Блог

Споменик у Хирошими

Владимир Вукомановић Растегорац, Београд

Већ дуго желим да једну изузетну песму поделим са пријатељима Новог Полиса. На њу сам наишао пре неколико месеци читајући изабране стихове за децу Григора Витеза, а од остварења жеље делила ме је, признајем, прилично глупава мисао о недостатку повода. Зашто баш сад и зашто баш та песма, питање је које сам поставио себи много пута, истовремено се подсмевајући таквом резоновању: да ли је заиста неопходан (и) формални повод – нека, по могућству „округла”, годишњица да бих о нечему писао? Зашто довољан разлог не би могла да буде сама потреба за сећањем или хтење да се с другим подели стих?

Григор Витез, песник који је стварао умногоме под утицајем Змајеве поезије, а чији су поједини делови опуса необично блиски и сензибилитету Душана Радовића, у књижевној критици песништва за децу обично слови за писца доброћудног хумора и ведрине – његово дело у великој мери илуструје ту тврдњу. Ипак, у стиховима посвећеним јапанској девојчици Садако Сасаки песник је начинио значајан отклон од доминантних тонова своје поезије и зашао у просторе друкчијег певања:

СПОМЕНИК У ХИРОШИМИ

 

Дјевојчица Садако Сасаки

Уздиже бронзане руке према небу.

У рукама држи птицу од злата.

 

Сунце се рађа: добар дан, Садако!

Сунце залази: добру ноћ, Садако!

 

Сваки дан уздижу

Дјечје очи да виде Садако.

Она птицу дижу високо.

Под само плаво небо.

 

То је деветсто деведесета птица цуру

Што ју је направила од папира.

Још десет птица цуру само,

Још само десет птица цуру,

Па ће их бити тисућу.

А кад их буде тисућу,

Садако ће сићи да се игра

У Врту мира у Хирошими.

 

(Дјевојчица Садако Сасаки вјеровала је: ако направи од папира тисућу птица цуру – неке врсте ждралова – да ће јој, према старој јапанској легенди, донијети срећу и да ће оздравити од посљедица зрачења атомске бомбе бачене на Хирошиму 1945. Успјела је направити 990 птица цуру и тада је умрла. У Хирошими јој је подигнут споменик у Парку мира. За успомену на њу дјеца у Јапану праве на тисуће птица од папира као изразе жеља за миром у свијету.)

 

Данас, легенда о Садако преплиће се са њеним историјским ликом. Сигурно је следеће: имала је две године кад је Little Boy поклопио њен град, умрла је десет година касније од последица зрачења. По неким сведочанствима девојчица је сачинила мање од седамсто птица цуру, по неким другим успела је да направи преко хиљаду и четиристо. Број који се у песми исписује, макар и за кратко време, оставља исход отвореним. Песничко умеће огледа се, најпре, у одабиру временске тачке из које почиње говор о Садако. Наиме, стихови испрва кадрирају споменик на девојчицу, потом тај споменик бива поздрављен од стране персонификованог сунца и деца у њега упиру поглед, да би се на крају песме пред нама пројавили жива нада девојчице у оздрављење и кратак доживљени говор у којем се речи песника и њене мисли стапају.

Беспрекорна употреба слободног стиха (који неоптерећен захтевима метрике и риме прати говорни ритам исказа) доприноси утиску непосредности; кратка прозна напомена ту је да јасније историјски контекстуализује песму и проговори о симболици споменика. Једна од основних вредности ових комуникативних стихова свакако је то што они отелотворују уметнички успео спој емпатијског тона и снажног друштвеног ангажмана. Тај ангажман може да се дефинише као хуманистички у најширем смислу и баш зато он је отпоран на било каква идеолошка разилажења. Отуда сам убеђен да је ова наизглед једноставна песничка творевина сугестивно посведочила велики распон Витезовог талента и несвакидашњу дубину његове осећајности – управо они успевају да судбину мале Садако учине живим сећањем једног језика и једне културе.

А, кад мало боље размислим, схватам да повода за то сећање данас има и више него што је потребно – на поводе, заправо, веома често наилазимо на првим страницама ма којих озбиљнијих дневних новина.

 

 Аутор је читалац Новог Полиса

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)