Блог

Крајцара је мален дарак, ал` велика задужбина

Јелена Марићевић, Нови Сад

Народна и средњовековна књижевна традиција оставиле су будућим поколењима један од значајних духовних аманета: задужбинарство, које на тај начин постаје препознатљиво обележеје српске културе и народа. Није неочигледно да наша традиција задужбинарства бележи дуго трајање поштовања једног есенцијалног аманета. Задужбинарство се први пут помиње у Душановом законику, али, разуме се, везује се за династију Немањића, изградњу цркава, манастира, болница, прихватних центара и сл. и до данас представља „одржавање идентитета, културе и духовности српског народа“[1]. Народна песма „Свети Саво“ најпре преиспитује идеју задужбинарства, а затим је афирмише и благосиља: „Куд се деде цар Немање благо/ седам кула гроша и дуката? ... Није бабо расковао благо/ На наџаке, ни на буздоване,/ Ни на сабље, ни на бојна копља,/ Ни добријем коњма на рахтове;/ Већ је бабо потрошио благо/ На три славна српска манастира“ (Вилиндар, Студеницу, Миљешевку), а све да би му то било „вјечна кућа на ономе свјету“, а његовом народу на овом свету.

Идеја задужбинарства била је толико снажна у нас да је осим у епици и средњовековној књижевности, има и у лирској поезији, посебно међу слепачким (религиозним) песмама, у којима се препознаје однос дара и уздарја, тј. контекст обредног песништва и архаични слојеви певања и мишљења[2]: „Крајцара је мален дарак,/ ал' велика задужбина./ Христијане, не пролази,/ Мога дарка не понеси,/ јер кад дођеш пред престоље/ ти судије небескога,/ он ће тебе запитати: Кажи, душо, шта с' чинила/ на ономе кратком свету?“. На овом примеру види се, дакле, племенита идеја међусобног помагања и благослова, брига о души и један источњачки образац понашања, који негира пуко просјачење, већ у чину међусобног помагања (и материјалног и духовног) види виши циљ. Просјаци у нашој традицији нису били западњачки просјаци, већ јуродиви људи или прерушени свеци који кушају народ, питајући за помоћ. Отуда се и развила лепа слика о Србима као гостољубивим домаћинима: традиционално гледано – домаћин би у госту увек видео потенцијалног светитеља, који куша његову спремност на доброчинство (легенде о Светом Сави).

Да се добро добрим враћа, а да је уздарје загарантовано божанском промисли, показује и Венцловићева беседа „Повест о терговцу“, која је уздарју и задужбинској обавези подредила у једном тренутку и родитељску љубав, не би ли их у коначници сјединила у хришћански поиманом чуду. Но, посебно постаје занимљиво да када се формира и јача српско грађанско друштво у доба барока, уједно јача и свест о задужбинама, као духовном и општем добру, неизоставно важном за опстанак једног народа. Ево нам доброг примера: „У оновременој Аустрији нико није имао бакрорезне књиге, ни Немци, ни Мађари, ни Чеси, ни Словаци, нико осим Срба, а Срби су били међу најсиромашнијима. Свима је таква књига морала бити веома скупа. Срби су у Аустрији били међу најсиромашнијим народима и наравно да је и њима била скупа, али су је они највероватније прихватили да им буде доказ и сведочанство о праву на живот, и по цену да треба за њу да дају доста новца“[3].

Бакрорезна Стематографија Христифора Жефаровића била је врло скупа, али штампана је у огромном тиражу и проналазила је купце међу сиромашним Србима[4]. Примера ради, бакрорез Светог Саве који окупља разне светитеље, илуструје намеру патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, главног и одговорног наручиоца посла и финансијера књиге: окупљање народа, расејаног у различитим земљама које представљају хералдички симболи. Грбови из ове књиге нашли су се касније на устаничким застава, због чега су Аустријаци забранили књигу под претњом смртне казне[5].

Наравно, није то био случај само са овом, већ са већином књига тог времена, које не би настајале да није било свести о идеји меценатства. У 19. и 20. веку прича се наставила, под покровитељством људи који су имали потребу да оставе нешто свом отечеству (на онај свет то не би могли да понесу, али би могли да понесу благослове свога рода). Успона грађанског друштва и Србије не би било да није било освешћених добротвора: Марије Трандафил, Луке Ћеловића Требињца, капетана Мише Атанасијевића, Илије Милосављевића Коларца, Милана Кујунџића Абердара...

Српска књижевност баштини роман На Дрини ћуприја, идеју о двострукој смрти великих људи, чија друга смрт наступа нестанком задужбине[6]. Хроника једног града и различитих народа и вера сажета је у сећању моста, задужбине везира Соколовића. Ако је комунистички принцип одговоран за замирање задужбинарства[7], и његово трајање омеђено је делима која литерарно промишљају задужбине.

Андрићев роман је из 1945. а деведесетих година Горан Петровић пише Опсаду цркве светог Спаса (1996) с идејном окосницом која опстанак задужбине осмишљава симболичким пером, које онда ту задужбину чува. Такође, Ситничарница 'Код срећне руке' (2000) садржи књигу у књизи „Моја задужбина“, а роман Седам смртних грехова (2002), Милорада Павића, за топосе узима куће и задужбине великих српских добротвора с почетка 20. века (Луке Ћеловића Требињца, Димитрија Перовића, браће Крсмановић, Тодора Милишића, трговца Николића).

Период након Другог светског рата имао је за последицу и појаву тзв. гастарбајтера (нем. Gastarbeiter), који, за разлику од поменутих племенитих представника грађанског друштва, нису имали потребу да буду задужбинари. Колективно добро подредили су личном, приватном добру. Они су махом свој капитал претварали у мртви капитал, градећи ником потребну непокретну имовину у виду палата, у којима данас не живе њихови потомци. Наравно да свако са својим стеченим новцем може да чини шта год хоће, али кад се погледа реалности у очи – да је постојала свест код ових људи да помогну народу и култури, они би имали много драгоценији споменик од оног који су себи подигли, а који ће остати сведочанство празне задужбине.

Овај текст не представља критику гастарбајтера, већ само указује на стање ствари и једно поређење. И ово није позив упућен њима, односи се на све људе. „Крајцара је мален дарак/ ал' велика задужбина“; крајцара (нем. Kreuzer) је био немачки новац, али њиме се симболички искупљивала душа на ономе свету, сведочи наша песма...

 

[1] Зорица Марковић, “Има ли овде задужбинара?“, Недељник, 14. јануар 2016, стр. 40.

[2] Зоја Карановић, “Архајски корени српске усмене лирске поезије“, Антологија српске лирске усмене поезије, Завод за уџбенике и наставна средтва, Српско Сарајево 2004, стр. 12.

[3] Лаза Чурчић, “Прилози о 'Стематографији' Христифора Џефаровића“, Исходи и стазе српских књига 18. века, Матица српска, Нови Сад 2006, стр. 52.

[4] Динко Давидов, Српска Стематофрафија Беч 1741 (фототип), Прометеј, Нови Сад 2011, стр. 41.

[5] Динко Давидов, “Грб Србије“, Студије о српској уметности 18. века, СКЗ, Београд 2004, стр. 17.

[6] Уп. Зорица Марковић, “Има ли овде задужбинара?“, стр. 40.

[7] Исто, стр. 40.