Блог

Српско друштво као друштво транзиције

Никола Павловић, Нови Сад

Крај 80-тих и почетак 90-тих обележила је реч транзиција. Транзиција  би била процес током којег се привреда у некој држави мења из модела планске привреде (социјализам) у модел слободног тржишта (капитализам). Односно, транзиција може да означава веру у праволинијско и брзо, укључивање друштва, из претходног социјализма у либерализам. Транзиција се може разумети и као својеврсна „шок терапија“. Такође, привреда у транзицији пролази кроз економску либерализацију, где тржиште формира цене уместо државе.

Оно што је специфично је то да транзиција постсоцијалистичког друштва почива на томе што је оно своју транзицију спроводило под утицајем варијабила које су другачије него што је то случај са капиталистичким друштвима (Ђекић, 2014[1]). Док се код савремених тржишних привреда у већини промене одражавају на постојећу тржишну структуру, у постсоцијалистичким привредама, промене захватају цео привредни систем и све његове елементе. У већини постсоцијалистичких земаља транзицију предузимају водеће капиталистичке земље, глобалне финансијске огранизације и међународне институције.

Тиме се локални актери налазе на самој маргини, као и њихове идеје и потребе, правци могуће аутентичне трансформације система, које су сагласне природи и карактеристикама подручја где се транзиција одвија. Новом агендом и пројектима, а и процесом упоређивања, долази до стварања нових локалних актера и одлучујуће се дефинише и води процес промена. Спољни утицај који се догодио у постсоцијалистичким земљама битно је утицао на транзицију и изазивао бројне негативне последице по привреде ових земаља.

Низ  негативних и спољних утицаја и унутрашњих фактора на државу и привреду Србије током целог транзиционог периода, а посебно током 90-их година, довео је до неконзистентности,  стопирања и успоравања процеса реформи. У Србији, крах социјализма није имао за последицу стварање модерне тржишне привреде већ се цео систем и даље налази у процесу самоурушавања и ново изградње. „Деведесете године биле су време социјалне и економске фрустрације за већину припадника средњих градских слојева у Србији. Након пада Милошевићевог режима (2000) ти слојеви су очекивали брз повратак на пређашњи стандард и добијање статуса какав су имали током седамдесетих и осамдесетих година. Како се то није десило, у делу тих слојева наступила је типична социјална паника“ (Антонић, 2012:40[2]).

Данас је, ма колико то парадоксално звучало, стање српске привреде теже него 2000. године. У  међувремену је огромна државна имовина распродата, држава се додатно задужила у иностранству и по тој основи огроман прилив девизних резерви усмерила је пре свега у текућу буџетску потрошњу, без значајнијег ефекта на привредни раст. Такозвана бећарска економија. Она се своди на распродају очевине, задуживање код комшија и трошење новца у лумперајима и кафанама. Одговорност за такву економску политику, сноси економска и политичка квази елита на власти, али исто тако и академски економисти који су, како то илуструју часописи Научног друштва економиста и Савеза економиста Србије, пропагирали и подржавали управо овакву економску политику (Душанић, 2013).  ''Низак ниво штедње и инвестиција и велика потрошња, која је омогућена распродајом државне имовине и додатним задуживањем у иностранству, низак ниво запослености (уместо раста стално смањење броја запослених), изостанак суштинског реструктурирања привреде (ограничено углавном на отпуштање радника), неефикасно корпоративно управљање (партијско кадрирање и велика дискрециона права која су праћена корупцијом, ортаклуком, непотизмом итд) онемогућили су очекивани дугорочно одржив економски раст и довели до катастрофалних горе наведених резултата, те колапса српске привреде'' (Душанић[3], 2013: 150).

После политичких промена 2000. године, усвојен је Закон о приватизацији 2001. године и инсајдерски модел приватизације је замењен екстерним моделом, односно предвиђен је да буде кључни модел, што јесте директна продаја предузећа стратешким инвеститорима. Овом приликом су по први пут страни инвеститори добили могућност да учествују у приватизацији. Када сумирамо процес, резултати приватизације предузећа у Србији су изразито неповољни, приватизација је ишла изузетно споро и још увек није завршена, прилив средстава који је остварен је недовољан по основу процеса, приход од приватизације се лоше користио, уместо за инвестиције средства су отишла на потрошњу, било је честих раскида уговора о приватизацији као и великог смањења броја запослених.

Због дугог временског периода, више пута започете и никада завршене, а увек са скупом истих феномена који је прате, као што су одсуство суверености, аутономне државне политике, социјалне стабилности, демократије, поштовања социјалних и политичких права, Слободан Антонић транзицију назива „лошом бесконачношћу“ термином преузетим из Хегелове филозофије. „То рђаво бесконачно јесте неуспешно превазилажење неке датости, тако да се она заправо само поново производи“ (Антонић, 2012: 9). Такође додаје: „Овај нараштај био је уверен да је петооктобарском „срећном револуцијом“ коначно пронашао кључ за улазак у „златни дворац“ светске историје. Али, није прошло ни десетлеће, а већ се видело да се, без обзира на сву нашу хитњу, граница само померила, те да је она испред нас, једнако чврста и несавладива као што је била и током протекла два века“ (Антонић, 2012: 9). 

На крају свега наведеног, погубни процес приватизације односно девастације привреде који је задесио Србију је највише одговарао светском капиталистичком систему у чијем средишту се налази финансијска олигархија Лондона и Њујорка, „која је постала светски доминантна уз коришћење финансијског капитала ослобођеног контроле националних држава, као главног средства доминације и експлатације“ (Антонић, 2012: 77). Завршићемо тезом да се у структуралном погледу, транзиција није могла окончати другачије него да Србија остане полупериферијска земља светског капиталистичког система, „Структуре су постале доминантне, актери као да су постали неважни. Транзиција је, у основи, завршена“ (Антонић, 2012: 141).

Аутор је један од оснивача Народног покрета Зора и члан Фонда Светозар Милетић

[1] Ђекић, И. (2014). Утицај светске економске кризе на стање и перспективу привреде Србије. Ниш: Универзитет у Нишу Економски факултет.

[2] Душанић, Ј. (2013). Неолиберализам транзиција и криза.Београд: Београдска пословна школа.

[3] Антонић, С. (2012). Лоша бесконачност: Прилози социологији српског друштва. Београд: Службени гласник.