. Наравно, донекле различити на Википедији и у туристичком водичу за Малту који смо за нешто мање 7€ купили у једној сувенирници у Сен Џулијану, првог дана боравка на острву.

Можемо се, свакако, до бесвести шалити са том разликама у чињеницама и онда безбедно закључити да се до истине прошлости не може допрети. Замахали бисмо белом заставом пред надмоћнијим непријатељем – зубом времена – а после те предаје пут би нас одвео у први ресторан где бисмо наручили пола литре точеног малтешког пива и нешто што репрезентује малтешку националну кухињу. Историја хране се увек лакше вари од политичке историје, чак и када је у питању малтешка зечетина или пекмез од кактуса.

 Али ми смо одлучили да будемо упорни. Одлучили смо да пронађемо неки начин да овај херојски чин Малтежана и витезова Реда светог Јована, учинимо нашим искуством. То значи: да исплетемо око Велике опсаде нашу причу, путем које би овај догађај заувек остао уплетен у наше животе. Оно што смо прочитали о њему у туристичком водичу, било је тек информација, која на једно уху уђе, а на друго изађе. 

Дуго је времена било потребно да Европљанима опсада Малте изађе на друго ухо. Двеста година након ње, Волтер је још увек писао: ништа није познатије од опсаде Малте. Данас се то више не може написати. Највећа опсада за Европљање је она из Господара прстенова.

Ни павиљон посвећен Великој опсади, који се налази у малтешком Националном музеју рата, није могао да спречи истицање из уха. Није нам помогло чак ни то што се тај музеј налази баш у тврђави Елмо, коју су Турци прву опасели и која је тако постала симбол овог рата. Чак и док смо ходали стазама којима су трчали њени браниоци пре нешто мање од пола миленијума, нисмо осетили баш ништа. Врата павиљона у музеју су била отворена; врата времена су остала затворена. 

Никакве користи није било ни од експоната који наводно потичу из тог времена. Било их је упадљиво мало: неколико бодежа, један шлем за главу и још понешто. Све смо то  већ видели у бољем издању у филмовима и видео играма. Ништа нису могле да помогну ни интерактивне апликације, видео бимови и остали технолошки арсенал који је светлосним, звучним и интерактивним ефектима, прикривао ширину провалије између нас и те некада велике опсаде, која се сада смањила на величину Малте. 

Иако смо били у самом епицентру Велике опсаде, били смо далеко од ње. Све је било узалуд. Тако је изгледало.

Ако су врата прошлости била забрављена, то још увек није значило да не постоји неки тајни пролаз до истине Велике опсаде. Њена истина није била у чињеницама које услед удаљености догађаја сада варирају. Њена истина је у оном специфичном зрачењу које велики догађаји имају на људе који долазе после њих. Ту не мислим на оне који се поклонички клањају њиховој монументалности, не примећујући како им она одузима снагу и енергију да и сами начине нешто слично. Истина прошлости се не чува ни таквим обожавањем, ни приљежњим бележењем чињеница које на крају изневере записничаре, јер у себи не носе значај самог догађаја. Тај значај могуће је осетити само онда када људи сами покушају да учине нешто монументално под утиском монументалности претходног догађаја. Волтерове речи о Великој опсади, могле су Малтежена да испуне поносом. Али и очајем, јер те речи значе и то да се између Велике опсаде и садашњице на Малти није догодило ништа монументално.

Од поноса је мало користи. Од очаја, много више.

То нам је пало на памет док смо стајали у месту Моста у централном делу малене Малте. Испред нас се налазила Ротунда, црква посвећена Марији Богородици, изграђена по узору на римски Пантеон, половином 19. века. За огромну куполу Ротунде, која је несагледива споља, а коју поглед једва обухвата изнутра, Малтежани тврде, да је трећа по величини, међу куполама на цкрвама, у Европи. Чак и онда када сам унутра видео фотографије немачке бомбе која је 1942 године пробила куполу цркве и пала међу триста верника, а да није експлодирала, мени је та црква била смешна. Не толико због њене помало кичерајске унутрашњости, колико због нечега што ми се испрва чинило као провинцијална мегаломаније првога реда: жеља да се изгради црква са највећом куполом у Европи. У тој жељи их је спречио Рим. Ватикан им то није дозволио.

А онда ми је на ум пала одбрана Малте пред отоманском флотом, током Велике опсаде. Испрва сами, малобројни и напуштени браниоци малене Малте могли су да се уздају у величине Бога, али и у сопствену величину. Мени је изгледало да су мештани Мосте желели да изграде ту велику куполу, управо под утицајем те Велике опсаде, као да су желели да докажу urbi et orbi да су и они достојни те величине, што значи способни за сопствену величину. Да није било Велике опсаде, чинило ми се, не би било ни те цркве. Тада ми је све то постало много мање смешно: знао сам шта је могла да значи чињеница да су цркву градили између 1833. и 1871. године, на добробовољној бази и без ичије помоћи. Схватио сам да величина те цркве није у њеним физичким пропорцијама, већ у идеји величине која ју је изградила. И ако се Бог заиста смиловао да ућутка ту бомбу 1942 године, учинио је то због те идеје, а не због физичких мера куполе. 

Ротунда у Мости ми тада више није била смешна. У њој је било нечег храброг и великог, што је превазилазило животе свих тих грађана који су почели да је граде, али и оних који су са градњом завршили. Гледајући изнутра њену огромну куполу, помислио сам да је она колико споменик Богу толико и споменик Великој опсади и самој идеји величине. Међутим, не и гордости: ниједан се појединачни грађанин Мосте није истицао у вези са том црквом, као што ни у Великој опсади на хришћанској страни, не постоје хероји који би победу персонализовали, онако како је Наполеон персонализовао своје победе.

Можда зато те Бонапартине победе, за разлику од Велике опсаде, не могу више никога да надахну. Осим за неку себичност која у историји, после Наполеона, нестаје брзином пуцкетања прстиjу.