Блог

Горажданска штампарија (1519-1523)

Никола Ђоковић

1519. Године Ернан Кортез се са својим конквистадорима искрцао на мексичку обалу, умро је велики Леонардо да Винчи, а Магелан је кренуо на пут око свијета. Исте године почела је значајна епизода српске писмености – Горажданска штампарија. Она се сматра првом српском штампаријом под Турцима и уопште другом штампаријом на Балкану (прва је Црнојевићка штампарија на Цетињу 1494-1496).

Горажданска штампарија дјеловала је од 1519. до 1523. и издала је три књиге, типично за најраније српско штампартво, богослужбеног карактера: Лутругију (Служабник) 1519., Псалтир са  последовањем 1521.  и Молитвеник (Требник) 1523. Оснивач Горажданске штампарије био је угледни трговац Божидар Љубавић (по завичају назван „Горажданин‟), који је природом свога занимања био упућен на путовања у разне дијелове Османлијског царства, па је тако увидио „умањеније светих и божанствених књига‟  у српским црквама и манастирима. Један од основних мотива за покретање новог начина умножавања књига, који је много учинковитији од ручног преписивања, овом ентузијасти била је свакако жеља да се на неки начин пружи отпор систематској исламизацији српског живља. Стојан Новаковић записује: „ (...) Али радње ове и напрезања да се и у српском народу уведе штампарска вештина, јесу исто тако на част народу и јесу на умном пољу исто тако племенита борба – као што су сердарска витештва и хајдучка четовања лични протест насиља и освајања турског.‟

Не зна се тачно у ком је својству Божидар Горажданин боравио у Милешеви када је своје синове свештеника Ђурђа и јеромонаха Теодора послао „у туђе стране талијанске‟, тј. у Венецију - тада један од најзначајнијих центара штампарства да набаве потребне справе и изуче штампарски занат. Своју дјелатност, односно штампање прве књиге (Литургије) браћа Љубавићи су започели већ у Венецији. На том послу је 2. марта 1519. смрт затекла Ђурђа Љубавића, па је даљи посао морао да настави сам Теодор. Не може се засигурно рећи да ли је штампарија у пренесена у Горажде прије или послије издавања Литургије, али је извјесно да је један од разлога за то била велика прометност овог краја која је погодовала каснијој дистрибуцији књига.

Књиге Горажданске штампарије штампане су на српскословенском језику, ћириличним словима, по правилима Ресавске школе са елементима старијег, рашког правописа. Слова су резана по угледу на устав из српскословенских рукописа, што уз релативно велики размак између редова чини ове књиге доста прегледним. Декорисало се, по угледу на српске рукописне књиге, заставицама и иницијалима који су штампани техником дрвореза. Основни текст је рађен у црној боји. Поред иницијала, наслова и двије заставице у Литургији црвена боја је кориштена у истицању и декорисању поједниих важних мјеста у основном тексту.

Литургија из 1519. прва је књига Горажданске штампарије. У њој су на 101 листу штампане вечерња, јутарња те литургије Јована Златоустог и Василија Великог. Као чест наслов ове књиге у литератури се среће рускословенски назив Служабник. У њеном колофону, за разлику од друге двије књиге Горажданске штампарије, није наведено тачно мјесто издавања. Претпоставља се да је то Венеција. На крају књиге, прије колофона Теодор је штампао свој ауторски текст Мољеније Ђура Љубавића часним презвитерима у коме је ожалио смрт свога брата која га је задесила изненада, током рада на књизи. Овај надахнути текст Ђорђе Трифуновић, један од најистакнутијих познавалаца српске средњовјековне књижевности, сматра нашим првим штампаним књижевним дјелом.

Псалтир са последовањем из 1521. је са својих 352 листа најобимнија књига Горажданске штампарије. Главнину књиге заузимају Давидови псалми, уводне молитве, библијске пјесме те Часлослов и Месецослов. Штампани су још и Правила о посту и Слово о Фрузима, које је Теодор, како сам наводи у колофону књиге, нашао током свог боравка у Хиландару. За датирање ове и других горажданских књига од посебног је значаја запис о паду Београда под Турке: „Ове године паде султан Сулејман на реку Саву са мноштвом Исмаилићана и прелажаху реку Саву као по суву... (...) И опколише одасвуд славни град Београд и друге околне градове и летаху као змије крилате, села и градове палећи.‟ Овај запис је, заправо, открио да је Теодор приликом датирања свих својих издања имао на уму александријску, а не много  чешћу византијску хронологију. У колофону се наводи и да је књига изашла „при храму светаго великомученика Христова Георгија на реце Дрине‟.

Молитвеник (Требник) из 1523., посљедње издање Горжданске штампарије, садржи молитвословља и свештенодејства потребна за обављање светих тајни и других обреда. Пошто се у овој књизи може наћи и обред „многољетствије цару‟, претпоставља се да је Теодор за предложак имао неки од  рукописа насталих у периоду док је Србија била царевина. У колофону се по први пут не помиње Божидар Горажданин, вјероватно зато што више није био међу живима, али се помиње извјесни дијак Радоје, Теодоров помоћник.Молитвеник карактерише поједностављеност декоративних елемената у односу на претходне двије књиге, што указује на скори престанак рада штампарије у Горажду.

Ипак, штампарија Љубавића овим није потпуно угашена. Димитрије Љубавић, унук Божидара Горажданина и вјероватно Ђурђев син, пренио је породичну штампарију у Трговишту на сјеверу Влашке. Ту ће се јавити 1545. прештампавањем горажданског Молитвеника и 1547. издавањем Апостола у двије варијанте (једног за Румуне, а другог за Молдавце).

Тираж у коме су Љубавићи штампали своја издања није познат. До данас је сачувано 30 примјерака или фрагмената Литургије, 10 примјерака Псалтира и 11 примјерака Молитвеника од којих је само један комплетан. Књиге Горажданске штампарије чувају се диљем словенског и православног свијета, има их у библиотекама и музејима од Санкт Петербурга до Атоса; од Москве до Бијеле у Црној Гори и манастира Крка у Хрватској.

Значајан подухват у изучавању и афирмацији књига Горажданске штампарије остварили су Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву и Народна библиотека Србије. У пројекту Горажданска штампарија 1519-1523, који је спроведен у периоду 2003-2008 штампана су фототипска издања све три књиге Горжданске штампарије и једна књига научних радова о њима. У пројекту су учествовала значајна имена наше науке и културе као шту су проф. др Мирослав Пантић, проф. др Бранко Летић, проф. др Прибислав Симић и други. Руководилац пројекта био је проф. др Драган Бараћ.

(Захваљујем се господину Миму Тамбурићу на уступљеним фотографијама.)

 

Аутор је професор српског језика и књижевности. Предаје у Основној школи "Вук Караџић" у Вишеграду, живи у Новом Горажду.