Блог

Зебалд- теорије изгубљених идентитета

Јана Слијепчевић, Београд

Постоји, за сва та велика књижевна дјела, амалгам изречен у  мисли Пјера Бурдијеа која каже да је књижевно искуство највише искуство које човјек може доживјети, уз љубавно.

Тог децембра 2001. године В. Г. Зебалду судбина је ускратила прилику да се тек само формално упише у ред оних великих, који су то постали добивши Нобелову награду као највеће признање из области књижевности. Формално кажем, јер не постоји ниједан познавалац или интерпретатор књижевности ХХ вијека који, без обзира какво сопствено осјећање ствари посједовао, може мимоићи Зебалдову фигуру у свом изучавању књижевности. Јединствен по избору тема, а још више по избору стила којим је о тим истим темама писао, Зебалд је био приповједач по рођењу. Сасвим оживљавајући Михизову парафразу да стил добија смисао тек у линијама садржине, онако како то ником није пошло за руком, вратио је у литературу јунаке скрајнуте са животне и историјске позорнице.

Само би лаковјерни читалац могао помислити  да су Зебалдова дјела тек проста историјска фреска или обична документаристички испричана сага о једном времену. Када би се учинило  да је људима чије судбине Зебалд слика емпатијом великих романописаца, историјски тренутак у коме су се задесили дао или узео толико да књижевност ту нема више шта да тражи, Зебалд им удахњује нови живот, тражећи оправдање за њихове поступке баш ту, у историјском тренутку који је његове јунаке задесио.

Покушавајући да, кроз јединствени наративни игроказ поново проживи судбине својих јунака, он постаје њихов глас у садашњости,њихов лични детектив који покушава да реконструише свјетове из којих су протјерани, свјетова чији ће нестанак на сваки начин одредити њихов живот. То није само пука потреба да се исприча прича о једној епохи и њеним протагонистима; Зебалду као да сопствена савјест намеће потребу да својим јунацима да, не само историјски идентитет, већ, можда још важније, да добију и психолошки и социолошки идентитет.

Преко Жака Аустерлица, тог  јунака  необичног  презимена, који као најважнију личну исказницу носи отуђеност и неприпадање, до четири јунака из збирке приповједака „Исељеници“, јединственом сугестивношћу свог стила, Зебалд читаоце уводи у сасвим нови литерарни и антрополошки простор. Ревношћу пажљивог архивисте, он сакупља све податке из живота својих јунака, дајући им нови смисао. Пажљивим одабиром ријечи, на неки начин Зебалд покушава да са својим јунацима подијели дио терета који носе. Напослијетку, лаковјерни читалац са почетка приче могао би сасвим наивно протумачити и бројне друге путоказе за суштину његових дјела, које је он, као и све друго, тако предано и стрпљиво остављао, стварајући  дјела врхунског квалитета.

 

Ауторка је студенткиња Медицинског факултета Универзитета у Београду, заљубљеник у књижевност и филозофију

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)