Блог

Роберт Пирсиг: Мотоциклом кроз сазнање

Горан Ђорђевић, Ниш

„Чудно: истина куца на врата, а ви јој кажете:

„Одлази, тражим истину“, и она тек тако оде.

Баш чудно!“

 

24. априла 2017.године преминуо је Роберт Пирсиг, амерички филозоф и писац. Роберт Пирсиг је познат као аутор данас већ чувене књиге „Зен и уметност одржавања мотоцикла“ из 1974.године. Тек занимљив куриозитет представља чињеница да је књига била одбијена од 121 издавача чиме је себи обезбедила и пут на Гинисову листу необичних рекорда.

Пирсиг је рођен у угледној породици: Отац, му је био декан Правног факултета Универзитета у Минесоти. Oва чињеница представљала је плодно тло да у најранијим данима сагледа промене кроз које је пролазило америчко друштво и омогућило перцепцију о слому поретка који није у стању да помири присутне крајности.Роберт Пирсиг је уписао студије из биохемије. Већ на овим студијама сусреће се са проблемом неограничености хипотеза. Не налазећи одговор на ова питања, избачен је са факултета. По повратку са војне службе у Кореји, Пирсиг је посетио Јапан упознајући се са зен будизмом. Ипак, вратио се кући као би себи обезбедио диплому  филозофа на Универзитету у Миннесота. Паралелно са студијама новинарства, похађа и курсеве писања код познатог песника Алена Тејта.Након закључења брака са Ненси Ан Џејмс, Пирсиг ради као слободни писац техничких упутства, кратко за „United Press“ и у истраживачкој лабораторији „General Mills“, пре него што се поново вратио у Минесоту да оконча магистарске студије у новинарству.

У то време већ стиче епитет „контраверзног“. Међу биографским подацима може се пронаћи и онај да се након авионске несреће 1962.године у којој је погинуо гувернер Монтане на листи „субверзивних елемената“ (која је пронађена у џепу гувернера) налази и име Роберта Пирсига. Започео је докторат из филозофије на Универзитету у Чикагу. Предавао је реторику на Универзитету Илиноис-Чикаго, али почињу проблеми са понашањем. На Божић 1961. године одведен је у болницу у кататоном стању. Прихватио је одлазак у психијатријску болницу, одустао од наставе, да би се на крају се вратио у Минеаполис, где је у болници ветерана у 1963.године, био подвргнут низу електро-шок третмана.

Књига „Зен и уметност одржавања мотоцикла“ одмах након објављивања посталаје бестселер. Проглашена је за најбољу филозофску књигу године. Роберт Редфорд био је заинтересован за откуп ауторских права ради снимања филма.Син Крис, један од главних ликова књиге, убијен је 1979.године у Сан Франциску.Тод Гитлних, социолог, описујући књигу закључује да ова књига представља „настојање да се помире хуманизам са технолошким напретком, савршен за генерацију уморну од 60-тих година побуне против без душе високотехнолошког света у коме доминирају корпоративни и војноиндустријски комплекс“. Орхан Памук, наводи ову књигу као једну од утицајнијих у сопственом књижевном сазревању.

Књига представља сублимацијуживописних описакрајолика, животних бродолома, суочавања са узнемирујућом прошлости, очекивања новог сусрета са самим собом, све у оквиру постојећих званичних антагонистичих наратива о сукобу између живота у природи и технолошког света у настајању. Путовање са сином и двоје пријатеља у току 1968.године, прилика је за суочавање са страховима, стварношћу и сенкама прошлости. Све то обогаћено дугим унутрашњим монолозима и ишчекивању новог сусрета са „Федром“, који у делу представља отелотворење сопства самог аутора из времена када је био ангажован на Универзитету.

По правилу смрт је увек прилика да се сагледа и подсети на дело преминулог. Као нови почетак. Парадоксално, али опет рационално, смрт представља толико потребну објективну стварност да се оцени дело преминулог. Међутим, у делу Роберта Пирсига сваки покушај сагледавања његовог дела у крутим оквирима објективне стварности није могућ. Сам аутор је свакој објективној стварности супротстављао „свет скривених суштина“ сводећи стварност на проблем становишта и даље оптерећујући га класичним и романтичним поимањем.

Посебан аспект Пирсиговог дела јесте трагање за дефиницијом „квалитета“. Квалитет као апстрактни појам који као есенција вредности лежи у основи сваког објашњења. Пирсиг  претпоставља сваком сазнању, сваком методолошком поступку и шире постојећим моделима универзитетског образовања. Штавише, Пирсиг појам „квалитет“ супротставља рационалној анализи и сваком научном материјализму.

Није погрешно рећи да књига представља аутобиографију писца, у којој писац храбро, без сентименалности, на пропутовању мотором са једанаестогодишњим сином и двоје пријатеља покушава да свој живот суочи са прошлошћу, стварношћу које додатно оптерећује и посебан друштвени тренутак у Америци. Истовремено, путовање представља и потрагу са сопством, које је нестало у душевној болиници у којој је аутор провео неко време. Сенке пређашњег, аутор налази у бројним знаковима и појавама које их прате на путовању. Путовање кроз сопство представља имагинаран покушај да се изнова разрачуна са рационалношћу у научној методици али и даље уопште са духом рационализма. Разочарење писца крунисано је вишеструким скептицизмом према духу и материји, чврсто остајући на закључку да „свет не постоји ван људске имагинације“. Али и овај став оптерећен је неминовношћу рационалног метода јер „проблеми не могу да се реше рационалним средствима, јер је сама рационалност извор проблема, али решавање проблема није у напуштању рационалности, већ у проширењу њене природе“. Несавршена рационалност одређује код Пирсига и садашњост од које све потиче јер „прошлост постоји у нашем сећању, будућност само у нашим намерама. Садашњост је једина наша стварност“.

Посебност Пирсиговог становишта представља нескривена склоност ка механициму и технологији уопште. Решење налази у „квалитету“ сагледавања технологије, у повезивању уметности и технологије, односно „технологија није искоришћавање природе, него спајање природе и људскг духа у нову креацију која их обоје надмашује“. Поштовање механике (оличеног у мотору којим крстари) одудара од опште слике Америке којој несумњиво припада и која тежи за слободом коју нису могли да донесу битници, нити хипици. Овде се може препознати сличност са Јерингом који насупрот свом примордијалном инстинкту исказује велику очараност градовима и техником.

Кроз низ слика о одржавању мотора, писац персонификује ове слике кроз научне методе сазнања и закључивања. При том посебно место у сагледавању сазнања заузима методолошки поступак који према Пирсигу(или према „Федру“) не може бити ограничен постојећим гледањима и читањима. У том делу Пирсиг прихватајући контрадикторност храбро граби напред указујући да сазнање нема граница, ни квалитативних, још мање методолошких.

У крајњем у корену овог становишта увек је сазнање односно вечита тежња ка сазнању.Односно како сам Пирсиг закључује:

„Каткад је мало боље путовати него стићи“

(дужа верзија текста објавњеног у Културном додатку Политике)