Блог

"До последњег"

Маријана Јелисавчић, Перућац-Нови Сад

Када би Џорџ Орвел на тренутак могао да се нађе у садашњем времену, био би пренеражен чињеницом да се његова кованица „Велики брат“ већ годинама уназад[1] користи да иза себе окупи читаву продукцију истоименог ријалити програма. Савременом „Великом брату“ задатак је посматрање и контролисање оних „одабраних“ који су, опет, одабрали да свој живот оголе пред камерама и одређено време живе изоловани. Сплеткама, свађама, љубавним и сексуалним аферама и осталим марифетлуцима, учесници се труде да буду што занимљивији аудиторијуму, како не би били избачени из куће до самог краја и како би освојили заводљиву новчану суму. „Велики брат“ је, према речима Радована Поповића, „серија која је, из превасходно лукративних разлога, требало да прикаже симулацију стварности посредством прецизне реконструкције амбијента у коме се одиграва животна свакодневница о одређеном културном контексту“. Међутим, неприродности услова доприносе упливи „Великог брата“, монтираног гласа, односно продукције која намеће тајне задатке, обавезе и такмичења међу укућанима и тиме подстиче надметање и отвара могућност сукоба.

„Лака лова“ велики је подстицај свима онима којима камере, односно губитак приватности, тајни задаци и изазивање бурних реакција код публике, не представљају ни најмањи проблем. Данашњи човек се игра са термином и његовим одређењем који је у својој књизи 1984 Орвел пласирао као критику друштва.

У последњих неколико деценија, човек се све мање опире камерама. Baya Bangue Namkosse у студији под називом „Ријалити“ телевизијски формат са посебним освртом на емисију „Велики брат“ осим основних носилаца овог феномена (воајеризам, идентификација, социјализација, интерактивност) наводи запрепашћујући податак: „Према часопису Economic широм Америке постављено је тридесет милиона камера за надгледање, а сваки Британац може да очекује да ће бити снимљен камером у просеку три стотине пута у једном дану. Да ли би ово требало да нас плаши? У истом часопису наводи се да само неколицину људи потреса чињеница да су 'надгледани'“. Напослетку ауторка закључује да је основни људски порив при гледању ријалити емисија – жеља за учествовањем. Шоу програми такве природе, гледаоцима и јесу омогућили да у великој мери ту (скривену) тежњу и испуне – од sms гласова којима одлучују који ће „номиновани“ завршити учешће у даљем такмичењу, до live stream програма, који „пасивним учесницима“ омогућују потпуни надзор укућана 24 часа, и то без цензуре.

Илустративан пример посматраног човека, а из домена књижевности је роман Скривена камера Зорана Живковића. Његов јунак, убеђен у то да је жртва скривене камере, на почетку брине о томе како ће публика оценити његове поступке („Водим рачуна о томе шта људи мисле о мени, па били они и потпуни незнанци“), затим се понаша у складу са тим – желећи да остави дојам интелигентног и занимљивог „учесника“ („Пошто сам сада проникао у њихову стратегију, ваљало је да размотрим како даље да поступам“), док се на самом концу романа он поистовећује са онима који стоје иза имагинарне камере и размишља како ће у договору са њима, одређене делове изоставити у монтажи. Његово „ја“ које покушава да реши ребус, до краја јунаковог делања се претвара у „ми“ („Срећом, била је то кратка опаска која ће лако моћи да се одстрани у монтажи“).

Орвелов Винстон Смит (презиме Смит најфреквентније је презиме на енглеском говорном подручју, а име Винстон подсећа на марку цигарета, док је његов број 6079 – дакле, он је само јединка са бројем у бесконачном систему) покушава да се бори против владајућег режима. Водећи дневник, сакривен од (скоро) свевидећег телекрана и постера на којима је упозорен: „ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА“, он пише: „Стрељаће ме баш ме брига стрељаће ме у потиљак баш ме брига доле велики брат увек стрељају у потиљак баш ме брига доле велики брат“. Када нађе сапутницу, истомишљеницу у бунтовништву, урадиће све да подрије моћ Партије. Међутим, соба 101 крије опасности као и сусрети чаробњака са дементорима у серијалима о Харију Потеру – поставља пред човека највеће страхове, другачије за сваког понаособ. За Смита су то били пацови, Орвелова лична фобија, пред којом јунак посустаје. И као што дементори из чаробњака исисавају најлепше успомене, тако сусрети неистомишљеника Партије са собом 101 исисавају из њих револуционарне идеје (на исти начин делује праћење ријалити програма на гледаоце – они све подређују упорном посматрању туђих живота, постајући сенке залепљене за екран). „Али било је у реду, све је било у реду, борба је била завршена. Био је извојевао победу над собом. Волео је Великог брата“. Победа против система не постоји као опција. Само слепо прихватање понуђеног живота. Смитова финална изјава није поза, нити начин да заустави власт која се обрушила на њега. Уз силу као средство прихватања, он је заиста доживео преображај. Поново је био члан достојан Партије и човек коме апсолутан надзор и испрограмираност живота уопште не сметају.

У књизи коју Смит чита, Теорија и пракса олигархијског система, аутор наводи да је развој телевизије резултирао окончавањем приватног живота. 1948. године, исте године када Орвел објављује 1984, Ален Фант продуцира шоу „Скривена камера“ на Америчкој националној телевизији, који моментално доживљава планетаран успех. Од њега, преко „Америчке породице“ (емисије која је кулминирала разводом учесника), филма[2] „Труманов шоу“, емисије „Преживели“, зачетака „Великог брата“ (иницијано названог „Златни кавез“), пракса осмишљавања нових ријалити програма светом се шири као зараза. Гледаоци све више почињу да учествују, своје обавезе подешавајући како би могли неометано да прате одређену емисију (емисије). Са друге стране, учесници постају све скандалознији, како би дошли до жељене зараде. Тако опстаје и проширује се овај ланац телевизијске исхране.

Ултимативни начин расплета ријалити шоуа дао је Горан Скробоња у причи До последњег. Како сам аутор наводи, инспирацију је „нашао у пошасти нашег времена која се зове 'реалити'“. Заплет почиње уочи проглашења победника, када продукција прекида контакт са преосталим учесницима. Ни њихови параноидни испади, ни демолирање Куће, па чак ни смрт једног од јунака не успевају да изазову реакцију посматрача. „Не, награда за то сада је био живот – а сви они укућани који су имали ту несрећу да буду избачени гласовима гледалаца пре краја вероватно су ликвидирани, пред безброј камера, на радост и задовољство крвожедних воајера који траже достојну забаву за своју ТВ претплату“, домишља Младен, тренутак пре него што ће део по део одсећи, скувати и појести удове једине преостале такмичарке Тамаре. Чак и када примети одшкринута врата која воде напоље, он довршава започето како би постао победник емисије симболично назване „До последњег“: „Он је Последњи, једини који је издржао до краја, звезда коју ће памтити генерације и генерације“. Посматрајући Кућу размишља о ријалитију који га је довео до препорода, „спреман за славу коју је заслужио“, знајући да ће овај шоу бити најгледанији од свих икада направљених. Попут Винстона Смита, Скробоњин јунак се уз помоћ наметнутих услова мења, поново рађа онакав каквим су га други начинили. Отшкринута врата су отворена прилика за њега и Тамару, која је тада, иако потпуно саката, била још у животу. Међутим, он не изневерава идеју „До последњег“. Од уплашеног учесника постаје убица и канибал и, напослетку, ужива у том осећају.

Остаје питање какав је то свет који испред својих малих екрана прати агонију збуњених такмичара и њихово насилно нестајање, једног по једног? Свет који, за разлику од Винстона Смита има избор, иако тај избор медији све више сужавају. Да ли смо то ми у будућности?

 

Ауторка је мастер студент српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду

 

[1] Холандска продукцијска кућа „Ендемол“ 1999. године отпочела је манију „Велики брат“, који је до данашњих дана заживео у више од 60 земаља широм света.

[2] Редитељи из ере савремене продукције све чешће праве филмове који свет представљају кроз реченицу Орвеловог јунака Винстона Смита: „Прошлост је била мртва, будућност незамислива“. Divergent, The Giver, In Time, Upside Down, The Hunger Games, само су нека од филмских остварења који свет приказују као суму унапред одређених правила понашања датих од стране (не)видљивих деспота, правила којих се сви морају придржавати. У сваком филму прошлост је избрисана и постоји само у наговештајима.

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)